Radonjić: Narodno pozorište Priština deli sudbinu srpskog naroda na Kosovu

Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici deli sudbinu srpskog naroda, jer je 1999. godine proterano sa svoje matične scene, kao i 40.000 Srba iz Prištine. Međutim, tu srpskoj drami nije kraj.

Narodno pozorište u Prištini zvanično postoji od 1948. godine kada je pod  Milutinom Jasnićem osnovana srpska drama, a godinu dana kasnije, srpski glumci su zajendo sa amaterima i albanskim glumcima osnovali albansku dramu, i od tada, do 1999. godine postojalo je kao dvojezično pozorište sa dve drame - na srpskom i albanskom jeziku.

„Nakon 1999. godine, nažalost, Narodno pozorište u Prištini je bilo prinuđeno da sa stanovništvom srpskim iz Prištine izbegne, da do 2004. godine bude u nekoj vrsti hibernacije, da bi od 2004. godine odlukom Vlade Republike Srbije ponovo počelo da radi pod upravom direktora Nenada Todorovića koji je bukvalno od svega nasledio samo jednu kutiju za cipele sa radnim knjižicama i praktično od nule počeo ponovo da obnavlja rad Narodnog pozorište u Prištini, najpre u Leposaviću gde je dobijen jedan dvosobni stan za dve kancelarije, potom u Mitrovici gde smo dobili jednu kuću za administrativno pravno sedište i tada bez scene, da bi 2014. godine prešli ovde u Gračanicu, gde smo uz dobru volju tadašnjeg opštinskog rukovodstva i Doma klture Gračanica dobili na korišćenje ovu scenu, koja je sada naša nova matična scena“, priča za Kosovo onlajn direktor Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici Predrag Radonjić. 

Zbog neobičnih uslova u kojima je funkcionisalo, ali i funkcioniše, ovo pozorište postalo je predmet interesovanja mnogih medija, kako lokalnih, i nacionalnih, tako i internacionalnih.

„Jeste to neka vrsta otežavajuće okolnosti, ali istovremeno i neka vrsta izazova koja dodatno upumpava neku vrstu borbenosti i energije da se opstane, da se radi, da se živi uprkos svemu, uprkos svim tim opterećujućim okolnostima. Ojačalo nas je to donekle i možda je za druge ljude neobično, ali mi smo prosto počeli da volimo tu našu neobičnu situaciju u kojoj se nalazimo, da upravo u njoj nalazimo snagu“, rekao je Radonjić.

Iako je 2014. godine Prištinsko pozorište dobilo matičnu scenu u Gračanici, ansambl redovno obilazi i ostala mesta na Kosovu.

„Nakon premijere koje imamo ovde u Gračanici, obilazimo sva druga mesta na Kosovu i Metohiji gde ima uslova da se odigra predstava i gde ima naše publike, pa čak i tamo gde nema uslova, u dvorištima povratničkih kuća, u portama crkava i manastira. Igramo svuda gde ima naših ljudi i potrebe da se naše predstave izvode, a prisutni smo dosta i u drugim delovima Srbije, kao i u inostranstvu“, ističe Radonjić.

Glumica Jasmina Stoiljković tvrdi da svi članovi Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici imaju poseban zadatak u razvoju kulture među Srbima na Kosovu, ali i u celoj Srbiji. 

„Narodno pozorište zaista prednjači u tim svojim aktivnostima i jeste upućeno na publiku našu srpsku na Kosovu i Metohiji gde god da su i koliko god da ih ima. Ja sam u pozorištu od 1994. godine, od 1996. godine sam i u stalnom radnom odnosu, tako da je to naše pozorište pre 1999. godine, kada su usled poznatih društveno-političkih okolnosti Srbi jednostavno morali da napuste, proterani su iz njihovih institucija, pa smo i mi tako proterani iz naše divne zgrade u Prištini. Prosto smo u celom tom jednom periodu imali jedno fantastično pozorište, pravu instituciju pod svojim krovom, u izvrsnim uslovima za glumce, imali smo odličnu produkciju, već tada su u našem pozorištu radili najbolji srpski reditelji, produkcija je bila fantastična, imali smo divna gostovanja, fantastične festivale i velike uspehe na tim festivlima. Posle 1999. godine, presečeni smo u tom svom letu, ali smo se hvala Bogu već sabrali 2004. godine i krenuli u svoju novu misiju“, rekla je Stoiljković.

Posebno emotivan trenutak za sve članove Prištinskog pozorišta bio je 2004. godine, kada se srpska drama vratila i krenula u turneju sa predstavom „Ne očajavajte nikad“ koju je režirao Nenad Todorović.

„Zamislite sada, odjedanput se pojavljuje u našem pozorištu ceo mjuzikl koji pravi svoju čuvenu turneju po Kosovu i Metohiji. Igrali smo za jednu ženu, jedinu preostalu staricu u okolini Uroševca, celo pozorište, ceo teatar je otišao i u njenom dvorištu, za nju jednu, odigrao pozorišnu predstavu. Pa jeste zaista naša uloga nekako posebna. Taj trenutak je bio pun emocija, naravno, sa strane poštovane gospođe Smilje Bajčetić, a naravno da je bilo posebno emitivno za nas. Igrali smo i za četiri žene u porti đakovačke crkve, igrali smo u Peći, gde je došla publika više sa strane da podrži naše pregnuće da usred Peći, u crkvenoj porti, napuštenoj maltene, odigramo pozorišnu predstavu. Tako da se borimo i voleli bismo i negde nam je ideja da tu našu borbu udružimo sa borbom naših Srba na Kosovu i Metohiji da ostanu i opstanu“, rekla je Stoiljković.

Glumica, književnica, rediteljka i dramski edukator Radmila Knežević kaže da je počastvovana što je 25 godina deo Narodnog pozorišta Priština i napominje da je u pitanju jedna od najstarijih institucija kulture na Kosovu koja još uvek traje. 

„Mi smo sada, 7. oktobra, proslavili 75 godina postojanja, tako da je ovo pozorište, kao što je i stajalo u onoj brošuri, povodom jubileja „Uprkos svemu“, pretropelo razne lepe, ali i ružne stvari i događaje i živelo je zajedno sa ovim narodom, kako je narod živeo, tako je živelo i pozorište. Ono sve ružno što se i nama dešavalo, običnom narodu, to se dešavalo i pozorištu i svim ostalim institucijama, ali uprkos svemu uspelo je da preživi i da nastavi da traje i da i dalje stvara dobre i lepe predstave“, istakla je Knežević.

Narodno pozorište Priština pokrenulo je i dečju scenu, pa tako priliku da uživaju u premijerama i dožive čari drame imaju i najmlađi.

„Kada smo pokrenuli tu dečju scenu radeći te predstave „Dve novogodišnje jelke“, „Uspavanu lepoticu“, pa dalje su se nastavile, i sada svake godine imamo po jednu dečju predstavu i to su zaista najemotivniji trenuci, jer kada vidite svu tu decu koja jedva čekaju da gledaju predstavu, da se vide sa glumcima, da se slikaju posle toga sa tim likovima. Meni lično su to najintimniji trenuci, možda negde i najtužniji, zato što sam i ja dete sa Kosova i Metohije, i ja se sećam isto tih događaja kada su nama dolazila pozorišta i kada smo gedali predstave, tako da sam negde, ne samo ja, nego i svi u ansamblu videli sebe, srećni, radosni, pa kada treba da uđemo u onaj kombi i treba da odemo, prilično tužni i neretko smo i plakali. Divno je to što naše pozorište ponovo oživljava tu dečju scenu i što naša deca se na taj način i edukuju i stvara se buduću pozorišna publika u našim sredinama, a možda i neki novi glumci koji će doći i zameniti nas“, rekla je Knežević.

Narodno pozorište Priština završilo je sezonu predstavom „Top je bio vreo“ urađenoj po motivima istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, a u režiji Nenada Todorovića.