Cvetković u Gračanici: Ovde postoji neka lepota različitosti koju još uvek nalazim

Svaki trenutak koji se živi ovde je ključan, smatra glumac i filmski producent Svetozar Cvetković objašnjavajući da za njega nikada nije dovoljno često dolaziti na Kosovo uz obećanje da će se uvek vraćati sa nečim što može da bude zanimljivo za narod koji živi tu i što može da bude inspirativno za to da ima smisla živeti ovde.

Na Kosovo je ovoga puta Svetozar Cvetković došao zbog promocije knjige  „Sa Cvejom“ koja je posvećena glumcu Branku Cvejiću, a u intervjuu za Kosovo onlajn priznao je da ovde postoji neka lepota različitosti koju još uvek nalazi.

Često dolazite na Kosovo, šta ovde na vas ostavlja najveći utisak?

Da li je često ili nije, verovatno da je češće nego što neko drugi dolazi iz Beograda ko se bavi ovim poslom kojim se ja bavim, ali meni, ne mogu da kažem da mi je ikada dovoljno često. Tako da, postoji neka lepota različitosti koju ja ovde još uvek nalazim, kao što sam nalazio u zemlji u kojoj smo nekada živeli i postoji nešto što u dobroj meri, s obzirom na jedan konstantan status kvo, življenje kosovskog takozvanog problema koji tinja u svima nama koji živimo u Srbiji, u Beogradu, postoji nešto što zapravo ljudi iz Beograda ne znaju, i koji mogu da imaju neko svoje razmišljanje o tome šta se ovde i na koji način dešava u bilo kakvom pogledu, a pre svega životnom pogledu. I onda je meni zanimljivo, s jedne strane da to otkrivam, da ta neka nova saznanja imam koja su lično moja i onda se malo u toj čudnoj situaciji u kojoj ljudi ovde sveukupno žive ja malo u Beogradu pravim važan, a znajući zapravo kako to izgleda i pokušavajući njima, svojim kolegama pre svega sa kojima radim ovaj posao koji radim, da malo otvorim oči na jedan drugi način od onoga kako oni misle, kako im se to servira, bilo u medijima, a na kraju krajeva i od strane političkih zvaničnika, pre svega svetskih, koji se stalno motaju ovde i pokušavaju nešto da naprave što se čini prilično zaludnim poslom.

Nedavno je izašao fim „Ruski konzul“ u kome glumite, radnje sa odvija 1970-ih. Da li se može uporediti taj period sa ovim današnjim kada su u pitanju srpsko-albanski odnosi?

Ja mislim da je svaki trenutak koji se živi ovde ključan trenutak i da svako ko uđe u dijalog od toga kako bi trebalo da reši to što ste vi sada nazvali krizom, to pokušava da reši upravo u nekom odlučnom trenutku koji je upravo `sada` i `ovde`, koliko god ti trenuci bili i 70-tih godina, 80-tih godina, da o tome ne govorimo, ti trenuci su zapravo stalno prisutni i stalno je prisutna ta tema i to okretanje stalno oko sebe i odvijanje životnog kruga na jedan te isti način sa nerešivim statusom i nerešivim problemom koji pokušava da se reši i za koji niko ne može da pronađe pravi recept. Meni se čini da recept ne postoji nego da postoji samo neka dobra volja među izvesnim ljudima koji su stalno u manjini i koje niko u toj manjini ne ume da sasluša, i ne ume da shvati da je njihova jedina želja da ovde, na ovom prostoru, koji doživljavaju kao svoj prostor, kome god pripadali, kome god narodu pripadali, oni jesu deo ovog prostora, i oni žele da ostanu da žive tu gde su im živeli preci i gde bi želeli, da im žive i potomci. 

Kako gledate na to što kosovske vlasti nisu dozvolile vašem kolegi Nenadu Jezdiću da prenese pozorišnu opremu kako bi odigrao predstavu u Severnoj Mitrovici?

To je toliko apsurdno da to samo po sebi ne može da ima nikakav komentar koji može da bude, sa bilo koje strane ne postoji u svemu tome opravdanje. Sve ono što sam se ja trudio, i što kažete da vrlo često dolazim na samo Kosovo i komuniciram i radim i sa ljudima koji su sa ove i sa one strane puškometa, zbog toga što pripadaju drugim narodima. Dakle, sve to što pokušavamo da uradimo svi skupa zajedno ne bismo li preko umetnosti, preko kulture probali da napravimo neki normalan način života ovde i uputili ljude na normalan način života. Na onaj način na koji oni žele da ga vode, sve je u stanju da sruši neko u roku od pet minuta zahvaljujući besmislenim gestovima kao što je zabrana putovanja nekome da iz svoje zemlje uđe u svoju zemlju.

Da li se sve češće politika upliće u umetnost?

Uvek je to tako bilo. Ja sam ipak imao sreće pa sam živeo u nekom vremenu i zemlji koja se zvala Jugoslavija i sistemu koji se zvao `titoistički sistem` i taj sistem je isto bio takav da je politika u dobroj meri određivala i davala dozvolu ili zabranjivala da se nešto u području umetnosti dešava na najslobodniji mogući način, imate toliko naših umetnika, i filmskih reditelja i pozorišnih stvaralca, tekstopisaca, koji su bili u to vreme, da ne kažemo grubu reč, zabranjivani, ali na neki način sklonjeni sa strane. Tako i ovo, da se politika nešto meša u to, ja bih mogao to da razumem kada bi ljudi koji se bave politikom učestvovali s jedne strane bar u konzumiranju onoga što je kultura i umetnost uopšte, pa makar bila i pozorišna lii književnost, ali mislim da se političari ne bave time i da, nažalost, nemaju ni vremena da pročitaju nešto ili da dođu na neku pozorišnu predstavu ili da gledaju neki film koji su naši neki stvaraoci stvoirli, mislim da uopšte se ne bave time i onda ako neko nešto tu slučajno zatalasa, ako se dotakne politike ili odbrane sopstvenog, ili napada na tuđ narod, ili kritike sopstvenog naroda, onda to nailazi na velike napade bez obzira na to što, kažem, ti ljudi koji se bave politikom kome god pripadali, oni zapravo nemaju stvarni odnos prema tome i ne znaju o čemu se tu zapravo radi.

Da li ste upoznati sa radom Narodnog pozorišta Priština koje je smešteno u Gračanici. Da li ste sarađivali?

Sa radom Narodnog pozorišta iz Prištine koje je smešteno ovde u ovoj zgradi, sa njihovim repertoarom mogu da budem upoznat samo preko onoga što postoji na internetu i onoga što su te slike ili informacije o tome. Te predstave do nas ne dolaze ili ako dođu, one retko dođu, ili kad dođu, one dođu tako da nam nisu dovoljno ravno najavljene da bi sada to nama skrenulo neku pažnju, ili smo pak mi svi u tim poslovima iz kojih ne možemo da izađemo da bismo došli da gledamo nešto što se iz Prištinskog narodnog pozorišta srpske drame ne reflektuje na ono što bi mogli mi da vidimo. Mislim da, i nažalost, ljudi odavde nemaju mogućnost komunikacije sa onim što mi radimo u Beogradu i da taj odlazak na neki način shvataju kao, ne bih voleo da to tako zazvuči, ali kao da ste otišli u Pariz. Kao da gledate nešto što odande ovde nikako ne dolazi i mislim da to su velike greške koje su počinjene, ne u poslednjih par godina, nego koje su počinjene u poslednjih nekoliko decenija upravo u tome što se umetnost, kultura u jednom narodu nipodašatavala kao vrendost za taj drugi narod koji u velikoj brojčanoj manjini živi na teritoriji ovog dela zemlje u kojoj mi živimo i mislim da su to greške koje je nemoguće ispraviti i zbog toga mi ne znamo, jednostavno nismo upoznati dovoljno sa time šta se ovde radi, pre svega u drami na srpksom jeziku, ne znamo ni na albanskom naravno, ali jednostavno nemamo pravu predstavu o tome.

Šta biste poručili ljudima na Kosovu?

Ne smem da imam neku poruke zato što poruke bi morale da budu strašno sudbonosne, a ja to ne mogu da imam. Mogu da imam samo dobru volju da i dalje dolazim ovde i da obećam svakome ko je iole dobre volje da ćemo uvek dolaziti sa nečim što može da bude jako zanimljivo za njih i što može da bude inspirativno za to da ima smisla živeti ovde.