Pesnikinja Vidosava Arsenijević: Pesma i ljubav ne mogu jedna bez druge

U miru porte manastira Ulije u Leposaviću, daleko od gradske vreve, razgovarali smo sa pesnikinjom Vidosavom Arsenijević, jednom od najznačajnijih književnih stvaralaca sa ovih prostora. Okružena tišinom svetinje, govorila je o svom pesničkom putu, inspiraciji, novoj knjizi, nagradama i poruci koju želi da ostavi budućim generacijama.

Pesnikinja kaže da su prvi susreti sa poezijom počeli još u detinjstvu, kada je, kako ističe, započela i potraga za sopstvenim bićem. 

„Verovatno još u detinjstvu, od kada sam počela da spoznajem samu sebe. Spoznati sebe najteži je put, a to je i put istine. U ljubavi i u pisanju ne treba tražiti savet. Pesma ne može bez ljubavi, a ljubav iziskuje pesmu. U tome svako od nas treba da pronađe sebe, i onaj koji piše i onaj koji čita“, kaže Arsenijević. 

Podseća da je još u školskim danima učestvovala u priredbama, horovima i brojnim kulturnim aktivnostima, naglašavajući da se nekada mnogo više radilo sa talentovanom decom.

Govoreći o inspiraciji, ističe da su priroda i život neiscrpni izvori stvaranja. 

„Kažu oni koji umeju da prepoznaju poruku pesme da svaka ptica peva u svom jatu. Tako ni pesma ne može bez ptice, niti ptica bez pesme. Sve ono što je prirodno, normalno je, a od prirode možemo mnogo toga da naučimo“, smatra ona. 

Na pitanje kakvu poruku želi da ostavi svojim čitaocima, odgovara da bi volela da njeni stihovi budu oslonac ljudima u teškim trenucima. 

„Volela bih da moji stihovi budu premost kada neko padne u duhovni ili duševni rov, da pronađe izgubljenog sebe i ponovo se sretne sa sobom. Volela bih da budu lekoviti stihovi, jer svakom biću treba prići sa oprezom – ili ćeš mu pomoći ili će ono pomoći tebi“, ističe pesnikinja. 

Otkriva i da uskoro iz štampe izlazi njena nova knjiga „Rajske žile“, koju s nestrpljenjem očekuje. 

„Knjiga je u fazi štampe. Reč je o pesmama različite dužine i sadržaja, svojevrsnoj lepezi mogućnosti u kojoj sam se oprobala u različitim žanrovima. Mislim da su misaono duboke, a pojavno kratke. Očekujem da će ovih dana ugledati svetlost dana“, kaže Arsenijević. 

Iza Vidosave Arsenijević nalazi se bogat književni opus. Objavila je zbirke „Zvona mladenačka“, „Čarna zaručnica“, „Samojavna zvona“, „Smotra gordosti“, „Istrgnuto iz konteksta“, „Neopoziva harizma“, a novom knjigom „Rajske žile“ nastavlja svoje književno stvaralaštvo. 

Dobitnica je brojnih književnih nagrada i priznanja, među kojima posebno izdvaja priznanje koje joj je 2013. godine uručio Crkveni odbor pri Hramu Svetog Vasilija Ostroškog za nesebičan doprinos opstanku srpskog naroda na ovim prostorima i odanost pravoslavnoj veri. 

„Svako priznanje ima svoj značaj. Nagrađen je i onaj ko nagradu dodeljuje. Svaka nagrada ima svoju ulogu i daje dodatnu snagu, ali ovo priznanje zauzima posebno mesto u mom srcu“, kaže Arsenijević. 

Smatra da poezija i danas ima svoje čitaoce, uprkos vremenu koje donosi brojne izazove.

„Ko ima dar da piše, mora da piše. Ko želi da čita i da se nadograđuje, čitaće. Život danas nudi mnogo mogućnosti, ali čovek treba da pronađe svoj put kroz taj životni haos“, ističe ona. 

Mladima poručuje da ne odustaju od svojih talenata. 

„Pišite, čitajte, tumačite ono što ste pročitali i pronađite svoj put. Radite ono za šta vas je Bog dao. Na tom putu ima mnogo borbi i odricanja, ali samo tako čovek može ostaviti trag“, poručuje pesnikinja. 

Iako je književnost njen životni poziv, priznaje da danas najveću radost pronalazi u porodici. 

„U ovim godinama najradosnija sam kada sam sa svojim unukama Elenom i Mateom. One su moja radost i moj život. Od njih učim iskrenost, ljubav, borbu i ono najvažnije – šta je život“, kaže sa osmehom. 

Govoreći o zbirci „Smotra gordosti“, prisetila se pesme „Ti me, pesmo, reci“, ali i kasnije nastale pesme „Tuđa pesmo“, kroz koje je, kako kaže, sazrevala zajedno sa svojim stihovima. 

„Nekada sam mislila da mi pesma oduzima dragoceno vreme. Kasnije sam shvatila da bez pesme zapravo ne bih umela da živim“, priznaje Arsenijević. 

Razgovor u porti manastira završila je mislima koje najbolje oslikavaju njen životni i pesničko uverenje, životno načelo. 

„Ko uzvišenošću propeva zemaljski ne umire. Blago tome ko to dosegne“.