Tragedija ne leži u osudi četvorice muškaraca, već u diplomatskoj izolaciji Kosova

Odluka od 16. septembra bila je lako predvidiva, jer su znaci koji su ka njoj vodili bili svuda prisutni. Naša gorčina je duboka – toliko duboka da se čini kao da je Zapad počinio težak čin izdaje.

Ipak, ne smemo zaboraviti da se u presudi ogledaju garancije koje su još 2015. godine dale ambasade zemalja Kvinte; Veće je izričito navelo da legitimitet OVK i njen cilj – nezavisnost – ostaju netaknuti. 

Krivica leži negde drugde. Već šest godina, populistička politika pretvara Kosovo u usamljeno ostrvo, lišeno bilo kakvih zapadnih saveznika. Moramo pažljivo sagledati svoje rane koje krvare i shvatiti da u ovoj nesreći postoji i zračak nade. U našem je interesu da, kada se objavi cela presuda, njen tekst obiluje kršenjima, paradoksima i anomalijama. Kada oni budu predočeni međunarodnoj zajednici akademika i stručnjaka, imaćemo priliku da osmislimo novu, efikasnu strategiju odbrane za žalbeni postupak.

Kada je Tribunal osnovan u leto 2015. godine – nakon ogromnog spoljnog pritiska – garancije koje je pružio Zapad bile su potpuno iskrene i autentične. U ovom trenutku, svi smo povređeni u svom ponosu, ali taj duboki šok ne sme da nam pomrači rasuđivanje do te mere da se priklonimo onima koji su u srži antizapadno orijentisani.

Nije bilo nikakvog pretvaranja kada su ambasade zemalja Kvinte u Prištini izdale jednoglasne izjave potvrđujući da je borba OVK bila pravedna – činjenica koju nijedna sudska odluka ne može da promeni.

Upravo ta garancija sadržana je u delu presude koji je juče ujutru pročitao američki sudija Čarls L. Smit, gde se izričito navodi da „ovaj slučaj nema nikakve veze sa legitimitetom Oslobodilačke vojske Kosova i njenim ciljem nezavisnog Kosova”.

Samo to je dovoljan razlog da odbijemo da se pridružimo onima koji pokušavaju da nas uvuku u živo blato antizapadne mržnje.

Hajde da to jasno i čvrsto istaknemo.

Za ispade i kršenja koji su pratili haški postupak ne može se kriviti Zapad.

Naprotiv, oni se moraju posmatrati kroz prizmu unutrašnjih podela i, pre svega, patološke fobije prema Trampu. Nemajući hrabrosti da mu se direktno suprotstave, određeni krugovi su nastojali da se svete pojedincima za koje se smatralo da su povezani sa „MAGA” taborom – odnosno sa najtvrđim Trampovim pristalicama. Ideja o „posebnom tribunalu” bila je međunarodni imperativ; čak su i očevi osnivači ove države znali da će se, odmah nakon proglašenja nezavisnosti, suočiti sa pravnim postupcima.

Moramo gledati malo dalje od samih rana.

U svakoj nesreći krije se i zrno sreće.

Iako konačna presuda još nije objavljena, bilo bi u našem interesu da ona bude što je moguće paradoksalnija, odnosno prepuna kršenja procedura i kontradiktornosti.

To bi odluku od 16. septembra izložilo sudu javnosti koju čine strani stručnjaci i profesionalci, čime bi se otvorio put ka novoj i efikasnoj strategiji za žalbeni postupak.

Jedini istinski gnev koji bi trebalo da osećamo jeste onaj koji se javlja kada uporedimo 2015. i 2026. godinu.

Tokom te decenije ludila, nije Zapad bio taj koji je izneverio poverenje; zapravo, mi smo bili ti koji su ga izneverili – mi smo bili nezahvalnici koji su mu okrenuli leđa.

Godine 2015. diplomatska vrata za Kosovo bila su širom otvorena u Vašingtonu, Parizu, Londonu, Berlinu i Rimu.

Danas su sva ta vrata čvrsto zatvorena u znak odbijanja, a niko ozbiljno ne shvata beznačajnu državicu koja se ponaša arogantno kao Rusija, Iran ili neki drugi član „kluba odmetnika”.

Danas je Hristijan Mickoski u Skoplju jedina osoba koja čeka na susret sa kosovskim premijerom. Dok je državnik sa Kosova nekada mogao da se rukuje sa Obamom, Makronom i Merkelovom, danas je nemoguće čak ni uhvatiti za rukav nekog diplomatu trećerazrednog ranga dok prolazi hodnicima.

Međunarodno nepoštovanje je toliko duboko da je, kada su ga pozvali ruske šaljivdžije, Kurti sa njima razgovarao punih deset minuta, naivno verujući da razgovara sa predsednikom Letonije Edgarsom Rinkevičsom.

Godine 2015. Kosovo je doživljavano kao lokalni faktor na koji se Zapad oslanjao radi strateške stabilnosti, ali i zbog njegovog potencijala da izazove nemire kad god bi to služilo nekom konkretnom zapadnom cilju. Danas Kosovo – razoreno sopstvenim populizmom i provincijalizmom – nema ni kapaciteta ni snage da izazove nestabilnost.

Njegova tišina prolazi nezapaženo, jer je postalo država koja je postepeno izabrala izolovanu egzistenciju – potpunu izolaciju, život koji počinje od nule, poput onog Robinzona Krusoa.

Još krajem 2024. godine bilo je jasno svima koji su pomno pratili taj proces da će Specijalni sud izreći drakonske kazne celokupnom rukovodstvu OVK.

Tokom tog perioda sprovođeni su „inženjerski testovi” kako bi se procenio društveni uticaj i izmerila osetljivost javnosti na potencijalno dovođenje njihovog identiteta u pitanje. Iako su međunarodne bezbednosne institucije pre nekoliko dana upozoravale na moguće scenarije nasilja, Kosovo je – i juče i danas – bilo tiho, bez živosti i ravnodušno.

Kolektivna osetljivost praktično ne postoji, dok je prisutno obilje drugih stvari koje stvaraju višak emocija, sentimentalnosti i uznemirenosti.

Antička grčka filozofija se ne bavi dubokim ponorima i velikim konceptima, kako smo skloni da mislimo. Ne!

Grčka filozofija je bila jednostavno pokušaj da se artikuliše kako svet propada kada mase diktiraju zakon – kada vlada rulja.

I bili su u pravu, jer je populizam preplavio ovu zemlju.

Piše za Nacionale: Kolj Mehmeti, novinar, istraživač i publicista