Bez ustavne promene preti izolacija Severne Makedonije, to je šansa za Kurtija

Željko Šajn
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Severne Makedonije

Politička i pravna razmimoilaženja na Kosovu još u vreme SFR Jugoslavije poslužila su međunarodnoj zajednici da internalizacijom međunacionalnih odnosa u socijalističkim zemljama sa komunističkom ideologijom dostigne nakon hladnog rata jedinu opciju koja je sigurna za promenu granica. Iako živimo u savremeno vreme i daleko je za nama robovlasničko društvo, svetski moćnici nikako ne napuštaju metod „Zavadi, pa vladaj”, velike sile vrše deobu sveta simfonijskom oružanom postavkom, sa rukom na obaraču atomskog naoružanja.

Zapadni Balkan, parče sveta koje odlikuju mnogobrojne prirodne lepote, u kojima prostor za uživanje može naći svaki svetski putnik, pa i onaj sa najistančanijim ukusom, raskrsnica različitih kultura i religija, kroz istoriju je bio stalna meta političkih interesa. „Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari”, reči su Vinstona Čerčila na koje me je podsetio visoki politički i religijski funkcioner iz Vatikana u intervju za „Politiku”, koji će biti ekskluzivno objavljen u nedelju.

Zapravo, u to sam se uverio živeći i radeći u Prištini, krajem devete i početkom desete decenije prošlog veka. Na Kosovo i Metohiju došao sam iz Vojvodine, iz multinacionalne sredine u kojoj sam navikao na drugačije međuljudske odnose, gde su nas sport, muzika i obrazovanje zbližavali, bez obzira na nacionalnost, političko opredeljenje, veru i sl. Došavši u južnu srpsku pokrajinu, smatrali su me velikim naivcem, ali ne zato što sam došao iz Kovačice, kolevke naivnog slikarstva, već zato što su odnosi između Srba i Albanaca toliko bili drugačiji od svega na šta sam navikao. Toliko udaljeni, borili su se za glas više kod romskog naroda. Romi koji su zaboravili romski jezik, a govorili su albanski – upisivani su kao Aškalije i smatrani albanskom populacijom, dok je određena grupa Roma koja je tražila svoju političku promociju prešla u Egipćane, a oni koji nisu promenili svoj osećaj pripadnosti na demonstracijama su nosili transparent „Braćo Srbi, i mi smo sa vama”.

Nisam mogao da razumem ulične demonstracije gde su izvedeni učenici, čak i osnovci, od kojih se tražilo da skandiraju za promenu Ustava, a sigurno nisu razumeli ni Ustav ni zakon. Doduše, danas smo svedoci da se najvišim državnim aktom jedne zemlje igraju najviši predstavnici međunarodne zajednice. Naizmenično su se smenjivale demonstracije albanskog stanovništva tražeći demokratiju, unapređenje ljudskih prava i sve ono što je već postojalo. Ustav iz 1974. dao je sva prava autonomnim pokrajinama. Borci iz Drugog svetskog rata bili su na značajnim političkim funkcijama na pokrajinskom saveznom nivou, od Kolja Široke, Fadilja Hodže, Alija Šukrija i Sinana Hasanija, koji je obavljao i funkciju predsednika Predsedništva SFR Jugoslavije. Nakon demonstracija 1968, preduzete su pozitivne mere za podizanje statusa Kosova u okviru jugoslovenske federacije. Albanski jezik je postao zvaničan jezik. Nakon toga je izvršena standardizacija albanskog jezika i to postaje put nacionalnog jedinstva Albanaca.

Dok sam bio u Prištini, razumeo sam Miroslava Krležu i njegovo objašnjenje da se pravo na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, lako transformiše u nacionalizam i iredentizam. Demonstracije Albanaca sa zahtevom za stvaranjem Republike Kosovo predstavljale su, zapravo, izdaju komunističke ideologije, za koju je nacionalizam bio isto što i destrukcija komunističkog društva i sistema, te, shodno tome, i kontrarevoluciju.

Jedan od začetnika takve kontrarevolucije bio je i Adem Demaći, koga sam upoznao u njegovom domu u Prištini nakon što je izašao iz zatvora. Iako tada nije primao nijednog novinara, sa mnom je želeo da razgovara. Govorio mi je da Milošević vodi represivnu politiku nad Albancima na Kosovu. Delovao je spokojno, kao da mu je dosta svega, i zatvora i političke borbe. Ipak, oko sebe je okupio sve one koji su bili za agresivnu i oštru borbu za otcepljenje Kosova od Srbije. Osnovao je Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca, zbog čega je, kao vođa panalbanskog pokreta za pripajanje Kosova Albaniji, 1964. godine, osuđen na 15 godina zatvora. Postao je simbol albanskog nacionalnog pokreta.

Danas je Adem Demaći dobio svoju ulicu u Skoplju, u opštini Čair, umesto pređašnjeg imena Druge partizanske brigade, koja je negovala sećanje na antifašističku borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. Naravno, na preimenovanju ulice bio je Albin Kurti, premijer kvazidržave Kosovo, ali promovisan i kao predsednik svih Albanaca.

Poznato je da je Kurti bio jedna od uvaženijih ličnosti kod Demaćija, a u njegovoj vladi je ministarka Gervala, iz čije su porodice u Nemačkoj ubijeni Jusuf i Bardoš Gervala, koji su pokušali da organizuju oružani otpor Albanaca sa sedištem u Nemačkoj, ali su ih otkrile srpske tajne službe u saradnji sa nemačkom policijom. Nakon toga, albanska dijaspora se sve aktivnije bavila nacionalnim pitanjem, obrazovala je klubove preko kojih su se prikupljale finansije za Oslobodilačku vojsku Kosova.

Prva oružana jedinica formirana je 1989. godine, a 1991. je bila prepoznata kao LPK, sa sedištem u Cirihu, a nakon susreta njenih lidera sa albanskim predsednikom Ramizom Alijom, došlo je do formiranja OVK. Ova struja je postala dominantna i izabrala je agresivan put, ne slažući se sa gandijevskom opservacijom koju su zastupali Ibrahim Rugova i Fehmi Agani, čelnici Demokratskog saveza Kosova. U tu mirnu opciju me je uveravao i Bujar Bukoši, budući premijer Kosova u egzilu dok smo snimali referendum Albanaca za nezavisno Kosovo, po njivama i poljanama u okolini Mitrovice, Gnjilana i Prištine. Bilo je to u septembru 1991. godine. Iste godine u julu je u Kačaniku izglasana Deklaracija o nezavisnosti.

Mnogo godina kasnije, u Zagrebu sam se susreo sa Jusufom Karakušijem, tada ministrom unutrašnjih poslova, koji je Rahmanu Morini rekao da se ilegalna skupština Kosova održava u Peći. Pitao sam tada Karakušija zašto je tako informisao Morinu, ali sam, umesto odgovora, dobio njegov blagi osmeh, a na meni je bilo da ga protumačim. Kasnije se dogodilo bombardovanje Jugoslavije i Kosovo je dobilo drugačiji status u svetu na internacionalnom planu.

Kurti je, imali smo prilike da vidimo u Severnoj Makedoniji, preuzeo čitavu ideologiju Demaćija i započeo internacionalizaciju ujedinjenja Albanaca, za šta je dobio aklamativnu saglasnost u Tetovu, na skupu podrške uz himnu i zastavu strane države – Albanije. Iako su organizatorima i gradonačelnicima Čaira i Tetova pristigle prekršajne prijave usled nepoštovanja Zakona o zastavi i himni, oni ne mogu biti značajnije kažnjeni, samo prekršajno. Albanski politički subjekti napravili su značajan korak ka ostvarenju svoje vizije o stvaranju „velike Albanije”.

Imajući u vidu da je 114 poslanika Skupštine Kosova u Kačaniku proglasilo Deklaraciju o nezavisnosti Kosova, neće biti nikakvo iznenađenje da albanski poslanici iz Severne Makedonije, Crne Gore, Albanije, Grčke i Kosova proglase nezavisnu državu „Veliku Albaniju”.

No, Severnu Makedoniju najpre čeka neizvesnost kako će se danas u Sobranju odvijati ustavne promene, tj. da li će ova država uspeti da ispuni novi uslov za ulazak u evropsku porodicu. Ukoliko se ne ostvare ustavne promene, EU će izolovati Severnu Makedoniju, a Albanija će na put evrointegracija otići sama. To bi, možda, mogla biti šansa za Kurtija da pristupi amanetu koji mu je ostavio Demaći o prisajedinjenju teritorija albanskog življa u „veliku Albaniju”.