Dometi Bledskog foruma

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Upravo okonačni Bledski forum donekle je proredio maglu koja postoji u pitanjima proširenja Evropske unije, ali ne toliko da bi ta staza, što se tiče Srbije, bila jasna i nedvosmisleno vidljiva.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel poručio je u ime Evropske unije:”Ako želimo da budemo kredibilni, moramo da govorimo o vremenu. Dok pripremamo sledeću stratešku agendu EU, moramo sebi postaviti jasan cilj, moramo biti spremni, sa obe strane, do 2030. godine za proširenje”. Ovo se, jasno, odnosilo na proširenje Evropske unije. Činjenica da je ovaj deo govora najavljen unapred u “Fajnanšel tajmsu” ukazuje da se toj poruci pridaje posebna važnost. 

Ove Mišelove reči brzo su relativizovane u naknadnim reagovanjima i interpretacija, što znači da je Evropska unija još daleko do spremnosti da ponudi bilo koji rok i saglasnosti koji bi to rok trebalo da bude.

Britanski list precizira da je Mišelova uloga kao predsednika Evropskog saveta da “ohrabri i postigne konsenzus 27 zemalja članica”, a njegova “smela izjava” sugeriše da je čuo dovoljno “za stolom” na nedavnim samitima lidera da veruje da je to mogućno.

Taj „sto“ oko kojeg su bili okupljeni lideri, pretpostavljamo, bio je atinski od prošle nedelje, gde su prvi put bili spojeni zapadnobalkanski i istočnoevropski kandidati za proširenje, kada su se liderima sa Zapadnog Balkana pridružili predsednici Ukrajine i Moldavije.

Evropski lideri ističu da je upravo „ukrajinsko pitanje“ trenutno najvažniji pokretač novog zamaha proširenja Evropske unije. Zapadni Balkan u tome je, čini se, sekundarni aspekt, ali je harmonizacija evropskog procesa za ova dava evropska regiona svakako izazov za Evropsku uniju, jer oni se nalaze u sasvim različitim pozicijma, pri čemu je jasno da veću uzgonsku snagu sada imaju Ukrajina i Moldavija, nego balkanske zemlje. Lideri EU održaće svoju prvu posvećenu diskusiju na ovu temu u Granadi, u Španiji, početkom oktobra.

Neke članice Evropske unije, koje sebe smatraju favoritima u korist novog proširenja, naglašavaju da je veoma važno što sada postoji neki vremenski okvir, te da će decembarski samit Evropske unije biti ključan, jer će tada da se odlučuje o početku pristupnih pregovora Ukrajine i Moldavije kao i o statusu drugih država iz programa “istočnog susedstva”. Ukrajina insistira da EU pristane da započne formalni proces pridruživanja do kraja godine. Tokom ovog samite biće održan uobičajni sastanak sa zemljama Zapadnog Balkana na kojem će se možda pojaviti neke inovativne ideje koje bi pretpostavljale njihovo uvlačenje u jednu od “evropskih brzina” u skladu sa konceptom “Evrope sa više brzina” koji je sada na delu.

To znači da bi one bile uključene u režim “privikavanja na Evropsku uniju” tako što bi se tehnički pregovori spojili sa nekim segmentima članstva u Evropskoj uniji. U tom kontekstu razmišlja se o primeni ideja koje su već duže vremena na stolu u Evropskoj komisiji, poput posmatračkog statusa nekim zemljama u Evropskom parlamentu ili pristupanjem nekim segmentima jedinstvenog tržišta.

Ovo je, naravno, slično “gledanju kroz plot” Evropske unije. Suštinski, iako to izgleda kao neki napredak, to je samo još jedna faza monitoringa i pravog “evropskog protektorata” nad zemljama kandidatima koja nije postojala ni u jednom prethodnom slučaju, a čiji cilj jeste stvaranje utiska o napredovanju bez stvarnog napredovanja. Reč je, ovde, o tome da će sve to biti supstitucija članstvu koje daje pravo odlučivanja članicama Evropske unije. Sve dok zemlje Zapadnog Balkana nemaju pravo odlučivanja o drugim, one će biti svedene na inferiorne entitete o kojima se odlučuje. Upravo to osećanje inferiornosti najvažniji je generator rasta pesimizma i nerspoloženja prema Evropskoj uniji.

Pre desetak dana u Atini je obeležno dve decenije od usvajanja Solunske deklaracije koji je bio prvi dokument Evropske unije sa sveobuhvatnim pogledom na evropske integracije Zapadnog Balkana.

Teško je reći da li je to bio povod za neku drugu, osim tužne ceremonije, gde bi se sumirali najočigledniji razlozi generalnog neuspeha tog skupa i tog dokumenta. Nije samo u pitanju što su napušteni neke od njegovih najvažnijih principa, poput nepromenljivosti granica na Zapadnom Balkanu, gde je većina evropskih država samo pet godina kasnije bez ijedne upitne reči priznala Kosovo kao državu, nego je od svojih pogaženih principa izgradila čitavu novu konstrukciju priključenja EU koja je postala najvažnija barijera evropskoj budućnosti regiona.

Oni koji se danas sećaju Solunskog samita, mogu da garantuju da bi, da je tada Šarl Mišel bio na samitu i saopštio svoj bledski ekspoze, verovatno bi većina učesnica sa Zapadnog Balkana ustala i napustila skup. Nikome tada nije padalo na pamet da bi proces evropskih integracija mogao da se rastegne na dve, a sada vidimo i na cele tri decenije.

Ono šta će se desiti do kraja godine odnosiće se na razjašnjavanje evropskog stava prema pitanju poštovanja teritorijalnog integriteta i koliko taj princip važi za Ukrajinu, a koliko za Srbiju. Prirodni odgovor jeste da on važi podjednako. U tom slučaju to će imati posledice i na dijalog Beograda i Prištine. U prilog ovome ide i držanje ukrajinskog predsednika Volodomira Zelenskog koji je jasno dao do znanja da Ukrajina neće biti ta koja će kosovskim alatkama da podriva temelje vlastite državnosti. Evropska unija za sada nije demonstrirala da je prihvatila ovakav okvir za razmišljanje, ali sve ide ka tome da će veoma brzo biti suočena sa ovim izborom.