Dve decenije od Solunske deklaracije, vreme izneverenih obećanja

Piše za Kosovo online Dragan Bisenić, novinar

Ovih nedelja na raznim mestima obeležiće se dve decenije "Solunskog procesa", prve celovite evropske strategije prema Balkanu koju je formulisala Grčka na početku svog predsedavanja Evropskom unijom 2003. godine. Balkanske lidere danas i sutra tim povodom okuplja i grčki premijer Kirijakos Micotakis. Biće to svakako prilika da se sumira dosadašnji evropski put balkanskih država prema Evropskoj uniji, ali je već sada jasno da se za dve decenije nije daleko odmaklo, a da je region u daleko komplikovanijoj poziciji nego što je ikada bio, možda čak i od vremena kada je "solunska inicijativa" nastajala.

Biće da nema baš mnogo povoda da se jubilej proslavi, ali ne treba biti ni potpuni pesimista pa reći da su ove dve decenije sa stanovništa evropske perspektive bile izgubljeno vreme, mada to ne bi ni bilo sasvim pogrešno, tim pre ako to danas govore oni koji su bili autori i neposredni promoteri tog koncepta. Dobitak neki ipak postoji, jer bolje je da postoji Solunska inicijativa, nego da je uopšte nije ni bilo.  

Tako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) usvojila 11. oktobra 2022. rezoluciju kojom poziva EU da da novi podsticaj procesu proširenja na Zapadni Balkan, a na osnovu izveštaja grčkog člana PSSE i bivšeg premijera Grčke i ministra spoljnih posloova Grčke, Jorgosa Papandreua.

Rezolucija nastoji da nađe odgovor za spor napredak u procesu proširenja od samita EU-Zapadni Balkan u Solunu 2003. godine, kada se EU obavezala da će raditi na proširenju kako bi uključila zemlje Zapadnog Balkana. Od tada, Hrvatska se pridružila EU, ali druge zemlje zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija) ostaju u različitim fazama procesa pridruživanja.

U celini, ovako dug period bez rezultata nije ni mogao da bude ocenjen drugačije nego kao neuspeh ili kako se kaže u dokumentu "neuspeh da se adekvatno nagradi napredak" što je "umanjilo politički zamah i entuzijazam javnosti" u ovim zemljama za pridruživanje EU. 

U rezoluciji se navodi da je važno ne izgubiti fokus na Zapadnom Balkanu, čak i ako se u međuvremenu pojavila potreba da se podrže evropske aspiracije drugih zemalja, poput Ukrajine. Istovremeno, pozvane su zemlje Zapadnog Balkana da se pozabave pitanjima uključujući polarizovanu političku klimu i pitanja vladavine prava i upravljanja, i da se uzdrže od zapaljivog diskursa.
 
Tada su predsednik Evropske komisije Romano Prodi i grčki ministar spoljnih poslova, Jorgos Papandreu lansirali prvu celovitu inicijativu za pristupanje Balkana Evropskoj uniji. Prodi i Papandreu pripadali su miljeu evropskih levičarskih političara kojima intimno nije bilo pravo to što NATO čini, ali nisu imali mogućnosti da tu nešto mnogo učine, iako su bili na visokim dužnostima u svojim zemljama i u vreme bombardovanja tadašnje SRJ 1999, Prodi je bio predsednik italijnanske vlade, dok je Papandreu samo dva meseca ranije stupio na dužnost ministra spoljnih poslova.

Sa obojicom sam se tih godina viđao relativno često, objavio nekoliko intervjua sa obojicom u našim medijima u kojima su pokazivali neku vrstu vlastite griže savesti. Njima je potrebno dodati i trećeg tadašnjeg evropskog socijalistu na vlasti, nemačkog kancelara Gerharda Šredera, koji je stajao iza ovih ideja, ali zbog istaknute nemačke uloge tokom bombardovanja 1999. nije mogao da se pojavi među javnim nosiocima balkanskih inicijativa.

Pored toga, još od Dejtona, usvojen je pristup da se kao neposredni nosioci evropskih i američkih planova prema Balkanu, pojavljuju Grčka i Italija.  

Samo tri meseca ranije ubijen je srpski premijer Zoran Đinđić, što je za nabrojane evropske političare bio čin kojem su uzroke videli u nejasnom statusu evropske perspektive Srbije i šokantan čin zbog koga su želeli da pokažu da je Evropska unija izlaz za sve unutrašnje kontradiktornosti balkanskih društava.   

Prodi je prvi evropski političar koji je u evropske krugove ubacio ideju o "nekompletnosti" Evropske unije bez Balkana, dok je Grčka bila u širokom zamahu vlastitog uspona i samopouzdanja koje se baziralo na uspešnoj kandidaturi za održavanje Olimpijskih igara u Atini 2004, koju je formulisao i vodio upravo Papandreu kao ministar u vladi svoga oca 1996. Andreasa Papandreua. 

Prodijevo čvrsto uverenje bilo je da "bez Balkana Evropska unija neće biti kompletna" uz naglašavanje da je Evropska komisija kojoj je predsedavao poslednjih godina snažno podržala zemlje Zapadnog Balkana u približavanju Evropi.

- Naravno, mnogo je ostalo da se uradi, ali ne bi trebalo zaboraviti odakle smo počeli. EU je sada prvi komšija Srbiji i Crnoj Gori. Za Srbiju i Crnu Goru, govorio je Prodi - vrata Evrope su otvorena. Na vama je da uradite šta je potrebno kako biste ušli na ta vrata. Ono što je nama potrebno jeste snažan proevropski konsenzus svih demokratskih političkih lidera kako bi preuzeli ključne probleme u svoje ruke. Ovo se odnosi na političke i ekonomske reforme, ali takođe i na povinovanje međunarodnim obavezama uključujući saradnju sa Hagom, što je polje u kojem je, nažalost, do sada učinjeno premalo, smatrao je Prodi.

Povezujući nekoliko motiva, od vlastitog samopotvrđivanja na međunarodnom planu do želje da bude vodeća zemlja regiona, Grčka je tada stvorila sveobuhvatnu regionalnu strategiju, koja je tada predstavljena kao "totalni balkanski pristup", odnosno regionalni pristup demokratiji, bezbednosti i prosperitetu. Njen cilj bio je da se izvori sukoba stave pod kontrolu, a da se stvore preduslovi za politički i finansijski razvoj, pri čemu je krajnji cilj regionalna integracija u evropske institucije.

Papandreu je u opisivanju te strategije isticao da je zasnovana na principima poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, poštovanja postojećih granica i odvraćanja od separatističkih tendencija i ideologija podela, uz istovremeno, aktivno promovisanje uspostavljanja demokratskih procedura, kao i zaštitu ljudskih i manjinskih prava.

Tada, 2003. nije bila ni blizu ideja o priznavanju nezavisnosti Kosova i promeni granica na Balkanu. Bila je to, čak, svojevrsna jeres, o kojoj su evropski političari odbijali čak i da pričaju.  

Govoreći o Kosovu, Prodi je, recimo, snažno insistirao na njegovoj mutietničnosti, obrazlažući da je neophodno evropsko delovanje za dalji napredak ka sigurnom, demokratskom, multietničkom i prosperitetnom Kosovu i pozivao da vlada Kosova treba da vodi računa o interesima svih etničkih zajednica, jer je "zajednica kosovskih Srba integralni deo multietničkog Kosova".

Tada je dominantan koncept o kojem se raspravljalo bio "standardi pre statusa". To je značilo da na Kosovu prvo moraju da budu ispunjeni svi evropski standardi koji se odnose na zaštitu drugih etničkih zajednica, prvenstveno Srba, da bi tek nakon toga moglo da se razgovara o  formi u kojoj će Kosovo da postoji. 

Evropski lideri su u Solunskoj deklaraciji usvojili da su mirno rešavanje sukoba i regionalna saradnja - principi od najvećeg značaja, a "fragmentacija i podele po etničkim linijama trebalo bi da budu nespojive sa evropskom perspektivom, koja bi trebalo da deluje kao katalizator za rešavanje problema u regionu i promoviše regionalnu saradnju".

Ali, ovoga se nisu držali ni tvorci ovog dokumenta. Koliko je to bilo važno, vidi se po tome što se o tome raspravlja poslednjih 10 godina bez ikakvog rezultata. Reč je, razume se, o delu Briselskih sporazuma iz 2013. koji se odnose na Zajednicu srpskih opština i druga pitanja u kojima je potrebno ostvariti evropske standarde da bi se govorilo o evropskim ili evroatlantskim perspektivama Kosova. Tada je, međutim, ta politika lagano i napuštena, što je bio znak da SAD kreću u pravcu jednostranog priznavanja nezavinosti Kosova. Danas, kada se na oružani način postavlja pitanje Donbasa i Krima, većini je jasno koliko je tadašnja politika prema Kosovu bila pogrešna. 

Ista neodlučnost koja postoji već dve decenije u Evropskoj uniji povodom proširenja na Balkan, čini se, kodifikuje se kao zvanična evropska strategija prema regionu. To znači da će veliki napredak i pomaci biti retki ili nepostojeći, ugušeni ili ostavljeni nenagrađeni od strane EU. Kako su godine prolazile ova spirala inercije zahvatila je proces pristupanja. Od demokratske prakse do rešavanja sukoba, do ekonomskog napretka i transparentnosti, još mnogo toga nedostaje. A ekonomska stagnacija dovela je do migratornog seljenja najmlađih i najtalentovanijih u regionu. Ovaj ciklus inercije postepeno je pretvoren u zabrinjavajući obrazac upiranja prstom. Države članice EU često prebacuju odgovornost na zemlje kandidate što se nisu brzo reformisale i nisu bile u stanju da reše dugogodišnje sukobe, dok one na Zapadnom Balkanu ukazuju na nedostatak istinske volje i raspoloženja zemalja članica za dalje proširenje što je podrilo političku volju i istinske napore za promenu kod država kandidata.

Potrebno je naglastiti istinske zasluge Prodija i Papandereua. Možemo verovati da bi s njima sudbina Balkana bila drugačija i verovatno već u Evropskoj uniji. Ali, dalje, dve decenije od Solunske deklaracije, više može da bude povod za inventarisanje propuštenih prilika i vreme izneverenih obećanja.