Izraelsko priznanje marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom, potez sa širokim implikacijama

Dragan Bisenić
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Kraljevska palata u Rabatu objavila je 17. jula zvaničnu izjavu u kojoj je objavila da Izrael priznaje marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom. Ovaj razvoj događaja dolazi dve i po godine nakon što su Izrael i Maroko potpisali sporazum o normalizaciji u decembru 2020. kao deo Avramovog sporazuma.

Iako sporazum nije zahtevao od Izraela da prizna suverenitet Maroka nad tim područjem, to pitanje je dobilo istaknuto mesto pominjanjem u trećem paragrafu, pri čemu su Sjedinjene Države priznale marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom – što je zaista jedan od glavnih podsticaja za Maroko da obnovi odnosi sa Izraelom. Važnost ovog pitanja za Maroko dodatno je razjasnio marokanski kralj Muhamed VI u avgustu 2022. godine, koji je izjavio da Maroko svoje odnose sa drugim zemljama meri kroz prizmu saharskog pitanja.

Brzi razvoj događaja obeležio je odnose Izraela i Maroka od njihovog obnavljanja pod Abrahamovim sporazumom. Tokom protekle dve godine obim bilateralne trgovine se značajno povećao, pojavile su se nove saradnje u istraživanju, kulturi i sportu, a stotine hiljada Izraelaca posetilo je Maroko. Ojačana je i bezbednosna saradnja između zemalja.

Maroko nastavlja da uvećava svoje vojne kapacitete da odgovori na pretnje fronta Polisario, koji dobija podršku od Alžira i to delimično uz pomoć Izraela. Samo u prošloj godini visokopozicionirana vojna lica iz obe zemlje razmenila su javne posete, potpisani su sporazumi o bezbednosti i sajber saradnji, a postignuti su i dogovori o naoružanju, uključujući prodaju dronova i sistema PVO.

Uprkos ovim impresivnim razvojima, odnosima između zemalja i dalje nedostaju značajni elementi: pretvaranje kancelarija za vezu u pune ambasade – potez koji je dogovoren, ali još nije realizovan – i sastanci na vrhu između odgovarajućih lidera. Očekuje se da će izraelsko priznanje marokanskog suvereniteta u Zapadnoj Sahari olakšati uklanjanje prepreka i utrti put daljem napretku. Izraelski analitičari Mor Link i Pina Šavit Baruh naglašavaju da je ovaj potez značajan za druge aspekte bilateralnih odnosa, kao i u širem kontekstu na međunarodnoj areni, posebno imajući u vidu kritike upućene Izraelu u pogledu njegove politike prema Palestincima, predstavljajući tako potencijalne implikacije na koje Izrael mora biti spreman.

Jedna od tih implikacija može da se odnosi i na Srbiju, imajući u vidu da je Izrael 2021. drugačije postupio kada je reč o Kosovu i priznao je njegovu nezavisnost nakon dužeg perioda odbijanja da to učini.

„Odluka Izraela da prizna Kosovo je doneta pod američkim pritiskom. Inače nemojmo zaboraviti da je to urađeno u okviru sporazuma Srbije i Kosova sa Amerikom, a ne sa nama, sa Izraelom. Ne pokušavam da se krijem iza toga, tu odluku je doneo Izrael posle mnogo godina tokom kojih nismo priznali Kosovo. To je defintivno protiv naših interesa u Srbiji, to je protiv mojih interesa“, rekao je tom prilikom izraelski ambasador u Beogradu Jahel Vilan.

Ambasador Vilan je s pravom ukazao na Ameriku, pošto je Izrael “preslikao” američku poziciju, čak i Trampovu, koja je u potpunoj suprotnosti kada je reč o Maroku i Srbiji.

Uz Srbiju i pitanje Kosova, Maroko je zemlja koja se veoma dugo suočava sa pitanjem Zapadne Sahare s tim što Maroko nije priznao Kosovo. Pozicije drugih država i međunarodnih aktera prema Kosovo i Zapadnoj Sahari imaju mnogo neusaglašenosti i disharmonije, te ih je važno, ne samo uporediti, nego i razjasniti uzroke tih razilaženja.  

Sjedinjene Države su jedina zapadna zemlja koja je u potpunosti prihvatila stav Maroka. Nakon decenija održavanja neutralnosti po ovom pitanju, Trampova administracija je 10. decembra 2020. objavila priznanje marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom, u zamenu da se Maroko pridruži Avramovom sporazumu i normalizuje svoje odnose sa Izraelom.

U deklaraciji se, između ostalog, tvrdi da nezavisna država Sahare nije realna opcija za rešavanje sukoba i da je istinska autonomija pod marokanskim suverenitetom jedino izvodljivo rešenje.

Uprkos izveštajima da je Bajdenova administracija ponovo procenila ovu poziciju u prvim mesecima njegovog predsedništva, deklaracija nije povučena i još uvek se pojavljuje na veb stranici Stejt departmenta. Drugi zvanični veb-sajtovi – na primer, veb-sajt CIA uključuju Zapadnu Saharu kao deo suverene teritorije Maroka. Ova situacija zadovoljava Maroko, a takođe i Izrael, koji je bio zabrinut da bi povlačenje deklaracije moglo ugroziti njegove sve naprednije odnose sa zemljom. Međutim, nedavne američke reference na ovo pitanje u aprilu 2023. navode podršku Sjedinjenih Država planu autonomije Maroka i naporima UN da promovišu rešenje, ali ne potvrđuju eksplicitno priznavanje marokanskog suvereniteta nad teritorijom.

Štaviše, Sjedinjene Države su se uzdržale od sprovođenja obećanja da će otvoriti konzulat u Zapadnoj Sahari. Prema izveštajima, ona se takođe protivila zahtevu Maroka da se sledeći sastanak Negev foruma održi na ovoj teritoriji, što je dovelo do odlaganja sastanka.

Priznavanje marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom od strane Sjedinjenih Država izazvalo je obnovljenu odlučnost u Maroku da intenzivira napore da pridobije međunarodnu podršku za svoju poziciju. U januaru 2021. marokanski ministar spoljnih poslova Naser Burita pozvao je Evropsku uniju da sledi Sjedinjene Države i izrazi jasnu podršku stavu Maroka. Iako apel nije dao trenutne rezultate, na kraju je doveo do izjava Španije, Francuske, Nemačke, Portugala i Holandije u podršci planu autonomije Maroka kao rešenju sukoba.

Region Zapadne Sahare nalazi se na severozapadnoj obali Afrike. Pokriva 250.000 kvadratnih kilometara, uglavnom je pust, sa populacijom od oko 640.000 stanovnika. Ovo stanovništvo uključuje narod Sahravije, kao i Marokance koji su se doselili na to područje uz podsticaj vlade. Broj Marokanaca koji žive u regionu navodno je veći od domorodačkog stanovništva, iako se ne zna koliko je ova tvrdnja autentična.

Do 1975. Zapadna Sahara je bila pod španskom kolonijalnom vlašću oko devedeset godina nakon Berlinske konferencije 1884. godine, kada su zapadne sile utvrdile svoju kontrolu i trgovinu u Africi. Kada je počela era dekolonizacije i Maroko i Mauritanija su polagali pravo na suverenitet Zapadne Sahare. U međuvremenu, Generalna skupština UN priznala je građanima pravo na samoopredeljenje. Kao rezultat toga, niz rezolucija od 1965. nadalje nalagao je Španiji da odmah preduzme korake za oslobađanje teritorije od svoje kolonijalne vladavine.

Ove rezolucije su naglasile potrebu održavanja referenduma o samoopredeljenju – nudeći izbor između nezavisnosti ili priključenja drugoj zemlji.

Španija je 1974. godine sprovela popis stanovništva u pripremi za referendum i njeno naknadno povlačenje iz regiona.

Oktobra 1975. Međunarodni sud pravde (ICJ) dao je savetodavno mišljenje, tvrdeći da ne postoje nikakve veze suvereniteta između teritorije i Maroka ili Mauritanije i da ne postoje nikakve prepreke da se primeni princip samoopredeljenja na ovu teritoriju. 

Marokanski kralj je odbacio mišljenje Međunarodnog suda pravde, a u novembru 1975. marokanska vlada je organizovala „Zeleni marš“, u kojem su stotine hiljada marokanskih građana marširali ka Zapadnoj Sahari. Nedelju dana kasnije, 14. novembra 1975, Španija, Maroko i Mauritanija su sklopile Madridski sporazum da regulišu kraj španske kolonijalne vladavine.

Nakon toga, početkom 1976, Španija je prepustila kontrolu nad tim područjem Maroku i Mauritaniji. Dve zemlje su podelile region između sebe: Maroko je preuzeo kontrolu nad severnom dve trećine, a Mauritanija je preuzela kontrolu nad južnom trećinom.

Front Polisario formalno je konstituisan 1973. s ciljem da protera strane snage i ostvari nezavisnost Zapadne Sahare. Pokret je 1976. godine proglasio nezavisnost teritorije i uspostavljanje Saharske Arapske Demokratske Republike (SADR). Od 1979. godine UN su priznale Polisario kao legitimnog predstavnika naroda Sahravija. Front Polisario je pokrenuo gerilski rat protiv Maroka i Mauritanije, podržan od Alžira. Godine 1979. Mauritanija se povukla sa svog dela teritorije, a veći deo oblasti je tada zauzeo Maroko. Shodno tome, neprijateljstva su nastavljena protiv Maroka. Kao rezultat borbi, mnogi Saharavci su pobegli iz tog područja; većina se naselila u izbegličkim kampovima u Alžiru, gde i danas borave.

Godine 1991. UN su posredovale u sporazumu o prekidu vatre između Maroka i fronta Polisario. Ovaj pakt predviđa da će referendum biti održan u roku od dve godine, omogućavajući stanovnicima da izaberu ili nezavisnost ili integraciju u Maroko. Kao odgovor, Savet bezbednosti je uspostavio snage UN, Misiju Ujedinjenih nacija za referendum u Zapadnoj Sahari (MINURSO) da nadgleda sprovođenje referenduma. Međutim, referendum je zaustavljen zbog sporova oko biračkog prava.

Početkom 2000-ih izneto je nekoliko predloga za rešavanje tekućeg spora. Bivši američki državni sekretar, Džejms Bejker, napravio je nacrt okvirnog sporazuma poznat kao “Bejkerov plan I”, kojim se predlaže autonomija Zapadne Sahare pod marokanskim suverenitetom. Maroko je podržao ovu ideju i od tada je izjavio da se protivi referendumu ili bilo kom predlogu koji bi mogao da dovede do nezavisne države u Zapadnoj Sahari. Polisario je odbio da to čak i razmotri. Godine 2003. Bejker je predložio ažurirani plan, poznat kao “Bejkerov plan II”, koji je uključivao održavanje referenduma nakon četiri godine samouprave, omogućavajući ljudima u izbegličkim kampovima da učestvuju i glasaju. Ovog puta, Front Polisario je prihvatio plan dok ga je Maroko odbio.

U aprilu 2004. Savet bezbednosti je doneo opštu rezoluciju naglašavajući potrebu za dogovorenim rešenjem, efektivno umanjujući svoju podršku "Bejkerovom planu II". Prvobitni mandat MINURSO-a – organizovanje referenduma o nezavisnosti – u suštini je zamenjen ulogom nadzora nad prekidom vatre i besplodnom potragom za dogovorenim političkim rešenjem.

Maroko je 2007. godine predložio plan za uspostavljanje lokalne regionalne administracije – Saharske autonomne regije (SAR) – pod marokanskim suverenitetom. Maroko bi bio odgovoran za spoljne odnose i bezbednost teritorije, dok bi nezavisna vlada koju bi izabrali stanovnici imala izvesnu meru autonomije u drugim pitanjima. Ovaj plan je odbacio Polisario front. Od tada je bilo nekoliko izbijanja nasilja na teritoriji, iako je prekid vatre u suštini održan do 2020. U novembru 2020. front Polisario je proglasio kraj primirja iz 1991. uz posredovanje UN-a i nastavio oružane napade na marokanske snage u Zapadnoj Sahari i južnom Maroku, nakon što su marokanske oružane snage prešle liniju primirja 13. novembra i ušle u demilitarizovanu tampon zonu UN, koja se nalazi na de fakto teritoriji SADR.

Većina zemalja ne priznaje marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom; neki priznaju nezavisnost SADR. UN smatraju oblast Zapadne Sahare nesamoupravnom teritorijom, gde dekolonizacija tek treba da bude završena. Evropska unija deli sličan stav, tvrdeći da Maroko kontroliše ovu oblast kao okupaciona sila i da stoga podleže međunarodnim zakonima o okupaciji. U nekoliko presuda Sud pravde Evropske unije (CJEU) smatra da se sporazumi između EU i Maroka ne odnose na Zapadnu Saharu. Ovo uključuje, na primer, sporazume o trgovini i ribarstvu.

SADR je 1984. godine priznat kao punopravni član Afričke unije – potez koji je podstakao povlačenje Maroka iz Unije, sve do njegovog ponovnog ulaska 2017. Približno osamdeset zemalja, uglavnom na globalnom jugu, priznalo je SADR, iako je nedavno godine oko polovine njih je ili suspendovalo ili ukinulo svoje priznanje. Ovo je pokazatelj diplomatskog uspeha Maroka u pridobijanju međunarodne podrške.

S druge strane, većina arapskih zemalja, uključujući Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate, Oman, Bahrein, Katar i Jemen, izrazili su podršku marokanskom stavu i „teritorijalnom integritetu Kraljevine“. Štaviše, preko dvadeset zemalja otvorilo je konzulate u regionu, većina njih iz zapadne Afrike, zajedno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinom i Jordanom.

Nasuprot tome, sused Maroka, Tunis zadržava neutralan stav po tom pitanju, iako je predsednik Tunisa u avgustu 2022. uputio poziv lideru fronta Polisario da prisustvuje međunarodnoj konferenciji u zemlji. To je dovelo do diplomatske krize sa Marokom, zbog čega su obe zemlje opozvale svoje ambasadore.
Promena u poziciji Španije je posebno zanimljiva.

Od svog povlačenja iz Zapadne Sahare, bivša kolonijalna sila je nastojala da zadrži neutralnost po tom pitanju. Tako, nakon deklaracije Trampove administracije u decembru 2020, Španija nije žurila da izrazi podršku Maroku. Štaviše, u aprilu 2021. Španija je čak dozvolila lideru Fronta Polisario, Brahimu Galiju, da se leči u španskoj bolnici kada se zarazio COVID-19. Napori Španije da održi neutralnost, zajedno sa svojim potencijalnim diskretnim pružanjem medicinske nege Galiju, razbesneli su Rabat.

Kao odgovor, Rabat je pozvao španskog ambasadora i opozvao marokanskog ambasadora u Španiji. Dok bi otvorena podrška Maroku mogla da naruši odnose Španije sa Alžirom, donedavnim njenim primarnim snabdevačem gasom, čini se da je Maroko na tome insistirao kao na ceni za obnovu odnosa. Na kraju, Španija je najavila svoju podršku marokanskom stavu u martu 2022, a španski premijer je pisao kralju Muhamedu VI da je marokanski plan autonomije  bio „najozbiljnije, najrealnije i najverodostojnije“ rešenje sukoba, koje je dovelo do obnavljanja odnosa.

Maroko u svakom slučaju nastavlja da jača svoju poziciju čemu doprinosi ostvareni niz diplomatskih uspeha povezanih sa pitanjem Zapadne Sahare, a izraelsko priznanje, gotovo bez ikakvih uslova, jedan je od najznačajnijih dobitaka marokanske diplomatije. Iz svega ovoga vidi se da odgovori na pitanja teritorijalnog integriteta ni iz daleka nisu iscrpljeni, što, naravno, važi i za Kosovo.