Kako je i zašto London proslavio "Dan Kosova" 1916. godine

Kossovo Day
Izvor: Istorijski arhiv Beograda/Screenshot

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Jedna od najraskošnijih proslava srpskog državnog praznika - Vidovdan - desila se 1916. godine. I vreme i lokacija bili su neverovatni, posebno kada se gleda unazad iz 2023. godine.

Tada se činilo da je Kraljevina Srbija poražena od austougarskih snaga, koje su uspele da iznude mučno povlačenje svoje vojske sve do Krfa i krenule da pljačkaju iz zemlje šta su htele i iznuđivale strašne odmazde od svakog ko im se suprotstavio. Lokacija proslave bila je prestonica carstva čiji su odnosi sa Srbijom često bili zategnuti zbog podrške Osmanlija tokom većeg dela 19. veka.

Međutim, tog 28. juna u Londonu je najspektakularnije proslavljen "Dan Kosova" – kako je Vidovdan rebrendiran za britansku publiku.

G.K. Česterton, jedan od najistaknutijih intelektualaca tog doba, napisao je uzbudljiv esej za Dejli Njuz pod nazivom „Stvar koja se zove nacija“, u kojem je veličao Kosovsku bitku iz 1389. i upornost srpskog naroda uprkos istorijskim poteškoćama. Istog dana, oni koji su čitali Dnevne vesti čuli bi kako se na Oksfordu obrazovani srpski pravoslavni vladika (episkop) Nikolaj Velimirović obraća okupljenima u katedrali Svetog Pavla, istorijskom prvom mestu za neanglikanskog sveštenika. On je u svojoj besedi, održanoj na poziv kenterberijskog nadbiskupa, podsetio i stanovnike Londona na to kako su se Srbi žrtvovali za Evropu i zamolio da Evropa uzvrati podrškom borbi Srbije protiv „centralnih sila“ u tom času nevolje.

Obeležavanje "Dana Kosova" je po mnogo čemu bilo remek delo ratne propagande.

Uoči Velikog rata, a posebno tokom njega, Srbi su bili prikazani kao hrabri srednjovekovni vitezovi i heroji nalik onima koji su punili dečije knjige „Umetnost i zanat“ koje su čitali britanski đaci tog doba. Jedan od najkreativnijih srpskih diplomata svih vremena, Čedomilj Mijatović i njegova supruga Britanka, Elodi Loton Mijatović, promovisali su srpske narodne priče anglofonskoj publici i čak kreirali prelepu knjigu priča za decu upotpunjenu zadivljujućim drvorezima britanskih umetnika, koji bi tipičanom britanskom đaku državne škole mogli da dočaraju gozbu koje su priredili knez Lazar i kneginja Milica.

Još jedan propagandni udar dogodio se 1915. godine kada su Kosovska bitka i mitovi predstavljeni londonskoj eliti kroz zadivljujuću izložbu radova koje je Ivan Meštrović, hrvatski vajar, napravio za srpski paviljon na međunarodnoj umetničkoj izložbi u Rimu 1911. godine. Izložba je obuhvatila impresivan torzo Banović Strahinje, koji i danas stoji uz Rodenova dela u muzeju Viktorije i Alberta, kao i maketu Vidovdanskog hrama, ogromne građevine koja je trebalo da bude izgrađena na licu mesta u čast srpske ( i opšte južno slovenske) borbe za slobodu.

Opsesija Srbijom i "Danom Kosova" proširila se iz Velike Britanije na SAD, gde se srpska zastava navodno vijorila sa Bele kuće 1918. Vratila se u Drugom svetskom ratu, kada je Holivud, glavni propagandni instrument tog vremena, napravio „Četnici“, film o srpskim rojalističkim gerilcima u borbi protiv sila Osovine.

Nemoguće je ne videti paralele sa načinom na koji se prištinska vlada predstavlja za britansku i američku publiku.

Dok je na prelazu iz 20. veka način da se ubede Britanci i Amerikanci da podrže ratni napor bio prikazivanje saveznika kao viteškog, muževnog i veoma hrišćanskog, način da se to uradi sada je fokusiranje na demokratiju, multikulturalizam i raznolikost. I jedno i drugo je, naravno, zahtevalo mnogo ulepšavanja.

Na primer, način na koji Srbi pristupaju svojoj pravoslavnoj veri – kroz ritualne i zajedničke proslave, a ne kroz duboko poznavanje Biblije i redovan odlazak u crkvu – morao je da bude ulepšan da bi se predstavili kao pobožni vitezovi. Dok predstavljanje Prištine kao „jedine demokratije u regionu” i „multikulturalne države” zahteva mnogo više rada i laganja – s obzirom na to da gotovo svakodnevno napada, pritvara i muči srpske civile – nije toliko različita po nameri. Morate navesti Londonce i Njujorčane da se osećaju kao kod kuće sa svojim saveznicima ako želite da daju novac i podršku.

Međutim, cinizam i razlika u kvantitetu i propagandnim tehnikama na stranu, 1916. „Dan Kosova“ i fantazije o „demokratskom Kosovu“ iz 2023. takođe su suštinski različite. Ono što je Čestertona nateralo da se poistoveti sa borbom kneza Lazara u Kosovskoj bici jeste njena apsurdnost, a ne korist koju donosi. Gledajući racionalno –  kao što mnogi Balkanski eksperti redovno pozivaju Srbe – nema smisla slaviti uništenje sopstvene države i viševekovno porobljavanje sopstvenog naroda. Smanjite gubitke, dogovorite se i živite s tim. Analogno tome, ne bi imalo smisla da Britanci šalju hiljade i hiljade svojih sinova na Somu, kao što su to učinili samo nekoliko dana posle tog „Dana Kosova“. Međutim, bez Some, Britanija ne bi bila ono što je sada.

Kao što je Česterton oštro primetio u svom eseju, postoji nešto više od borbe nego samo postizanje pobede, jer svi znamo da ćemo na kraju izgubiti. Ta veličanstvena sposobnost pronalaženja smisla i veličine u neminovnoj tragediji je ono što je i navuklo Meštrovića da okrene leđa imućnim bečkim pokroviteljima i izradi svoje veličanstvene statue za malenu Kraljevinu Srbiju.

S druge strane, prazna priča o „demokratiji“ i „multikulturalizmu“, gde ih tako očigledno nema, ne rezonuje sa nama, osim detinjaste želje da se prevari i „pretvaraj se dok ne uspeš“ - centralno načelo modernog, progresivnog sveta.

Međutim, vera da će laži na kraju dovesti do pobede i zaštite od pustošenja stvarnosti, ne pomaže ni približno koliko nada da uprkos svemu, patnja ima svrhu. Kao što je jednom rekao Kristofer Laš, veliki kritičar vere u „progres“:

„Najgore je uvek ono na šta su oni koji se nadaju spremni. Njihovo poverenje u život ne bi vredelo mnogo da nisu preživeli razočaranja u prošlosti, dok saznanje da budućnost nosi nova razočaranja pokazuje stalnu potrebu za nadom. Vernici u napredovanju, s druge strane, iako vole da misle o sebi kao o strani nade, zapravo nemaju potrebu za nadom jer imaju istoriju na svojoj strani. Ali njihov manjak iste onemogućava im inteligentnu akciju. Nesmotrenost, slepa vera da će na kraju sve biti najbolje moguće, predstavlja lošu zamenu za tendenciju da se borimo iako ne bude tako."

To je važilo na Kosovu 1389. godine, na Somi 1916. godine i važi svaki dan za sve nas koji pokušavamo da se borimo za ono što mislimo da je ispravno.