Kako je 'vrednosni zapad' ponovo prokockao svoj kredibilitet u jugoistočnoj Evropi

U poslednje vreme, jugoistočna Evropa, posebno sukob između Srbije i Kosova, koji eskalira, kao i sukob u Bosni i Hercegovini, privlači svetsku pažnju. Iza bljeska međunarodnih naslova krije se realnost koja sve više zabrinjava.

Vlada Aljbina Kurtija u Prištini nedavno je postavila albanske gradonačelnike u oblastima sa srpskom većinom.

Ova odluka, sa marginalnom izlaznošću od samo 4 odsto, u suprotnosti je sa svim demokratskim standardima i nema legitimnu osnovu. Rezultat ove akcije je rastuća ogorčenost među srpskim stanovništvom na Kosovu i alarmantna eskalacija tenzija u vidu protesta, koji su nastavljeni do danas. Situacija je veoma opasna i vojni sukob je neizbežan – moguće čak i direktno učešće NATO snaga iz misije Kfora, sa potencijalno razornim posledicama po ceo region.

Kurtijevi jasno provokativni koraci izazvali su iznenađujuće jednoglasno negodovanje u međunarodnoj zajednici i osudu politike vlade u Prištini, kakva nije viđena od otcepljenja Kosova od Srbije, čime je prekršeno međunarodno pravo. Očigledno je da takozvani „zapad vrednosti” više ne može da ignoriše sistematsku diskriminaciju srpske manjine od strane vlasti u Prištini. Ali verovatni razlog je manje uzvišen -  strahovi da bi mogao doći do neposredne konfrontacije između vojnika Kfora i srpskih demonstranata, i da bi novo žarište u jugoistočnoj Evropi bio teret koji Zapad jednostavno ne može da podnese. Nije iznenađujuće da su visoki američki zvaničnici, uključujući državnog sekretara Entonija Blinkena i američkog ambasadora u Prištini, oštro kritikovali Kurtijeve postupke.

Ćutanje nemačke vlade

Usred ovog novog trenda kritike sa Zapada, međutim, postoji vlada koja je izuzetno suzdržana - naša samoproglašena savezna vlada „vođena vrednostima“, pre svega njen „moralni“ lider, ministar spoljnih poslova Analena Berbok. Nasuprot svakoj realnosti, nemačka vlada radije upire prstom u Srbiju, što – iznenađenje! – se nije prključila ekonomskom ratu protiv Rusije. Zato nije ni čudo što Berbok ćuti, pa čak i poslanici poput Adisa Ahmetovića (SPD) krive Beograd.

Nije iznenađujuće da Kurti nije zabrinut zbog skoro jednoglasnih kritika zapadnih država, sa izuzetkom nemačke savezne vlade. Njegov stav da ne povlači kosovske specijalne snage podvlači njegovu očiglednu nespremnost za deeskalaciju. Provokacije protiv srpske manjine oduvek su bile deo Kurtijeve političke agende. Srbi se suočavaju sa proizvoljnim hapšenjima i napadima i sprečeno im je da uspostave koaliciju srpskih zajednica dogovorenu još 2013. Briselskim sporazumom. Ovo udruženje treba da omogući srpskim zajednicama produbljivanje kulturne, ekonomske i socijalne saradnje. Neispunjavanje postignutih sporazuma postavlja ozbiljna pitanja o Kurtijevoj sposobnosti da pregovara i, pre svega, njegovoj pouzdanosti, i pokazuje kako se „zapadne vrednosti“ još jednom mogu prevariti.

Čini se da je Kurti uveren da može da nastavi svoju represivnu politiku sve dok ne bude ozbiljnog pritiska SAD ili EU. Međutim, na kraju krajeva, srpski stanovnici Kosova će nastaviti da trpe represalije sve dok se ništa ne promeni u oblasti vladavine prava i poštovanja osnovnih ljudskih prava. Uprkos jasnim činjenicama i uznemirujućim dešavanjima, ostaje pitanje kada će se „zapad vrednosti“ probuditi i zameniti svoj tihi šapat čvrstim činjenicama na terenu. Koliko ćemo još da stojimo po strani i posmatramo kako „država“, koja svoj status i priznanje od delova „međunarodne zajednice“ duguje posvećenosti zapadnih sila, očigledno krši osnovna prava i sopstvene obaveze?

Kurtijeva potpuna ravnodušnost prema međunarodnpj zabrinutosti i neuspeh u rešavanju zabrinutosti i potreba srpske manjine predstavlja šamar „međunarodnoj zajednici“, posebno njegovim zapadnim pristalicama. Oni su jasan znak da je izgubljen u sopstvenoj zabludi o neranjivosti i da veruje da može da se izvuče sa svojom represivnom politikom , sve dok dobro govori i uljuljkava međunarodnu publiku lepim rečima.

Neophodna akcija

Krajnje je vreme da se takozvani Zapad zasnovan na vrednostima suoči sa sopstvenim greškama i konačno reaguje pre nego što se situacija na Kosovu izmakne kontroli i mi upali u novi, krvavi sukob u jugoistočnoj Evropi koji smo mogli da izbegnemo samo da smo imali hrabrosti da se suočimo sa činjenicama i ispunimo svoje odgovornosti. Na kraju krajeva, odluka je u rukama onih koji su stvorili ovu veštačku državu, da li da održe status kvo ili da rade za pravdu, ljudska prava i mir. Svet, posebno srpska manjina, gleda i čeka odgovor.

Slični obrasci neuspeha Zapada mogu se uočiti iu Bosni i Hercegovini, posebno u vezi sa tekućim sukobom oko entiteta Republika Srpska. Bosna i Hercegovina, zemlja koja je od kraja rata 1992-1995. bila podijeljena na dva uglavnom autonomna entiteta – Republiku Srpsku i Bošnjačko-hrvatsku Federaciju – i Brčko Distrikt. Osim toga, u Sarajevu postoji slaba centralna vlast. Zemlja je u stalnim previranjima zbog stalnih težnji Republike Srpske za nezavisnosti, koje predvodi predsednik Milorad Dodik.

Neki bi mogli biti u iskušenju da sukob vide u smislu jednostavne dihotomije dobro-loše: „dobar“ Zapad pokušava da sačuva Bosnu i Hercegovinu naspram „lošeg“ srpskog entiteta koji traži destabilizaciju države i približavanje Srbiji. Međutim, stvarnost je mnogo složenija i ne treba zanemariti da je ovde u igri i sistemska konkurencija.

Dejtonski sporazum

Nakon Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine, kojim je okončan rat i koji je poslužio kao ustavni dokument, zemlja je ostala sa jednim od najkomplikovanijih političkih sistema na svetu. Kao što je već pomenuto, država je podeljena na tri entiteta - Bošnjačko-hrvatsku Federaciju, Republiku Srpsku i Brčko Distrikt. Federacija i Republika Srpska imaju svaka svoje nacionalne skupštine sa širokim ovlasćenjima i pravom veta, dok je cela država podređena državnom predsedništvu, koje moraju činiti Srbin, Hrvat i Bosanac – bez predstavnika Jevreja, Sinta, Roma ili drugih manjina.

Posebno je kontroverzno mesto visokog predstavnika (OHR), koje trenutno zauzima nemački političar CSU i bivši nemački ministar poljoprivrede Kristijan Šmit. Ova kancelarija, stvorena tek nakon Dejtonskog sporazuma, dozvoljava Zapadu da imenuje kvazikolonijalnog administratora koji može donositi, sprovoditi ili ukidati zakone dekretom i uklanjati izabrane predstavnike.

Sprovođenje ove vlasti bez demokratskog legitimiteta od strane bosanskog naroda i posledično odbacivanje određenih delova stanovništva, posebno Republike Srpske u kojoj dominiraju Srbi, dodatno doprinosi nestabilnosti zemlje. Za razliku od svojih prethodnika, sadašnji visoki predstavnik ne okleva da u potpunosti vrši svoja ovlašćenja i aktivno interveniše u politički život zemlje. Da navedemo samo dva od brojnih primera: Šmitova želja za akcijom dospela je na međunarodne naslove i kritike kada je odlučio da promeni izborni zakon 2022. godine, dan uoči izbora, od čega će korist imati posebno hrvatski nacionalistički HDZ tako što će dobiti više mesta u drugom domu saveznog parlamenta. Iste godine Šmit je odlučio da državnu imovinu Republike Srpske, koja je bila pod kontrolom njene Narodne skupštine, prenese na centralnu vlast. To je dovelo do toga da Narodna skupština Republike Srpske povuče svog ustavnog sudiju iz Bosne.

Kontraproduktivna uloga Nemačke

Nemačka igra kontraproduktivnu ulogu u ovoj situaciji. Postoje zahtjevi iz redova SPD-a, posebno poslanika Adisa Ahmetovića, da Kristijan Šmit smeni Milorada Dodika, izabranog člana državnog Predsedništva. Ovo ne samo da otkriva nedostatak dalekovidosti u politici „semafor vlade“ u jugoistočnoj Evropi – otpuštanje bi bilo ravno objavi rata – već i pokazuje koliko je „zapad vrednosti“ snažno uključen u sistemsku konkurenciju i želi da je pobedi na bilo koji način.

Problem je domaći, jer Zapad u prošlosti nije uspeo Bosni i Hercegovini pružiti dovoljnu podršku za održivi razvoj infrastrukture i humanitarna sredstva. Zemlja je među najsiromašnijim u Evropi i ima jednu od najviših stopa emigracije. Danas zemlje poput Turske, a posebno Kina popunjavaju ovu prazninu i ulaže značajne sume u infrastrukturu i kompanije. Dok su bosanski političari iz Federacije smanjili trgovinske odnose sa Kinom pod pritiskom Zapada, Republika Srpska je proširila saradnju sa kineskim kompanijama i bankama. Očigledno je da „zapad vrednosti“ to ne želi da toleriše, što je značajno doprinelo zaoštravanju retorike prema Republici Srpskoj.

Vreme je da se prizna „slon u sobi“: geopolitički uticaj i manipulacija koja je u fokusu tenzija u ovom regionu. Nije tajna da je rastući uticaj Kine u Bosni i Hercegovini alarmantan na Zapadu. Ali da li je stav koji se sve više konfrontira zaista najbolji način da se odgovori na ovaj izazov? Hitno moramo promeniti našu perspektivu i priznati da se održivo rešenje u Bosni i Hercegovini ne može postići kroz stalnu konfrontaciju i kontrolu. Umesto toga, trebalo bi da se zasniva na principima dijaloga, saradnje i međusobnog poštovanja. Zapad to možda i ne želi da vidi, ali njegovi pokušaji da Bosnu i Hercegovinu nateraju u čvrsti korzet zapadnih „vrednosti“ i interesa do sada nisu uspeli dovesti zemlju na put održivog mira i stabilnosti.

Na kraju krajeva, ključno pitanje nije da li će Zapad ili Istok pobediti u geopolitičkom navlačenju konopa. Pitanje je da li će građani Bosne i Hercegovine moći živeti u stabilnoj, mirnoj i prosperitetnoj zemlji koja poštuje njihova prava i slobode, uključujući prava i slobode manjina, i koja mladima nudi održivu perspektivu. Budućnost Bosne i Hercegovine treba da bude u postizanju tog cilja, a ne o tome ko će pobediti u sledećoj geopolitičkoj šahovskoj partiji.

Piše: Žaklin Nastić, poslanik Levice u nemačkom Bundestagu