Kurti ne bira sredstva

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

Provokacije Aljbina Kurtija dobile su svoj epilog na severu Kosova, kada je, 24. septembra, došlo do sukoba između grupe naoružanih Srba i kosovske policije u Banjskoj, u kome su stradali jedan kosovski policajac i tri napadača srpske nacionalnosti.

Iako se ovaj čin pripadnika srpske nacionalnosti ničim ne opravdava, bolna je činjenica što se ignoriše pozadina i što je centralno pitanje odakle srpskom stanovništvu na severnom Kosovu oružje, zbog čega se Srbiji preti raznim sankcijama. S druge strane, Albanija – preko koje se dostavljalo oružje Oslobodilačkoj vojsci Kosova, koju su u to vreme zapadne zemlje nazivale terorističkom organizacijom, a danas ima status kosovske policije – nikada se nije suočila ni sa pretnjama sankcijama.

Zašto je oružani sukob izbio u trenutku kada je dijalog između Beograda i Prištine dobio na značaju, pitanje je koje zaslužuje poseban osvrt na pozadinu odnosa i ponašanje „predsednika svih Albanaca”, kako je nazvan Aljbin Kurti nedavno u Tetovu od strane gradonačelnika Kasamija, gde je oživeo ideju Adema Demaćija o stvaranju „velike Albanije”, sa jasnim teritorijalnim pretenzijama na Srbiju, Crnu Goru, Grčku i Severnu Makedoniju. Ovakav njegov postupak nije izazvao preterane reakcije svetskih lidera, a zar ćutanje nije znak odobravanja?

Od delovanja Ibrahima Rugove, koji je bio na čelu pokreta za nezavisnost Kosova, brojnim demonstracijama na ulicama KiM nastavile su se težnje ka internacionalizaciji albanskog pitanja, te se rodio i zahtev za formiranje Republike Kosovo. Nakon bombardovanja SR Jugoslavije, sa Hašimom Tačijem na čelu, albansko krilo na Kosovu predvodi Aljbin Kurti, čiju politiku i nedemokratičnost vidimo na delu svakog dana, uz držanje u životu Adema Demaćija i njegove ideologije.

Kurti ne bira sredstva, pospešujući tenzije i provocirajući nemire, nastoji da natera Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, jer dok ne postoji de jure priznanje Beograda, de fakto nema nikakvo značenje, posebno za članstvo u UN, što bi samoproglašenoj Republici Kosovo omogućilo da stane u red legitimnih i legalnih država sveta. Kurti u svojim naporima najsnažniju podršku dobija od nemačkog kancelara Olafa Šolca, koji je izjavio da su intervencija NATO u događajima na Balkanu i ukrajinska kriza izazvale „smenu epoha” i da su prekretnica za njegovu državu.

„Ovaj rat u Jugoslaviji bila je prva smena epoha, pošto je Nemačka prvi put odlučila da interveniše u takvoj situaciji sopstvenim oružjem”, rekao je Šolc.

Rat u Jugoslaviji imao je značajnu ulogu u njegovoj političkoj karijeri, pošto je, 1998. godine, izabran u Bundestag.

„Praktično prva odluka koju sam tada morao da donesem bila je nemačko učešće u mirovnoj misiji u Jugoslaviji, koja je, takođe, bila vojna operacija za zaustavljanje ubijanja”, naglasio je on, prenosi „Sputnjik”.

Takođe, vojna podrška Nemačke Ukrajini može se uporediti sa učešćem u bombardovanju Jugoslavije, kada je Berlin upotrebio svoje oružane snage prvi put nakon pada fašizma, potvrdio je nemački kancelar Olaf Šolc u podkastu radija „Kosmo”, prenela je „Politika”.

Da li je to bila bezbednosna politička odluka pravno izdržljiva za novu epohu Nemačke, kako naglašava kancelar Šolc, zatražili smo objašnjenje u izvodima članka čiji je autor Feliks Lange. On najpre podseća na odluku velikih sila – SSSR, SAD i Velike Britanije – 1945. godine, na Potsdamskoj konferenciji, da demilitarizuju Nemačku. To je bilo uneto u Ustav Nemačke. Pošto je Pariski ugovor pripremio teren za prijem SR Nemačke u NATO, taj član je predviđao formiranje oružanih snaga.

U tadašnjoj verziji izričito je naglašeno da će to biti „u svrhu odbrane”. Trebalo je, takođe, i da Bundesver bude posvećen cilju očuvanja mira, koji je sadržan u preambuli Ustava. Kada je reč o oružanim snagama, Ustav o vanrednom stanju iz 1968. imao je tada cilj, pre svega, da proširi i precizira ovlašćenja za njihovo raspoređivanje u državi.

Međutim, prema Odboru za pravna pitanja Bundestaga, trebalo je da odredbe o raspoređivanju oružanih snaga u celini budu objedinjene u prilagođenom članu 87a Ustava Nemačke, s izuzetkom pomoći u slučaju katastrofe. O dozvoli za raspoređivanja oružanih snaga u inostranstvu ne govori se dalje u zakonodavnim materijalima. U svakom slučaju, misije Bundesvera izvan teritorije NATO-a nisu bile na dnevnom redu u kontekstu Hladnog rata, čak ni nakon pridruživanja Savezne Republike Ujedinjenim nacijama, 1973. godine. 

Savezni ustavni sud je bio taj koji je, u promenjenim geopolitičkim uslovima, dalje razradio ustavni okvir za delovanje Bundesvera izvan područja. Godine 1991, nakon završetka Hladnog rata, države NATO-a razvile su strateški koncept koji je pokrivao i takozvane misije izvan područja za podršku i implementaciju rezolucija Saveta bezbednosti UN van teritorija država članica NATO-a.

Nakon toga, Nemačka je rasporedila letelice „avaks” Bundesvera u Bosni i Hercegovini da nadgledaju zonu zabrane letova, koju je nametnuo Savet bezbednosti, i nemačke vojnike u Somaliji kao deo mirovne misije UN. Pitanje ustavne osnove raspoređivanja u inostranstvu tako je postalo relevantno u praksi.

Već kasnih 1980-ih, na savetovanju u Hajdelbergu, vodeći stručnjaci za ustavno i međunarodno pravo gotovo jednoglasno doveli su u pitanje tumačenje prema kojem je ustav Nemačke zabranio Bundesveru da učestvuje u mirovnim misijama UN. Savezni ustavni sud je 1994. godine preuzeo argumente u odluci „avaks”/Somalija za misije NATO-a, pozivajući se na član 24 II. Savezni ustavni sud je tvrdio da norma ne pokriva samo pristupanje sistemu kolektivne bezbednosti, već i „upotrebu Bundesvera za operacije […] u okviru pravila ovog sistema”. Kako bi kompenzovao široko tumačenje člana 24 II Ustava, Savezni ustavni sud je izradio (ili izmislio) parlamentarnu rezervu prema kojoj je potrebna saglasnost Bundestaga za raspoređivanje nemačkih oružanih snaga u inostranstvu.

Ova pravna praksa potvrđena je u sledećim odlukama i prihvaćena od većine u literaturi. Tako je pronađena verodostojna pravna osnova za raspoređivanje Bundesvera u inostranstvu u sistemima savezništva. Međutim, i tada su neki postavljali pitanje da li je trebalo da ustavotvorac, a ne Savezni ustavni sud, donese ustavne smernice za raspoređivanje oružanih snaga u inostranstvu. Uostalom, u članu 24 II Ustava nema eksplicitnog pozivanja na raspoređivanje oružanih snaga. Odredba koja treba da omogući integraciju u sistem kolektivne bezbednosti nikako ne zahteva nadležnost za raspoređivanje oružanih snaga u inostranstvu. U svakom slučaju, široko tumačenje člana 24 II Saveznog ustavnog suda oslobodilo je zakonodavca potrebe za izmenom Ustava.

Međutim, široko tumačenje Saveznog ustavnog suda člana 24 II Ustava ni u kom slučaju ne rešava u potpunosti pitanja obima raspoređivanja oružanih snaga u inostranstvu. Na primer, misije evakuacije Bundesvera koje se ne izvode u okviru sistema kolektivne bezbednosti ostaju ustavno neosnovane. Uključivanje lične odbrane u koncept „odbrane” u članu 87a II Ustava narušava istorijsko tumačenje pojma i nosi opasnost od preširokog tumačenja pojma odbrane zasnovanog na dužnostima zaštite. Uspešne misije evakuacije u Albaniji (1997), u Libiji (2011) i u Avganistanu (2021) nisu dokaz jasnog ustavnog utemeljenja misija. Naprotiv, dodali su gorivo raspravi o nedostatku ustavnosudskog ovlašćenja za preispitivanje materijalno-pravne osnove angažovanja u inostranstvu.

Zakonitost raspoređivanja oružanih snaga za kolektivnu samoodbranu napadnute države, takođe, nije ustavno osnovana. Rat u Ukrajini pokazuje da bi trebalo da kolektivni akti samoodbrane u okviru člana 51 Povelje UN u korist napadnute države budu ustavno mogući (čak i ako postoje opravdani politički razlozi da se nemačke trupe ne šalju u direktan sukob s Rusijom, koja je naoružana nuklearnim oružjem). Istina je da se u literaturi termin „odbrana” u članu 87a Ustava sve više tumači u tom smislu, i to s pravom istraživačke službe Bundestaga. U nekim slučajevima, međutim, pod tim se pojmom podrazumeva samo „odbrana Saveza”. U svojoj Lisabonskoj presudi, Savezni ustavni sud je slučajno (?!) usvojio još uže tumačenje. 

Povezivanje ustavnog prava sa međunarodnim pravom tlo je koje obećava da pruži zadovoljavajuća rešenja za ova otvorena pitanja. Kolektivno pravo na samoodbranu priznato je u međunarodnom pravu, prema članu 51 Povelje UN. „Stoga, podržavam predlog Helmuta Austa i Klausa Kresa da se član 87a II GG reformiše na sledeći način: ’U inostranstvu oružane snage mogu biti raspoređene samo u onoj meri u kojoj je to u skladu s međunarodnim pravom; u zemlji – samo u onoj meri u kojoj to ovaj osnovni zakon izričito dozvoljava’”, piše Lange.

Ustavna veza između raspoređivanja oružanih snaga u inostranstvu i međunarodnog prava ni na koji način ne daje „blanko ček” za takve operacije. Upravo suprotno: zabrana upotrebe sile iz čl. 2, st. 4 Povelje UN ograničava obim raspoređivanja sila u inostranstvu. Upotreba sile na teritoriji druge države dozvoljena je samo ako je Savet bezbednosti UN ovlastio države da preduzmu mere prinude prema Poglavlju VII Povelje ili na osnovu prava na samoodbranu iz člana 51. Dok je opseg ovih odredbi ponekad osporavan, većina država se oštro protivila pokušajima da se oslabi zabrana upotrebe sile donesena od kraja Hladnog rata. Prema ovde podržanom predlogu, učešće nemačkih trupa u ratu u Iraku 2003. godine, ali i u intervenciji NATO-a na Kosovu 1999. godine (bez mandata Saveta bezbednosti) – ne samo da bi bilo suprotno međunarodnom pravu već i neustavno. Privrženost međunarodnom pravu bi, stoga, mogla da pomogne da se okonča jedna od osnovnih pošasti spoljne politike zapadnih država: dvostruki standardi.

Dakle, nova epoha Šolcove karijere i Nemačke nema bazu u vladavini prava. Podsetimo na to da je Nemačka vodila Prvi svetski rat nakon ubistva princa Ferdinanda u Sarajevu, gde su nemački „avaksi” učestvovali u bombardovanju SR Jugoslavije, bez saglasnosti SB UN. Dakle, nemački zakonodavac mora preuzeti odgovornost za bezbednosnu politiku zasnovanu na ustavnom pravu, ali i podložnu ograničenjima. 

Imajući u vidu ulogu Nemačke kroz istoriju, počevši od Prvog i u Drugog svetskog rata, te licemernu politiku koju danas sprovode, postavlja se pitanje koja je to nova epoha o kojoj govori Šolc i kojom se to vojnom i političkom ideologijom gradi.

Možda bi nam pomoglo Šolcovo tumačenje ideologije nove nemačke ere u kontekstu delovanja Jaroslava Hunka, koji se borio protiv Crvene armije i činio zločine primenjujući zakon tzv. čiste rase, genocidno istrebljujući Jevreje, Rome i slovenske narode u Ukrajini, a danas je viđen sa Zelenskim u kanadskom parlamentu kao borac za Ukrajinu protiv Crvene armije.