Pouke iz Karabaha

Priština je najveći dobitnik vatrenog okršaja u Banjskoj. Kurti može da bude zadovoljan što je njegov dugotrajan pritisak na Srbe na severu i nasilje koje nad njima sprovodi, konačno urodio plodom.

Njegovi birači koji žele Kosovo bez Srba mu aplaudiraju, jer je protiv Srba upotrebio najveću silu, i ostavio iza sebe tri srpske žrtve. Cena koju je platio, život jednog albanskog policajca, je više nego prihvatljiva za ono što je dobio. Nastaviće pregovore sa Srbijom, pod posredovanjem Zapada, neuporedivo jači nego što je bio pre Banjske, a bio je na ivici ponora. 

Drugi i, uz Prištinu, jedini dobitnik tragedije u Banjskoj je Rusija. Moskva odavno priželjkuje nešto baš ovako eksplozivno i krvavo na Kosovu, i ne samo što to želi, sedeći sa strane, nego aktivno i radi da se tako nešto dogodi. Jedino što je oko Banjske izmaklo Moskvi da bi zadovoljstvo bilo potpuno, je da se u sukob uključile bezbednosne snage Srbije. Najbolje vojska, a idealno da se ona sukobi sa Kforom, kojim komanduje NATO. 

Oružana eskalacija na Kosovu, ovakva kakva se desila, odgovara Rusiji iz nekoliko razloga. Svaki sukob Srba i Albanaca drastično udaljava Kosovo od bilo kakvog mirnog i dugotrajnog rešenja. Status quo na Kosovu je najveći interes Rusije, nerešena situacija koja svaki čas može da se pregreje i da eksplodira.

Konflikt bilo gde izvan Ukrajine, odvlači pažnju (novac, diplomatiju, bezbednosne planove) Zapada sa Ukrajine i samim tim slabi ukrajinski otpor ruskoj agresiji. Drugo, svaki incident na Kosovu, a pogotovo praćen vatrenim okršajem i ljudskim žrtvama, ruši šanse za dogovor Srba i Albanaca, a time i napore Zapada da se do tog sporazuma dođe. 

Kako to da se interesi Rusije i interesi Srbije dijametralno razlikuju oko ključnog državnog problema Srbije? Kako se desilo da iz jedne iste situacije Srbija očigledno gubi, a Rusija dobija? Jednostavno je, srpski i ruski interesi oko Kosova nikada nisu bili isti, naročito u poslednjih godinu i po otkako je Rusija napala Ukrajinu, kršeći sve međunarodne zakone, koji su Srbiji najveći adut u vezi sa Kosovom. 

Najveći udarac za interese Putinove Rusije su područja u kojima vlada trajna nestabilnost, na ivici sukoba koji se aktiviraju s vremena na vreme. Cela njena imperijalna strategija zasniva se na „džepovima“ nerešenih sukoba svuda gde ona smatra da je njeno prisustvo „prirodno“. Kosovo je samo jedan od tih „džepova“, Bosna i Hercegovina takođe, ali mnogo ih je na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog saveza, čiju obnovu u Moskvi sanjaju i zbog čega pokreću agresije na suverene zemlje. 

Nagorno Karabah bio je do pre nekoliko dana jedan od takvih prostora, ali Rusija ga je izgubila. Godinama se lažno predstavljala kao faktor mira u tom području, u kojem nikada nije želela trajni dogovor Jermenije i Azerbejdžana i na kraju izgubila. 

Iako je Jermenija njen partner u bezbednosnom savezu ODKB i tradicionalni „prijatelj“, Rusija je ćutke ispratila azerbejdžansko preuzimanje sporne oblasti i uz piće i meze gleda nepregledne kolone jermenskog egzodusa. Nagorno Karabah i formalno od 1. januara neće postojati kao entitet, već će biti deo Azerbejdžana, onako kako ga sve vreme vidi ostatak sveta. 

U Kremlju se sada koncentrišu na samu Jermeniju, tako što će uraditi sve da u Jerevanu instaliraju poslušnu vlast, i da ućutkaju sve Jermene koji se osećaju izdani od Rusije. Ubeđivaće ih da im je Rusija jedini prijatelj, a ako i dalje ne budu verovali u to, možda im se dogodi nešto slično kao i Ukrajini. 
Da je ikada bio uslišen uporni ruski zahtev da i oni učestvuju u pregovorima oko Kosova, Srbija bi odavno bila u situaciji u kojoj je danas Jermenija, a kosovski Srbi bili bi u izbegličkim kolonama u kojima su danas Jermeni iz Karabaha. 

Moskva već godinama traži za sebe stolicu za pregovaračkim stolom Srba i Albanaca, da bude u društvu zapadnih posrednika. Kobajagi zbog balansa međunarodnog uticaja, ustvari zbog toga da sebi osigura remetilačku ulogu, za koju je jedino zainteresovana. Ona bi neprestano torpedovala svaki dogovor, zanimljivo baš kao što radi Albin Kurti, jer bi dan sklapanja sporazuma Srba i Albanaca ujedno bio i dan propasti ruske strategije na Balkanu. 

Aleksandar Vučić je godinama trpeo taj pritisak Rusije, danas i više nego ranije, ali nije mu podlegao, što će se verovatno ispostaviti kao jedan od važnijih uspeha njegove kosovske politike. Držanje Rusije podalje od kosovskih pregovora uslov je da oni donesu kompromis. A Srbija je strana kojoj je sporazum najviše potreban, pa je zato i najodgovorniji učesnik dijaloga pod posredstvom SAD i EU. 

Interesi Srbije se u vezi sa Kosovom poklapaju sa interesima Zapada, kao retko kad u poslednjih 30-tak godina. To je dogovor na osnovu zatečenog stanja (status quo) koje kao takvo ne može da funkcioniše bez tenzija i sukoba i drži i Srbe i Albance i ceo region u stanju permanentne napetosti i otvorenosti za štetočinske uticaje drugih (Rusija). 

Okršaj i obostrane žrtve u Banjskoj su model suprotan od svega što je potrebno i Srbima i Albancima i Zapadu. Jedini izlaz, bez obzira na svu štetu koja je napravljena, je što brže privođenje kraju pregovora i zaključenje srpsko-albanskog kompromisa. Razume se, uz držanje Moskve što dalje od stola za kojim se odlučuje.   

To će posle Banjske biti mnogo teže, ali baš zbog ove tragedije, kao brutalne slike kuda vodi nerešeni status quo, rad na sporazumu treba da bude još energičniji i brži. U suprotnom, neka nova Banjska i neki novi Karabah biće realnost i na Kosovu.

Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost