SAD i kosovsko pitanje (1): Podrška „slučajnog kongresmena“

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Već je početkom 70-ih u Americi shvaćen potencijal Kosova i „albanskog pitanja“ za sudbinu Jugoslavije. Neke pretpostavke bile su toliko stvarne, da su se doslovno realizovale dve decenije kasnije. U obimnoj analizi korporacije RAND koja funkcioniše kao deo američkog ratnog vazduhoplovstva, sačinjenoj 1971. markirani su secesionistički orijentisani regioni kao i kada bi Amerika mogla da stane iza takve secesije. Upravo je Kosovo označeno kao takav region koji bi pod određenim uslovima, mogao da dobije američku podršku, ne samo kao Kosovo, nego i kao „Velika Albanija“. „,Ako Albanci daju nekakvo obećanje da će biti spremni da se odupru sovjetskoj intervenciji, američka vlada mogla bi da razmotri pružanje političke podrške i čak i davanje ograničene vojne pomoći „Velikoj Albaniji“, navadeno je u studiji. Za to vreme pretpostavlja se da će doći do krvavog građanskog rata u „krnjoj Jugoslaviji“.

Potencijalni «severni» kandidati za secesiju su Hrvatska i Slovenija. Na «jugu» su najverovatniji secionistički regioni Makedonija i Kosovo. Prva je malo verovatni privlačni kandidat za američke napore da joj pruži pomoć da uspostavi nezavisnost, čak i bez razdora između njenih Makedonaca i Albanaca.

Kosovo, ako se ima u vidu njegov trenutni nacionalni sastav, verovatno će biti podeljeno konfliktom između njegovih Albanaca, s jedne, i Srba i Crnogoraca, s druge strane. Ako se, pak, u međuvremenu veoma brojno ukupno albansko stanovništvo dalje uveća, a emigracija Srba i Crnogoraca iz pokrajine nastavi u većoj meri, što bi za posledicu imalo nacionalno mnogo homogenije stanovništvo, secesionističko Kosovo moglo bi biti iznutra ujedinjeno. „Ako Kosovo pokuša da se otcepi od Jugoslavije, onda njegov najverovatniji cilj neće biti nezavisnost nego, uprkos disparitetu unutrašnjih sistema, ujedinjenje s Albanijom“, ocenio je RAND. Iako bi Tirana mogla da ima snažne rezerve u pogledu takve unije u periodu krize, strahujući da bi to moglo da podrije njen ortodoksni komunistički sistem i učini Albaniju mnogo podložniju sovjetskom napadu, ona bi ipak ne bi mogla lako da odbaci formiranje Velike Albanije. Čak i da i dalje uživa političku podršku Kine, ta proširena država mogla bi da prođe kroz iskustvo Jugoslavije iz 1949. godine i zatraži zapadnu podršku i pomoć.

„U tim okolnostima, ako Albanci daju nekakvo obećanje da će biti spremni da se odupru sovjetskoj intervenciji, američka vlada mogla bi da razmotri pružanje političke podrške i čak i davanje ograničene vojne pomoći Velikoj Albaniji. Mogla bi u svakom slučaju, da tretira sovjetsku pretnju Velikoj Albaniji kao podstrek za koordinisanje diplomatskih i političkih mera sa Kinom koje su usmerene protiv Moskve“, piše u studiji.

Secesionistički napori barem jednog od gore navedenih regiona mogli bi uspeti, dok bi krvavi građanski rat nastavio da se vodi u krnjoj Jugoslaviji. „Ako bi krvoproliće predugo trajalo, a raspad Jugoslavije pokazao se kao nepovratan, Sjedinjene Države ne bi imale drugu opciju nego da prihvate sovjetsku odluku da se umeša i uvede red, ili na zahtev legitimnih saveznih vlasti koje su opstale, ili na inicijativu Sovjeta. U tom malo verovatnom, ali zamislivom «najgorem slučaju», vlada SAD trebalo bi da očekuje da će Sovjeti podržati ideju jugoslovenskog integriteta i nastojati da reinkorporiraju u Jugoslaviju sve secesionističke entitete. Opstanak secesionističkih entiteta zahtevao bi čvrste američke i NATO bezbednosne garancije“, ističe se u analizi.

Ako se ima u vidu ovakav potencijal kosovskog problema za Jugoslaviju, onda je bilo samo pitanje vremena kada će on da se formira kao goruće pitanje američke politike u Evropi. Kao kandidat Republikanske partije, Džozef Diogardi (1940) tesnom je većinom izabran u američki Kongres u novembru 1984. Prema sopstvenom svedočenju, preokret kod njega nastupa kada sledeće godine, u septembru, na svoj 45. rođendan, „otkriva svoje “albanske korene, kada su kosovski Albanci koji su podržali njegov izbor, čuli kako njegov otac, Džo Stariji, govori albanski sa svojom mlađom sestrom, što ga je podsetilo na krvnu povezanost sa kosovskim Albancima”. Ta krvna povezanost i to otkriće značili su Diogardiju mnogo i bili toliko snažni da su nadvladali činjenicu da je, prema vlastitom priznanju, njegovo albansko poreklo još iz 15. veka. „Diogardi koji je bio u Kongresu od 1984. do 1988. shvatio je da je njegov otac, koji je emigrirao u SAD iz jednog sela u južnoj Italiji, nije stvarno italijanskog porekla, nego da vodi poreklo od hrišćanskih Albanaca koji su se preselili u Italiju u 15 veku da bi izbegli okupaciju zemlje od strane otomanskih Turaka“, kako je objavljeno mnogo godina kasnije.

Zašto je američka politika prema Jugoslaviji sledila opskurnog računovođu Džozefa Diogardija, a ne generacije američkih vrhunskih političara i diplomata koji su čitav 20. vek učinili zbilja američkim, a Jugoslaviju zemljom u čije postojanje je uložena američka politika, diplomatija, bezbednost i novac? Takav čovek, koga su nazivali „slučajni kongresmen“ uspeo je da nadvlada ceo američki „establišment“, politiku Hamilton Fiš Armstronga i Saveta za spoljne odnose, nekolicine predsednika SAD, Vilijama Donovana, osnivača CIA i ubedi ih da je podrška kosovskim Albancima važnija od podrške Jugoslaviji, da su Albanci na Kosovu izrabljivani iako im je cela zemlja obezbeđivala sredstva za razvoj ili tako što su imali svoje Univerzitet, medije, knjige, Akademiju, garantovala prava i slobode koje nisu postojale ni u njihovoj matičnoj državi, Albaniji, a da pri tome diskredituje sve one koji su podržavali jedinstvo Jugoslavije, od Henrija Kisindžera do Ričarda Holbruka?

Diogardi je pažljivo dozirao sve svoje nastupe podgrevajući predrasude o „centralističkim“, „konzervativnim“, „proruskim Srbima“. Predstavljajući se da je zainteresovan samo za „jednako poštovanje ljudskih prava“, a nipošto za „dezintegraciju Jugoslavije“, Diogardi je na kraju došao do toga da prizna da se već 15 godina zalaže za nezavisno Kosovo te da bez njegovog zalaganja ne bi bilo nezavisnog Kosova. Svoje motive i svoju platformu Diogardi će imati prilike i da predstavi mnogo puta članovima Kongresa i Senata kada će govoriti o „slovenskoj mržnji prema Albancima“ i „slovenskoj tiraniji nad Albancima“, a ne više samo o Srbima kao jednom od slovenskih naroda. U tome su mu se pridružila još dvojica uticajnih senatora, Bob Dol i Tom Lantoš.

Senator Robert Dol već je u junu 1986. predložio rezoluciju u kojoj se SFRJ osuđuje zbog toga što nije “uspela da potpuno zaštiti prava Albanaca” u skladu sa Helsinškim aktima, i traži od Vlade SFRJ da “obezbedi osnovna prava i pravo na slobodno izražavanje Albanaca”.

U obrazloženju ove inicijative, Dol je opisao da dva miliona Albanaca živi unutar granica SFRJ i predstavljaju treću grupu po veličini unutar Jugoslavije, nekoliko stotina Albanaca je ubijeno u lokalnom nasilju i pokušajima vlade da ih kontrolišu, postoje dokazi da je nekoliko hiljadan uhapšeno jer su “izražavali svoje mišljenje na miroljubiv način, te da su mnogo od njih kažnjeni “najstrožijim kaznama od jedne do 15 godina” a da su “velikom broju Albanaca uskraćene pune ekonomske mogućnosti zbog “navodnih nacionalističkih aktivnosti”, kao i da je Amnesti Internešenel objavio navode o “zlostavljanju i ubistvim a Albanaca u egzilu od strane jugoslovenske tajne policije”.

U svom obraćanju Senatu, Dol je naveo da je sličnu rezoluciju u Kongresu predložio Džozef Diogardi i da Albanci u Jugoslaviji “koji čine treću etničku grupu po brojnosti” imaju veoma snažne veze sa “rastućom albanskom zajednicom u SAD”. Dol je rekao da je “pod izgovorom veoma preterane pretnje koju Albanci mogu da predstavljaju po jedinstvo Jugoslavije, vlada u Beogradu uhapsila je hiljade Albanaca, a samo ove godine hiljdau, često zbog toga što nisu radili ništa drugo nego su miroljubivo izražavali svoje opredeljenje. Helsinška komisija i druge poznati, nezavisni posmattrači izvestili su da su više od polovine političkih zatvorenika u Jugoslaviji u stvari Albanci”.

Senator Dol je objasnio da, jednom kada su uhapšeni, oni su suočeni sa posebno oštrim kaznama od jedne do 15 godine, a “prosečno nedelo jeste najčešće održavanje javnih skupova na kojima se pozivalo za očuvanje elemenata albanske culture”, a da je mnogo Albanaca otpušteno ili im je onemogućen pristup nekim poslovima “zato što sun a neki način izražavali svoje albansko poreklo ili pokazali elemente albanske culture”, a “naročito je otpušteno mnogo univerzitetskih profesora za predavanje predmeta albanske istorije ili kulture”.

Najviše uznemirava činjenica, produžio je Dol, da su “stotine Albanaca poslednjih godina ubijeni u lokalnim protestima i čestim korišćenjem nasilja od strane vlasti da se suzbiju ti protesti. Ti umrli postali su mučenici među albanskim stanovništvom, naglasio je Dol, prihvatajući da “u pojedinim slučajevima, čak te akcije vlasti nisu u svim slučajevima bile neizazvane, snažni dokazi postoje da su reakcije vlasti preterane kao deo kampanje da se odkkloni svaki znak albanskog etonocentrizma ili svako nastojanje Albanaca da razviju snažniju politički autoidentifikaciju”, rekao je senator Robert Dole. On je potom zaključio: “Gospodine predsedniče, kao što sam napomenuo, albanska populacija nije jedina koja pati, ali se čini da ona može biti grupa koja najviše trpi i pati”.

Diogardi se obratio pismom povodom predložene rezolucije predsedniku Podkomiteta za ljudska prava i međunarodne organizacije Gasu Jetronu. On je tražio da se održi saslušanje u Podkomitetu povodom ove rezolucije da bi se ispravila “velika kršenja ljudskih prava koja su upravo u toku u Jugoslaviji”.

Pošto Komitet za spoljne odnose obično traži mišljenje Stejt departmenta o podnetim rezolucijama, predsednik Komiteta, senator Dante Fascel, prosledio je predloženu rezoluciju 162. koju je 15. jula podneo Džozef Diogardi, podržan od još 50 kongresmena. na razmatranje Stejt departmentu.

Sutra: Stejt departmenet na optuženičkoj klupi