Ranković i pravoslavna Nova 1967. godina

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Ni posle četiri decenije od smrti nekadašnjeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića nisu razjašnjene sve nedoumice i nejasne okolnosti koje su dovele do njegove smene na Brionskom plenumu 1966, a zatim mitologizovanje njegove ličnosti do nacionalnog simbola.

Pad Aleksandra Rankovića Leke, bliskog saradnika Josipa Broza Tita, ostao je jedan od najkontroverznijih događaja u istoriji komunizma u Srbiji i Jugoslaviji. Brionski plenum se uzima kao jedan od ključnih događaja kojim je preoblikovana jugoslovenska država i postavljene osnove njenog budućeg raspada, pa se Ranković tako uzima i kao simbol čuvara opstanka Jugoslavije. Zbog svega ovoga, postoji gotovo nesmanjeno interesovanje javnosti za gotovo sve što se tiče ovih događaja. To se posebno odnosi na reputaciju Aleksandra Rankovića kao zaštitnika kosovskih Srba, a na drugoj strani, njegovo stigmatizovanje u očima kosovskih Albanaca.

U svesti kosovskih Albanaca procvat i preporod nacionalne ideje i pokreta ka stvaranju države kao međufazi u ujedinjenju sa Albanijom počinje uklanjanjem Rankovića. Kada je početkom 80-ih postavljeno srpsko pitanje na Kosovu, ono je najsnažniji izraz dobilo upravo masovnom Rankovićevom sahranom na kojoj su se skandirale parole o Rankoviću i Kosovu. 

Istorijske činjenice veoma često su sasvim drugačije od onoga što daju popularne predstave.

Kosovsko-metohijski Albanci su se snažno identifikovali sa italijansko – nemačkim okupatorima, pa su partizanske jedinice s njima vodile ogorčene borbe za oslobađanja Kosova i Metohije. Neprijateljstvo prema Srbiji i Jugoslaviji ostaće trajno obeležje političkog života u ovoj pokrajini, a samim tim, to je bio poseban razlog za pojačano delovanje bezbedonosnih organa.

Do smene na Brionskom plenumu, Ranković se može naći u partijskim ulogama koje su suštinski drugačije. Recimo, Titova supruga Jovanka, pričala je u nekoliko navrata da je odmah posle rata, dok su postojali snažni planovi za pripajanje Albanije jugoslovenskoj federaciji, Ranković, zajedno sa drugima, bio zadužen za pitanje doseljavanja Albanaca iz Albanije na Kosovo.

Pored toga, Ranković se javno protivio iseljavanju Albanaca u Tursku na osnovu sporazuma koji su sklopili Tito i ministar inostranih poslova Turske Mehmet Fuat Köprülü u Splitu i na osnovu koga je krenuo talas albanskog iseljavanja.

Fadilj Hodža u memoarima piše i o tome kako se sastao sa Aleksandrom Rankovićem, želeći da mu objasni da je izjednačavanje Albanaca s Turcima „kulturološka zaostavština“, a ne „etnička denominacija“ Albanaca. Bilo mu je stalo da to pitanje raspravi upravo sa Rankovićem koji je, od tada, govorio da Albanci ne treba da napuštaju Jugoslaviju, već samo Turci. Prema nezavisnim procenama, više od 80.000 Albanaca emigriralo je u Tursku između 1953. i 1966.

Pravo povezivanje Rankovića i Kosovo počinje kada na Brionskom plenumu Kosovo i Metohija postaju ilustracija i centralna tačka optužnice za deformacije u delovanju Uprave državne bezbednosti koja je identifikovana s Rankovićem, iako on nije već nekoliko godina imao formalne veze s njom.

Kosovsko-metohijsko partijsko rukovodstvo posle uklanjanja Rankovića počinje širok obračun sa pripadnicima bezbednosti, a zajedno s tim ubrzano ide dezavuisanje srpskih rukovodilaca kao političkih pokrovitelja takvih nepravilnosti. Srpski rukovodioci smenjivani su u talasima, bez mogućnosti da utiču na vlastitu sudbinu. Oni su ubrzo, već posle nekoliko meseci, počeli da napuštaju Kosovo i Metohiju, a za njima krenuli su njihovi rođaci, a za rođacima mnogi drugi, čime je počeo proces iseljavanja Srba s Kosova koji je trajao sve do raspada Jugoslavije. 

Posle Četvrtog plenuma CKSKJ najvažnija aktivnost „na tumačenju i sprovođenju zadataka plenuma“ vođena na Kosovu i Metohiji bila „diferencijacija u radu SDB na području Kosova i Metohije“. Tako je septembra 1966. iz Prištine je CKSKS upućena ocena Pokrajinskog komiteta SKS za Kosovo i Metohiji o diferencijaciji u službama bezbednosti: “Najteža diferencijacija odnosila se na nepoverenje od strane Državne bezbednosti prema Šiptarima kao sumnjivom elementu i opasnom po socijalističko društvo“.

Kao primer za to navođen je Prizrenski proces, ali i postojanje velikog broja praćenja partijskih i drugih funkcionera, prisluškivanje članova PKSKS, zatvorenost SUP-a i Državne bezbednosti za kadrove „šiptarske nacionalnosti“. 

Dokument ukupno ima 31 stranu i u njemu se zaključuje da je UDB nastojala da formira mišljenje o ugroženosti Kosova i Metohije. Najteža deformacija, navodi se u ovom izveštaju, bila je „sakupljanje oružja u zimu 1956. koja je inicirana i pripremana u pokrajini, Republici i uz saglasnost Rankovića i Stefanovića. Cilj je bio da se šiptarska narodnost prikaže kao neprijateljski raspoložena prema Jugoslaviji. Akcija prikupljanja oružja se od strane Sekretarijata PKSKS za Kosovo i Metohiju ocenjuje kao svojevrstan pritisak za iseljavanje albanske manjine što je „obračun sa šiptarskom nacionalnošću“.

„Prema raspoloživim materijalima, organi SDB su imali tolerantan odnos prema pojavama velikosrpskog nacionalizma i uopšte velikosrpske reakcije“,

Identifikacija Rankovića i srpskog pitanja na Kosovu, ali u obrnutom smeru, kao srpskog zaštitnika, počela je veoma brzo. Presudnu ulogu u tome odigrala je proslava pravoslavne Novu godinu 1967. kada je prvi put eksplicitno ispoljeno nezadovoljstvo kosovskih Srba razvojem situacije u pokrajini. U Prištini, Prizreni u još nekoliko gradova na Kosovu okupilo se po nekoliko desetina Srba koji su obeležili 13. januar, početak Nove godine po pravoslavnom kalendaru. Smisao tog događaja bila je u tome što se pravoslavna godina od kraja rata obeležavala samo u crkvama kao verski praznik.

U 1967. posle više od dve decenije, ove proslave dobile su i nacionalno obeležje. Na tim proslavama pevale su se srpske pesme iz Prvog svetskog rata, a u ponoć su zvonila crkvena zvona. Tokom tih proslava okupljeni su klicali Aleksandru Rankoviću i Milovanu Đilasu. Ono što je bilo kuriozitet i gotovo paradoksalno, jeste da se na njima klicalu ne samo Aleksandru Rankoviću, nego i Milovanu Đilasu, ali i to na neki način govori o nagonu i potrebi srpskog stanovništva da ih neko uzme u zaštitu, nakon svega što se događalo na Kosovu od okončanja Brionskog plenuma. Srbi su se zbog toga solidarisali i sa policijskim rukovodiocima i rukovodiocima državne bezbednosti koji se se odmah našli pod istragom i koji su bili već osuđeni.

To je moglo da bude i razumljivo jer su upravo pripadnici Ministarstva unutranjih poslova bili ti koji su držali albanske separatiste i starali se da obezbede podnošljiv nivo lične sigurnosti Srba i Crnogoraca na Kosovu.

Obojici se očigledno klicalo samo zbog toga što su Srbin, odnosno Crnogorac, pa su tako za deo kosovskih Srba postali neka vrsta ikona. Njihovo smenjivanje deo kosovskih Srba doživeo je kao osvetu za njihovo srpsko, odnsono crnogorsko poreklo. Ranković je sasvim neopravdano proglašen za srpskog nacionalistu, a Đilas je smenjen sa svih funkcija još 1954. zbog kritika partije s demokratskih pozicija i uvek je odbijao bilo kakvo ispoljavanje nacionalizma.

Ove proslave ubrzo su se našle na dnevnom redu Izvršnog komiteta Pokrajinskog komiteta SKS za Kosovo i Metohiju. Na sastanku održanom 20. januara ocenjeno je da je reč o agresivnom nastupu srpskog nacionalizma i nedopustivom izrazu otpora promenama koje imaju za cilj „uspostavljanje etničke ravnopravnosti“. Kao organizatori „srpskih nacionalističkih ekscesa“ označene su reakcionarne snage u kojima su „bogatije zanatlije, nezadovoljna inteligencija i neodređene snage koje deluju van pokrajine“.

Ovi događaji ikorišćeni su kao potvrda usvojene nove politike o „srpskom šovinizmu“ kao „glavnoj opasnosti“ koja ugrožava društvenu stabilnost na Kosovu i Metohiji, ruši etničku harmoniju i ometa izgradnju socijalizma.

Ovi događaji su motivisali partijsko rukovodstvo da još jednom hitno zatraži sastanak sa Titom. Taj sastanak bio je tražen još krajem prethodne godine. Tito se s kosovsko-metohijskom delegacijom sreo 23. februara 1967. U delegaciji su bili Veli Deva, Ali Šukrija, Ilija Vakić, Luka Vlahović, Kadri Reufi,a prisustvovali su mu član Predsedništva CK SKJ, Fadilj Hodža i sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije, Stevan Doronjski.

Pre ovog sastanka Tito je bio skoro 10 dana u Sovjetskom Savezu,a onda polovinom februara proveo pet dana u Austriji, tako da se jugoslovenski predsednik nije gotovo uopšte pripermao za ovaj sastanak i veoma pasivno učestvovao u razgovoru. Glavnu reč na sastanku vodili su albanski učesnici, pa je to u suštini bio razgovor između njih i Tita jer su govorili samo Deva, Hodža i Šukrija.

Predsednik kosovometohijske partije Veli Deva naglasio je da su rezultati Brionskog plenuma naišli na masovno odobravanje i da su široko prihvaćeni. Odmah posle toga prešao je na opširno obrazlaganje neophodnosi da se „isprave ranije nepravilnosti“ usled nezakonitog delovanja Uprave državne bezbednosti.

U kontektsu „nezakonitog delovanja“ organa bezbednosti, Veli Deva je nadugačko i napiroko pričao o Prizrenskom procesu. Glavni razlog ove digresija bila je namera da se Tito uveri kako je državna bezbednost, zajedno s Rankovićemm iskonstruisala ceo proces s ciljem da se diskredituju Fadilj Hodža i David Nimani i da se tako uklone iz političkog života.

Deva je u opisivanju međunacionalnih odnosa za izvor sukoba proglasio  cdeo srpskog stanovništva, naročito činovnike, inteligenciju i starije građane.

Tito nije pohvalio rukovostvo za delovanje, ali je veći deo izlaganja posvetio pitanju nepravilnosti u radu organa bezbednosti, gde je rekao da se ne pokreće „lov na veštice“ i da se ne proganjaju „časni policajci koji su teškim vremenima štitili svoju zemlju“.

Posle ovog susreta, Tito je u martu 1967. posetio Kosovo i Metohiju, a među albanskim rukovodiocima počinje da se formuliše ideja o Kosovu kao republici u jugoslovenskoj federaciji, čime bi se praktično zaokružila kosovska državnost. Već sledeće godine na Kosovu će biti organizovane demonstracije gde će se pojaviti parole „Kosovo republika“.

Aleksandar Ranković je biti dnevno praćen i nadziran na osnovu čega je stvoren najveći dosije jednog jugoslovenskog građanina, a Titu je na osnovu toga o njemu referisano uvek u kontekstu srpskog nacionalizma. Otuda su Ranković i srpski položaj u Jugoslaviji postali neraskidivo povezani i ostali do danas, bez obzira koliko je to u stvarnosti osnovano ili neosnovano.