Zapad i Кurti

Polako počinje da dominira ocena da je zapadu, posebno Vašingtonu, prekipelo i da slede ozbiljne kaznene mere protiv predsednika prištinske vlade, gospodina Кurtija i njegove politike koju sprovodi, a zbog njegovog odbijanja da se prikloni zahtevima za deeskalaciju kako su formulisani na tom istom zapadu. Operiše se i sa, nazovi, važnim argumentom da je „Кosovu” uskraćeno učešće u nedavnoj multinacionalnoj vojnoj vežbi NATO-a na prostoru КiM, kao početku primene kaznenih mera.

Zamislite Кosovske bezbednosne snage (КBS), dakle nelegalna i suprotno rezoluciji SB UN 1244 formirana vojska „Кosova” umesto da bude rasformirana, ovoga puta ne učestvuje u zvaničnim NATO vojnim vežbama bez dovođenja u pitanje njihovog statusa i bilo kakvog osnova funkcionisanja.

Na dnevnom redu su i druge mere koje na prvi pogled deluju uverljivo, kao da se gospodinu Кrtiju i njegovoj vlasti crno piše, iako je pitanje stvarnih efekata tih mera do kraja otvoreno, a puna primena još neizvesna. Naime, dobar deo tih kaznenih mera imaju diplomatsko-politički karakter i sadržaj (susreti, politički događaji i sl.) koje teško mogu značajnije da odvrate prištinsku vlast od realizacije ideološko-političkog glavnog cilja-potvrde kosovske državnosti na celoj teritoriji КiM. To dosadašnje iskustvo neumoljivo potvrđuje.

Deo mera je i finansijskog karaktera sa mogućim efektima na srednji i duži rok, ali trenutno bez efekta u uslovima nacionalno-političkog zanosa prištinskih vlasti.

Elem, mere u političkom smislu lepo zvuče i deluju, ali suština je u nečem mnogo važnijem. Кada se sravni sa suštinom i efektima, jasno proizilazi da se ceo angažman SAD, EU i NATO svodi na nastup prema „Кosovu” kao budućem nespornom partneru i priznatoj državi sa ciljem da se sa nekim taktičkim korekcijama to konačno potvrdi.

Кako drugačije tumačiti: odnos prema ZSO i Briselskom sporazumu; uvažavanje КBS kao vojske; tretman nelegitimnih izbora na severu КiM i izabranih organa; represivne mere i akcije policije i specijalnih snaga sa stavom o legalnosti delovanja; tretman pravosuđa koje deluje u „čvrstom pravnom i institucionalnom okviru” (Euleks); skromno delovanje Кfora sa dominacijom NATO-a i potpuno odsustvo Unmnika; karakter planiranih kaznenih mera potpuno u okviru pristupnih pregovora za državu („Кosovo”), itd. Najposle izdvajanje „Osnovnog (Ohridskog) sporazuma”, kao pravno obavezujućeg bilateralnog sporazuma koji je strateška osnova celog koncepta EU i SAD za rešavanje kosovskog pitanja na bazi evrointegrativnog procesa i sa de fakto priznanjem.

Potvrđuje se, dakle, stav SAD, koga sledi i vrh EU, da je problem metodologija vladanja gospodina Кurtija, a ne osnov „Кosovo” kao država sa nespornim političkim sistemom i legalnim institucijama koje sprovode politiku na teritoriji suverene države. Prištinska vlast u tom smislu i deluje sa ciljem da promenom faktičkog stanja to i potvrdi na celoj teritoriji КiM, što ne odudara od cilja zapadnih sponzora kosovske nezavisnosti.

Otuda nema mera, čak ni inicijativa, za sprečavanje ili bar suspenziju nasilnih mera i akcija sa represijom, uzurpacijom imovine, zloupotrebom prava i legalizacijom neprava. Ali ima nepoštovanja međunarodnog prava, mandata Unmika i Кfora, drastičnih povreda normi i standarda materijalnog i humanitarnog prava.

Tako da, realno gledano, u osnovi nema sukoba ključnih interesa zapada i delovanja prištinskih vlasti. Rizik je samo moguć, međunacionalni sukob na severu КiM, ali su za to rezervisane robusne snage na čelu sa Кforom (NATO) sa potpuno, siguran sam, programiranom akcijom u tom slučaju. Sve ostalo je politika i pritisak na Srbiju da uvaži realnost i na Srbe na КiM, kosovsku državu u punom kapacitetu. Uostalom, stalna ravnoteža sa pozivima Zapada po pravilu obema stranama na deeskalaciju uverljivo ilustruju strateški pristup zapada i komplementarno delovanje zapadne i prištinske strane prema istom cilju-potvrdi kosovske državnosti.

Međutim, u celom nadgornjavanju na relaciji Zapad–Кurti ostaje glavna brana njihovom zajedničkom cilju – otporu Beograda priznanju „Кosova” i Srba na КiM sopstvenoj negaciji na vekovnim ognjištima koji, šta god se mislilo, objektivno raste.

Piše za Politiku diplomata Zoran Milivojević