Čović: Ni Kfor ni Unmik nas nisu obavestili šta se sprema 17. marta, a znali su to vrlo dobro

Nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za KiM i potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović kaže za Kosovo onlajn da naše službe nisu imale nikakvu najavu da se sprema pogrom srpskog naroda 17. marta 2004. godine, ali da to nisu najavili ni Kfor ni Unmik iako su znali, jer je "sve to krenulo iz njihove kuhinje".

"Zaista ne mislim da je to scenario koji su osmismili sami Albanci već je to delo njihovih mentora sa Zapada", kaže Čović.

On podseća da je Vlada Vojislava Koštunice preuzela mandat 15. marta, a da je samo dva dana kasnije došlo do pogroma. Čović je ostao na mestu predsednika Koordinacionog tela za KiM i navodi da je bilo jako teško funkcionisati ne zbog Koštunice, kako kaže, već zbog  koalicije sa Miroljubom Labusom, Mlađanom Dinkićem i Vukom Draškovićem.

"Njih trojicu Kosovo i Metohija nisu interesovali ni tada, kao što ih ne interesuju ni sada", kaže Ćović.

On navodi da Kfor i Unmik nisu upozorili na napad koji se sprema na Srbe iako su, kako naglašava, veoma dobro znali šta će se odigrati budući da je to "skuvano u njihovoj kuhinji".

"Zapaljena su sva naselja u kojima je došlo do, veoma malog, povratka pripadnika srpske zajednice, napadnute su naše institucije kao i objekti Srpske pravoslavne crkve. Sve što smo obnovili je zapaljeno i dobili smo novi talas raseljenih ljudi", podseća naš sagovornik.

On se osvrnuo na izjavu ambasadora Kosova u Nemačkoj Faruka Ajetija koji je rekao da su "bivši borci OVK štitili manastir Dečani od gnevne gomile" navodeći da su u pitanju laži i da OVK pokrenuo napad huligana na srpske crkve i imovinu koji se odvijao, kako kaže, uz blagonaklonost pripadnika Kfora i Unmika.

"To je jedina istina. Manastir Dečani je sačuvao italijanski kontignet Kfora. Da njih nije bilo zapalili bi ga. Ti vojnici su se poneli kraljne profesionalno za razliku od nemačkog Kfora čiji su pripadnici gledali kako se pale srpske crkve i naselja i to su slikali. Ništa bolje se nisu ponašali ni Britanci, a Francuzi su bili osrednje angažovani", seća se Čović.

On navodi da je u noći između 17. i 18. marta sa svojim obezbeđenjem, među kojima su bili i pripadnici 63. padobranske brigade, ilegalno ušao na Kosovo i došli su u manastir Gračanica. Tada je pozvao komandanta Kfora jer je bilo jasno da švedski vojnici ne mogu da odbrane manastir.     

"Te vojnike su Albanci bukvalno vukli po ulici i šutirali ih. Komandat Kfora je došao brzo i istrošio mnogo vremena ispitujući nas o načinu našeg ulaska na KiM, pa sam ga opomenuo da mora da sprovodi Rezoluciju 1244. Tek nakon toga je pozvao Amerikance u pomoć što je sprečilo naš okršaj sa Albacima jer sigurno moji ljudi ne bi gledali sve to skrštenih ruku", seća se Čović i dodaje da je tako spasena Gračanica.

Zajedno sa pratnjom, kako navodi, iz Gračanice je krenuo u Lipljan, da obiđe narod, a usput su se našli licem u lice sa pripadnicima tadašnjih specijalnih snaga. On naglašava da su pripadnici Kfora bili "previše nervozni", ali su se albanski specijalci ipak povukli.

"Jasno je bilo i tada da Kfor ne može da garantuje sigurnost našem narodu, kao što to ne može ni sada. To se vidi prema broju ljudi koji su se od 1999. godine vratili svojim kućama, a njih je manje od jedan odsto", podseća Čović. 

Kada je u pitanju reakcija naše države naš sagovornik navodi da su 17. marta bile spremne dve vojne formacije u centralnoj Srbiji, jedna na prostoru Preševa, Bujanovca i Medveđe i druga u Raškoj.

Navodi da je njegov predlog bio da Vojska reaguje i da zaštiti srpski narod, ali da tadašnji vrh Srbije nije doneo takvu odluku.

"Pokušavali smo da ne budemo emotivni i sigurno bi takav potez doveo do većeg sukoba ali bismo zaštitili narod. Ipak i da se danas, ne daj Bože, tako nešto desi ne znam ko bi doneo odluku da se naša Vojska umeša. To je vrlo teška odluka", seća se Čović.

Albanci, kako kaže, uz podršku međunarodne zajednice, ne poštuju ni jedan sporazum koji su potpisali, a ni jedni ni drugi se apsolutno se ne obaziru na Rezoluciju 1244 koja propisuje potpunu demilitarizaciju Kosova. 

"Naše bezbednosne snage su se povukle sa prostora KiM, a Kfor i Unmik su imali zadatak potpunog razoružanja terorističke UDŽK. Oni ih nisu razoružali, već su napravili oružane snage od njih", napominje naš sagovornik.

Međunarodna zajednica i Kfor su, naglašava, godinama okretali glavu od otmica Srba, trgovine organima i svih ostalih zločina.

"Kod njih je sve zasnovano na laži koje proturaju uz pomoć međunarodne zajednice. Danas Ajeti kaže da su srpske crkve nekada bile albanske, tako su manipulisali i dešavanjima u Račku, a i dalje govore da je 20.000 Albanski silovano, a zajedno smo radili istragu. Javilo nam se 200 žena, a dokazali smo da je 80 njih silovano", dodaje Čović.

Naglašava da je u toku etničko čišćenje prostora Kosova, a konačni cilj je prisajedinjenje Albaniji koja, kako kaže, nije nemi posmatrač ovog procesa već ima pretenziju na prostor Kosova.

Oni koji sada kažu da ništa nije urađeno 17. marta, dodaje, trebalo bi da se zapitaju šta bi oni uradili u toj situaciji.

"Ja nisam imao ni tada dilemu da li treba da upotrebnimo našu oružanu silu, uz sve rizike koje bi to nosilo. Jednostavno, jer oni koji su morali da obezbede sigurnost srpskom narodu to nisu činili", navodi naš sagovornik.

Pogrom 18 godina kasnije - zločin bez kazne

Tog 17. mata 2004. godine dogodio se pogrom srpskog civilnog stanovništva na Kosovu koji su albanski ekstremisti.

Martovskom pogromu 2004. su prethodila brojna ubistva, otmice i uništavanja imovine, u prisustvu međunarodnih snaga, koje nisu adekvatno reagovale. Neposredan povod za realizaciju pogroma je bilo objavljivanje vesti o davljenju trojice albanskih dečaka u reci Ibar, u selu Čabra, u opštini Zubin Potok, za čiju su smrt albanski i svetski mediji najpre okrivili Srbe iz susednog sela Zupče.

Od 17. do 19. marta 2004. godine proteran je veliki broj Srba i drugog nealbanskog stanovništva, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpske kulturno-istorijski spomenici. Dva dana otvorenog napada na srpsko civilno stanovništvo na Kosovu za isgod su imala masovni progom Srba, najmasovniji od 1999. godine.

Procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća, širom Kosova, poginulo 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane.

Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela.

Međunarodna misija na Kosovu, koja se sastojala od 20.000 pripadnika Kfora 3.000 pripadnika Unmika i 6.000 pripadnika kosovske policije pokazala je da nije bila spremna ili nije želela da osujeti ili spreči napade.