Kosovo onlajn u Kumanovu 25 godina od potpisivanja VTS: Kad medved igra u komšiluku, doći će i do vas

Pre tačno 25 godina, na aerodromu u Kumanovu, jugoslovenski visoki oficiri i britanski general Majkl Džekson potpisali su Vojno-tehnički sporazum kojim je prekinut rat između tadašnje SRJ i Natoa koji je počeo 24. marta 1999. i trajao 78 dana.

Nema svetskog medija koji tih prvih junskih dana nije bio prisutan u Kumanovu i obližnjem aerodromu.

Pržilo je sunce, baš kao sada, četvrt veka kasnije.

“Na ovom mestu je 9. juna postavljen šator i ovde je pre tačno 25 godina potpisan Kumanovski sporazum. Ovde su svi bili smešteni. Ovde je bila i vojska Natoa sa svojim misijama koje su bile prisutne šest meseci i onda su otišle”, priča Antonio Lukovski, jedan od članova Aero kluba Kumanovo.

Pokazuje mesto gde su jugoslovenski i Nato generali četiri dana i noći dogovarali prekid rata.

Crveno-bela motka sa mernim instrumentom. To je sve.

Ok, i jedan dvomotorac pored piste. To je sve danas.

Te 1999. je imao deset godina i tek se učlanio u ovaj Aero klub.

“Ovo je bio istorijski veliki trenutak za Kumanovo. Nekih trenutaka se sećam tačno, kao da je bilo juče”, kaže.

Danas je padobranac.

Upravnik aerodroma te 1999. Časlav Spasovski bio je prisutan tokom svih dana dok su trajali pregovori.  

“Bili smo tamo sve vreme, ali nismo ništa videli. Na kraju, kada je sve bilo gotovo i kada su se razišli, komandant nam je rekao da je ugovor potpisan i da je sve gotovo”, kaže Spasovski.

Otkriva kako je odlučeno da se pregovori održe upravo na ovom aerodromu.

“Kako da vam kažem, tada je bilo sukoba između francuskih, španskih i italijanskih snaga. Francuzi u to vreme su bili najnapredniji i sa najboljim uslovima. Došli su i ponudili mi određenu sumu novca da ostanu godinu dana. Novac su nam dali u kešu sa akcentom da će nam ostati ono što budu izgradili. Sada imamo najveći heliodrom u Makedoniji izgrađen na aerodromu, videćete i sami”, ponosno ističe.

Objašnjava da su se pregovori odvijali na uglu aerodroma, na samoj pisti.

“Razlika između šatora u kome je bilo potpisivanje i gde smo mi bili, nije velika - 500 metara udaljenost. Bilo je to na uglu aerodroma, na pisti, a mi smo bili na drugoj strani i nismo imali mnogo kontakta jer smo bili izolovani. Posebno mi civili. Bili smo potpuno izdvojeni. Ovde su bile francuske snage i nismo mogli da se slobodno krećemo. Sedeli smo tamo gde su nam odredili”, kaže Spasovski.

Priseća se da su na aerodrome stalno stizale nove delegacije oficira Natoa, ali da nisu znali ni ko, ni zašto dolazi.

Na pitanje kako gleda na događaje od pre 25 godina i da li je reč o važnom datumu za Kumonovo kaže da će to istorija pokazati.

“Moje viđenje je jedno, realnost je drugačija. Svako posmatra iz svog ugla. Ja na taj sporazum politički gledam malo drugačije. Ne mogu da vam dam konkretan odgovor”, kaže Spasovski.

I nije jedini.

U centru Kumanova nema prevelike gužve. Svako juri za svojim obavezama. Sećanje na 1999. nije jedna od njih.

Većina sa kojima smo razgovarali pojma nema da je ovaj grad, pre 25 godina bio mesto u kome je ispisan deo novije istorije Zapadnog Balkana.

“Da li znate koji sporazum je potpisan u vašem gradu?”, pitamo.

“Slaba sam sa istorijom, ne mogu da se setim”, zbunjeno će jedna od prolaznica.

“Nešto, 9. jun? Znači li vam kao datum pre 25 godina?, pomažemo.

“Iskreno da vam kažem, ne”, odgovara.

Ni kod sledećeg nismo imali više sreće.

“Nisam toliko upoznatа, ali ko god da je, svejedno je. Samo da sve bude dobro za građane”, lakonski odgovora.

Neki okreću na današnjicu.

“Važan istorijski dokument je onaj između Srbije i Kosova u Preševu”.

Na pitanje da li zna nešto o Kumanovskom sporazumu vrti odrečno glavom.

“Ništa mi ne znači. To je između Srbije i Kosova. Za mene nema nikakvog značaja”, iskren je.

Ni bivši direktor Uprave za kulturu i sport opštine Kumanovo Nino Veličkovski ne smatra da je potpisivanje Vojno-tehničkog sporazuma kojim je prestao rat 1999. godine bitan za ovaj grad.

Ali, upozorava na narodnu izreku: “Ako medved igra kod komšije, igraće se i kod tebe”.  

“Ne znam koliko bi mogao da bude istorijski događaj za Kumanovo, ali mi smo savremenici i svedoci onoga što se dogodilo 1999. godine sa potpisivanjem mirovnog sporazuma i posle agresije Natoa na SR Jugoslaviju. Konkretno, Kumanovo i Makedonija možda nisu bili direktno pod uticajem tog rata, ali, kako kažu žitelji Kumanova ‘ako se medved igra kod komšija, igraće se i kod nas’”, ističe Veličkovski.

Godinu opisuje kao dramatičnom, a Kumanovski sporazum doživljava kao finale sukoba iz 1999.

“Bilo je to finale. Možda će se neko osetiti poraženim, neko pobednikom. U svakom slučaju, to nije bio ni najmanje svečan čin. Moji sugrađani nisu mnogo aplaudirali tom trenutku”, kaže.

Iako potpisivanje mirovnog sporazuma između SRJ i Nato smatra logičkim krajem rata, ne smatra da je ta intervencija bila opravdana.

“Posle rata mora postojati mirovni sporazum, to je logično, ali imam svoje mišljenje o tom napadu koji je zaista lažiran i montiran. Toliko nevinih žrtava nije moralo da gine, bilo da je Nato ili neko drugi. To nije trebalo da se desi, a kada se desilo, sve što je usledilo kao mirovni sporazum je rezultat određene politike o kojoj neću mnogo da komentarišem”, oprezan je Veličovski.

Selimo se drugi kraj Kumanova gde bismo mogli da dobijemo i stručan odgovor na pitanje o značaju Vojno-tehničkog sporazuma.

U Euro koledžu dočekuje nas dekan Ljubiša Petruševski.

Uveren je da je potpisivanje sporazuma baš u Kumanovu i politički i kulturno promenilo ovaj makedonski gradić.

“Ovaj grad nije isti kao što je bio pre 25 godina. Mi smo na granici, imamo veoma jak jugoslovenski identitet i sačinjeni smo od različitih entiteta. Ako biste pitali nekog iz Kumanova pre 25 godina šta misli o američkoj politici, sigurno bi vam rekao da je to imperijalistička zemlja kojoj ne treba verovati. Ta jugonostalgija je izraženija u Kumanovu nego u drugim delovima Makedonije, jer je Kumanovo bio vojni centar. Ovde je bilo mnogo vojske, pa samim tim i mešovitih brakova. Bilo je mnogo ljudi iz Hrvatske, Slovenije, Crne Gore. To je bio identitet koji se izjašnjavao kao jugoslovenski, ne amerikanski. Ali danas, ako pitate stanovnike Kumanova šta misle o Americi, a ne treba ih pitati, dovoljno je pogledati kako izgledaju. Sada u Kumanovu svi imaju brade kao da su iz Teksasa, voze motore... Upravo se desila inficiranost tom kolonijalističkom kulturom”, ogorčeno primećuje Petruševki.

Kaže ironično da ni ranije nije bilo bolje.

“Ranije smo kolonijalističku kulturu imali od Turske, pa smo se i ponašali kao oni. Sada smo amerikanci. I to je tipično za Kumanovo. Zašto? Zato što je desetine hiljada ljudi iz Kumanova otišlo da radi za Kellogg Brown & Root, Halliburton u Iraku i Avganistanu. To je bio trend koji je počeo negde pre bombardovanja 1997. godine. Dakle, ljudi u Kumanovu su promenili stav pod uticajem globalnih finansija, što pokazuje neku reakciju na kulturu koja je sada zaražena milijardom do milijardu i po novca koji je ušao u Kumanovo i još uvek ulazi u grad. Kumanovo je već 25 godina pod uticajem dolara”, ogorčeno primećuje Petruševski.

Vraćamo ga na “naš slučaj” i temu. Podsećamo da se i Severna Makedonija 2001. godine suočila sa oružanom pobunom Albanaca.

Odmah nas prekida. Ističe da u Kumanovu nikada nije bilo etničkih sukoba i da se svi osećaju sigurno.

“Znate, 2001. godine sukob se nije desio u Kumanovu, već napolju u selima. Čuveno ‘Divlje naselje’ iz 2015. bio je uvezeni sukob sa Kosova. Sada, kada smo članica Natoa, nećemo imati tako uvezene sukobe. S obzirom na to da su etnički odnosi u Kumanovu uvek bili i ostali dobri, sumnjam da ćemo imati neke etničke sukobe, kao što je to bilo pre 25 godina”, ističe.

I za taj sukob kaže da je bio “slučajan trenutak”.

“Svi znamo da je iz istorijske perspektive to bio slučajan trenutak. Da Rusija tada nije bila u krizi i da Nato nije bio u krizi, to se ne bi dogodilo. Možemo to lokalno tumačiti kako hoćemo, ali mislim da je globalno ovo bio trenutak koji se neće dogoditi. Pogledajte šta se dešava sa Ukrajinom, Zapad ne dozvoljava takve stvari, ali da Rusija nije dozvolila, ne bi bilo to šta se desilo. U to vreme Rusija je bila u stanju potpunog restrukturiranja iz jednog sistema u drugi. NATO nije znao svoj stav zašto je potreban i to je posledica efekta završetka Hladnog rata”, zaključuje Petruševski.

Vraćamo se na ulicu. Možda ćemo imati više sreće sa istorijskim ponosom Kumanovaca.

“Da li znate koji sporazum je potpisan u vašem gradu?, ne odustajemo.

“Gde si me našla? Teško pitanje To su političke stvari, ne znam tačno ni kog datuma i koje godine. Sigurno je nešto potpisano, ali mi u Kumanovu smo mešani narod, Makedonci, Albanci i Romi”, odgovor je sa kojim odlazimo iz grada u kome je 1999. potpisan mir.