Marković: Nužan povratak simbolima 9. maja, to bi bio novi početak za Evropu

Politikolog iz Skoplja Nenad Marković izjavio je da bez obzira što se Dan Evrope i Dan pobede samo vremenski poklapaju, njihova simbolika mora biti ujedinjujuća i trebalo bi da predstavlja novi početak za evropski kontinent.

„Simbolika oba praznika je trebalo da bude pozitivna, ujedinjujuća. Dan pobede simbolizuje kapitulaciju nacističke Nemačke pred Sovjetskim Savezom, a poklapa se sa istim danom kao i Dan Evrope, koji je proglašen ubrzo nakon Drugog svetskog rata, negde šezdesetih godina. Međutim, ta dva datuma bi u principu trebalo da simbolizuju neku vrstu novog početka za evropski kontinent“, kazao je Marković za Kosovo onlajn.

Objašnjava da je za Rusiju ovaj datum simbol „oslobađanja“ od najvećeg zla 20. veka - nacizma.

„Istovremeno, Dan Evrope trebalo bi da simbolizuje i sve vrednosti za koje se Evropa zalaže, kao što su tolerancija, regulisano rešavanje sukoba, jedinstvo i solidarnost. Sve ono što se danas povezuje sa nekim prilično nejasnim pojmom evropskih vrednosti. U tom smislu je bilo simbolično i zanimljivo i nije slučajno što su oba praznika 9. maja. I dalje je taj datum povezan sa simbolikom kraja Drugog svetskog rata“, kaže Marković.

Dodaje da bez obzira što mnogi mešaju ova dva praznika: jedan posvećen kapitualciji Nemačke 1945, a drugi u čast „Šumanove deklaracije“ 1950. godine koja se označava za početak stvaranja EU, oni su, ističe, kompatibilni, ali da izazivaju trvenja zbog sukoba Evrope i Rusije  

„Sada možemo reći da se malo razlikuju, u tom smislu, i ne bih rekao da nisu kompatibilni, da je problem u datumu, ali u simboličkom smislu mogu predstavljati nešto drugačije, ili barem ljudi ove dve stvari doživljavaju drugačije. Pogotovo na ovoj strani te podele između Rusije i Evrope, to izaziva više prezira i nesporazuma između dve strane, nego da taj datum ujedini ili nekako poveže obe strane, koje su u ovom trenutku verovatno u istorijski najgorim odnosima u poslednjih nekoliko vekova“, precizira Marković.

Poručuje da istorijski datumi ne mogu ni da dele ni da ujedinjuju i da je potrebno u narednim decenijama pronaći „pozitivan cilj“ koji bi aktuelizovao ključne vrednosti oba praznika koji su sada narušeni „ranama“ rata u Ukrajini.

„Videćemo da li taj datum može povratiti svoju simboliku u tom smislu ujedinjenja. To što deli sigurno ne deli, datum ne može biti neposredni uzrok ili bilo šta slično, niti ono što datum obeležava, bilo kakav uzrok za rat ili uzrok za podelu. Geopolitičke okolnosti i potpuno različita pitanja su ono što je podelilo kontinent. Datum može umanjiti simboličku vrednost datuma, pa možemo stvari tako postaviti, i možda će nas jednog dana taj datum ponovo ujediniti ako se stvari smire  i dođe do nekog razumnog rešenja, koje trenutno nije na vidiku“, objašnjava ovaj politikolog.

Smatra da je i region Zapadnog Balkana suočen sa problemom u kome se Beograd, Priština, ali i Skoplje na različite načine odnose prema Danu Evrope, ali da kod svih prevladava razočarenje zbog sporosti u procesu priključivanja EU.

„Beograd i Priština se ne pozivaju na ovaj datum, nemaju razumevanja niti postoji pomak u njihovim bilateralnim odnosima, a stvari nisu ništa bolje ni u Makedoniji, jer se javno mnjenje po pitanju Danu Evrope ponaša cinično. Postoji ogromno razočaranje prilično dugim procesom evropskih integracija i mučnim bilateralnim sporovima koji su nam ovde pripisani u samom procesu i koji su ugrađeni u taj pregovarački okvir“, ističe Marković.

To se reflektuje i na makedonsko javno mnjenje za koje kaže da je „umorno i cinično“.

„Rekao bih i sa dozom prezira, što je verovatno rezultat svega što se dešavalo u poslednjih 20, 30 godina.  Pogotovo od trenutka kada smo postali zemlja kandidat, kada smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju oko 2001. godine pa nadalje. U tom smislu, ne mislim da 9. maj ima isti značaj kao Dan Evrope kao što je imao pre nekoliko godina ili pre 2005-2006. kada je javno mnjenje bilo mnogo pozitivnije. Podrška procesu evropskih integracija ostaje visoka, ona je samo deklarativna, u suštini Makedonija više nije spremna na ustupke“, tvrdi Marković.

Najveći otpor Severna Makeonija ima u odnosu na identitet ove zemlje.

„Videćemo da li će se pojaviti neka vrsta X faktora ili neka vrsta doprinosnog faktora koji će nam promeniti mišljenje. Ne vidim tako nešto na vidiku, a to takođe umanjuje želju domaćih političkih elita da rade na ovom pitanju, a samim tim i da se obavežu na ozbiljniju reformsku agendu. Sada ćemo videti da li će se ovo unutrašnje, bez ovog spoljašnjeg interventnog faktora, desiti i sa kakvim kvalitetom, ali na to ćemo malo sačekati“, kaže Marković.

Kada je reč o Beogradu i Prištini i tu navodi postojanje „statusa kvo“, bez znakova napretka u procesu dijaloga.

To pravda političkim razlozima.

„Zapravo vidim svrhu, ali ne vidim nikakvu motivaciju ni za jednu stranu da pristupi rešavanju problema jer bi onda mnoge političke karijere verovatno propale. Dakle, takav sukob je idealan za izgradnju beskonačnog broja političkih karijera i iskorišćavanje tog političkog kapitala koji vam nameće jedan ovakav prilično radikalan i nerešiv bilateralni spor“, smatra Marković.

Otuda ne vidi bilo kakvo brzo rešenje kojim bi se barem postepeno poboljšali onosi.

„Ali verujem da se barem bezbednosni aspekt može kontrolisati i da neće biti ispada i novih provokacija sa obe strane, stvari se mogu rešiti malo mirnije. Nešto što ne znamo da li će se ostvariti i to je samo moja želja, videćemo da li je prazna želja ili istinita“, uveren je Marković.

Uzroke vidi i u „geostrateškoj realnosti koja zamagljuje činjenice“.

„Geostrateška realnost zamagljuje mnoge stvari, iz perspektive Makedonije. Kada čujete da posle 20 godina ozbiljnih napora da se pridruži Evropskoj uniji, da odjednom Moldavija i Ukrajina dobijaju neku prednost, i Gruzija, jasno vam je da geopolitika često diktira trendove i da ste prilično nemoćni da bilo šta učinite povodom toga.  Ne znam da li to zamagljuje činjenice, ali zamagljuje sve što pokušavamo da uradimo već 20 godina, uključujući, recimo, veoma bolne bilateralne sporove, jedan već rešen, jedan u procesu rešavanja ili u procesu nerešavanja, da budem precizniji, i zamagljuje sve naše napore u smislu približavanja toj Uniji i preduzimanja nečega na geopolitičkom nivou, na nivou spoljne politike“, navodi Marković.

Uveren je da „pojačani emocionalni tonovi u Evropi trenutno zamagljuju mogućnosti za mir i prosperitet“.

„Ruska agresija protiv Ukrajine je apsolutno dovela do nove geopolitičke realnosti u kojoj mislim da su se sve strane pomalo izgubile.  Evropa je shvatila koliko je podeljena i koliko joj ponekad nedostaje kapaciteta da reaguje jedinstveno, shvatila je da se suočava sa verovatno najozbiljnijim izazovom unutrašnjih reformi kako bi mogla efikasnije donositi bolje odluke. Potencijalno, ne znam da li će se to desiti ili ne, često me etiketiraju kao ljubitelja rata, ne, nisam ljubitelj rata, niti sam ljubitelj bilo kakvog sukoba, ali Evropa će verovatno postati militarizovana u narednom periodu“, smatra Marković.

To objašnjava novim prioritetima EU koji su postali bezbednost i militarizacija Evrope.

„Evropa se oseća nesigurno, kontinent je nesiguran, a sav taj novac bi mogao biti uložen u napredak, mogao bi biti proglašen za istraživanje i razvoj, mogao bi biti uložen u obrazovanje i socijalne usluge, što ćemo verovatno videti u kom pravcu će ići. Možda će se Evropa, kakva jeste, opustiti ako se rusko-ukrajinski sukob smiri i vrati se svojim starim načinima nenaoružavanja i nemilitarizacije. Međutim, ne znam da li je ovaj reverzibilni ili ireverzibilni put kojim smo krenuli neka vrsta novog latentnog, možda hladnog rata niskog intenziteta koji zamagljuje pravilno rasuđivanje“, precizira.

Skeptičan je da može doći do promena posebno u novim, još napetijim geopolitičkim odnosima.

„Indija i Pakistan ulaze u rat, dodatno komplikujući druge delove sveta, nešto što bi verovatno moglo imati domino efekat na druge delove azijskog kontinenta ili pomeriti tu krhku ravnotežu u drugim delovima sveta.  Dakle, situacija u Palestini takođe nije sjajna, odnosi između Izraela i Palestine, pa ćemo videti gde će sve to voditi. U svakom slučaju, mnogi mikro sukobi, odnosno više nisu mikro, već su makro sukobi u različitim delovima sveta, koji, povezani u lanac, verovatno bi mogli dati veoma nepovoljne rezultate i dodatno nas sprečiti da pravilno procenimo kuda treba da idemo. Ono što nam je važno jeste da se okonča ukrajinska kriza, budimo pragmatični i vidimo da li američka administracija može ovde da pomogne ili ne, da li Evropa može možda da napravi neke ustupke, malo mudrije korake, da pruži ruku i da vidimo gde bismo odavde išli, iako se čini da za tako nešto nema raspoloženja ni od jedne od zaraćenih strana niti od onih koji su indirektno uključeni u sam proces“, smatra Marković.

Odgovori mogu da uslede upravo sa okončanjem rata u Ukrajini, ali ovaj politikolog sumnja da će se to ubrzo dogoditi.

„Nadajmo se da će se u budućnosti možda uložiti napori da se ovo ostvari. Ukrajina pokazuje svoju odlučnost da okonča rat. Rusija je slala takve signale, pa je izgledalo kao da je promenila mišljenje. Međutim, mislim da je definitivno vreme za kraj svim ustupcima sa svih strana. Verovatno će biti bolni, ali neophodni da bi se ovaj sukob okončao“, zaključio je Marković.