Mojanoski: Na Balkanu posebna moć Turske, naoružavaju se zemlje koje su članice Natoa, ali i one koje to nisu

Zemlje na Zapadnom Balkanu koje su članice Natoa slede politiku Alijanse kada je u pitanju naoružavanje, ali i zemlje koje nisu deo Natoa imaju potrebu za odgovarajućim naoružanjem, ističe za Kosovo onlajn Cane Mojanoski, univerzitetski profesor iz Skoplja.

Mojanski podseća da smo i svedoci sve glasnijim najavama u okviru Evropske unije da ona ima potrebu za izgradnjom sopstvene evropske armije.

„Posle Drugog svetskog rata, a posebno 90-ih godina 20. veka, počela je da se razvija ta teza da svet može da živi i postoji kao mirna zajednica smanjenjem naoružanja, naročito nakon pada Berlinskog zida, kada su stvoreni uslovi da se trka u naoružavanju svede na predstave o prošlosti, ali mi smo očigledno previše optimistični po tom pitanju. U proteklim godinama svedočimo sve glasnijim najavama u okviru Evropske unije da ona ima potrebu za izgradnjom sopstvene evropske armije, jer Nato kapaciteti su značajni, ali evropski identitet verovatno povezuje i sa armijama i armijskim kapacitetima“, smatra profesor Mojanoski.

On dalje kaže da je dolaskom nove administracije u Sjedinjenim Američkim Državama i okretanjem Amerike ka sebi ili sopstvenim interesima otvorilo je pitanje brige Evrope i evropskih zemalja o sopstvenoj odbrani.

„I mi smo svedoci da jedan značajan broj evropskih zemalja, naročito onih koje su noseći stub Evropske unije, ove godine i u budžetima za sledeću godinu predviđaju značajan broj sredstava za izgradnju sopstvenih armijskih kapaciteta. U tom kontekstu treba da se posmatraju i kretanja. Na to dodatno utiče rat u Ukrajini i agresija Rusije u toj zemlji, kao i različiti koncepti i pristupi evropskih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država oko pronalaska mirnog rešenja, odnosno završavanja rata u toj zemlji“.

A, kada je Balkan u pitanju, zemlje koje su deo Natoa prate politiku i ponašanje Alijanse u pogledu naoružavanja, kaže Mojanoski.

„Tu možemo da ubrojimo Makedoniju, Albaniju, Bugarsku, Grčku, pa ako želite i Tursku, s jedne strane. Ali s druge strane imate jedan broj zemalja kao što je Srbija, Kosovo, Bosna i Hercegovina koje su van Nato alijanse i koje, prema sopstvenim procenama, imaju potrebu za odgovarajućim naoružanjem. Tu je posebno značajna politika i ponašanje susedne Srbije, koja značajno ulaže u vojsku i odbrambene pripreme. Prema "Global Power", četiri zemlje sa najvećom vojnom snagom u svetu čine Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina i Indija. Srbija je negde na 62. mestu. Na Balkanskom poluostrvu, posebna je moć Turske, koja je na devetom mestu u svetskom poretku zemalja prema naoružanju. Zatim je Grčka na 30. mestu, pa dolaze Rumunija na 51. mestu, Mađarska na 55. mestu. Na 74. mestu je Hrvatska, na 68. mestu je Albanija, na 112. mestu Makedonija i na 127. mestu Crna Gora“, podseća on.

Profesor Mojanoski smatra i da smo svedoci da su pored kupovine oružja prošle godine javno deklarisani i neki mogući vojni savezi, recimo između jedne članice Natoa, kao što je bila Hrvatska, Kosova i Albanije

„To je više ili manje pročitano kao verbalna najava pretnje suverenitetu i uopšte vojnoj suprotstavljenosti Srbije, što na ovaj ili onaj način odražava taj globalni trend koji je prisutan u Evropi. Treba da kažemo da pokušaji Sjedinjenih Američkih Država da pronađu rešenje neposredno sa Rusijom za ukrajinski rat više ili manje u Evropu vraćaju narative i diskurse, pa ako hoćete i strateške politike koje su bile karakteristične za početak 20. veka i za period između dva svetska rata. Naoružavanje treba da se posmatra u kontekstu mogućih strateških pomeranja koja mogu nastati u Evropi i mogućih strateških interesa pojedinih zemalja u samoj Evropi. Moderna države, iako su moderne po mnogo čemu, ipak po pojedinim karakteristikama zadržavaju stare karakteristike države. A to je teritorijalni suverenitet i vojna moć, vojna moć, koja izražava snagu ili opštu sposobnost određene zemlje da utiče ili prodre u određeno područje“, navodi on.

Da li je ovo samo preventivno jačanje odbrambenih kapaciteta ili pokazivanje mišića komšijama, kaže da postoje dve dimenzije.

„Preventivno je u smislu kapaciteta zemalja, posebno zemalja koje su u odbrambenom savezu, u Nato savezu, i one prate politiku te Alijanse. Ali činjenica je da je Evropa područje koje ima mnogo različitih interesa, i da se u tim interesima mogu prepoznati određeni recidivi politika koje mi nazivamo manifestovanjem mišića. To je i pojavljivanje određenih želja za ostvarivanjem velikodržavnih snova na Balkanu, kojih ima skoro na svakom pedlju njegovog prostranstva i koji su kroz istorijske periode, nažalost, završavali vrlo tragično po bezbednost, po živote i po materijalna dobra naroda koji žive na njemu“, ukazuje Mojanoski.