Petrič: Da je bilo uspeha u Rambujeu, Srbija, Crna Gora, verovatno i Kosovo, bili bi već u EU

Volfgang Petrič
Izvor: Kosovo Online

Da su pregovori u Rambujeu bili uspešni, Srbija, Crna Gora, verovatno i Kosovo, odavno bi bile članice Evropske unije, u kojoj bi svi Srbi bili ujedinjeni, i ne treba da izgubimo nadu da će se to i dogoditi, kaže nekadašnji predstavnik Evropske unije u Kontakt grupi, koja je inicirala pregovore u Rambujeu, Volfgang Petrič dodajući da su pregovori u Rambuju bili i poslednja prilika za mirno rešavanje kosovskog čvora.

Danas, sa vremenske distance od 25 godina, Petrič je za Kosovo onlajn naveo da nezavisnost Kosova kasnije verovatno ne bi bila zaustavljena, ali bi, bilo "mirnog prelaska" da je Rambuje imao srećniji epilog.

U dvorcu Rambuje u Francuskoj 6. februara 1999. godine počela je mirovna konferencija o rešavanju krize na Kosovu, koja je trajala 17 dana, bez probližavanja stavova delegacija Srbije i kosovskih Albanaca.

Petrič, prisećajući se tih dešavnja tačno 25 godina kasnije, kaže za Kosovo onlajn da je kompromis Kontakt grupe, koju je činio i predstavnik Rusije, bio povratak autonomije u visokoj meri za Kosovo, u okviru Jugoslavije.

"Bez nezavisnosti, jer Rusi nisu bili za to, a i Evropljani su rekli - pokušajmo to da uradimo, jer je situacija eskalirala. Odlučujuća tačka bio je masakr u Račku, koji je i danas sporan. Tada smo utvrdili da su to bili civili. Znamo da je to teško i to vodimo iz rata u Pojasu Gaze. Često se ne može razlikovati između civila i terorista. Tamo je to utvrđeno, jer bilo mnogo starijih ljudi i dece. To je izazvalo alarm, u Vašingtonu i u Evropi. Mora se znati, 1999. se radilo o sprečavanju druge Srebrenice. To je bio strah međunarodne zajednice, za koji je znao i Slobodan Milošević, zbog čega i nije nikada bilo sličnog masakra, poput Srebrenice, ali međunarodna zajednica nije mogla biti sigurna", podseća na kontekst, iz ugla međunaronih posrednika, u kome se pre četvrt decenije tražilo rešenje za krizu na Kosovu.

Prema njegovim rečima, kada se desio Račak, Amerikanci su rekli -  dosta sa pregovorima.

"Mesecima sam sa Kristoferom Hilom bio na putu, sa ciljem pronalaženja kompromisa. Amerikanci su rekli da treba sprovesti vojnu intervenciju, ali Evropljani su bili protiv toga i zagovarali su svaki mogući pokušaj za pronalaženje miroljubivog rešenja. A to je bio Rambuje", kaže Petrič.

Na pitanje zašto Rambuje nije uspeo, odgovara da je i danas, sa pravom, važno pitanje i tragedija, koju i licno može da oseti, upravo to što se tada nije uspelo da se usvoji dobar,  već ispregovaran kompromis - autonomija Kosova, bez nezavisnosti, rasformiranje OVK, ali i odlazak jugoslovenske vojske sa Kosova, dok bi odgovornost za bezbednost preuzela međunarodna vojna misija.

"To je bila formula koja je bila jasna od početka i kojoj smo se veoma približili. Sva pisma i dokumente sam objavio posle neuspeha Rambujea i Pariza. Iz njih se vidi da je u Rambujeu srpska, odnosno jugoslovenska delegacija pisano zaključila da je bilo velikog napretka, da je bilo dobrih pregovora i da je delegacija spremna, da posle povratka iz Beograda, o načinu i srazmeri implementacije razgovara. To je bila važna tačka", priča Petrič.

Kaže i da se nije radilo o tome, kako se tvrdilo kasnije, da se razgovaralo o samo "civilnoj implementaciji" sporazuma, jer je od Dejtona bilo jasno da civilna implementacija mora biti podržana mirovnim snagama.

"U pismu koje je profesor dr Ratko Marković, šef srpske delegacije, potpisao poslednjeg dana pregovora u Rambujeu, krajem februara, stajalo je ono o čemu smo prethodno sa srpskom stranom razgovarali. Bilo je jasno da ne možemo, na jednoj strani, rasformirati OVK, a na drugoj strani Kosovo bez zaštite prepustiti Kosovo jugoslovenskoj vojsci, vojsci koja je tada izazvala brojne izbeglice i stradanja. Balans je bio - obe strane su morale da odustanu od vojnih snaga. Samo tako je bilo moguće primeniti civilnu agendu, ponovno uspostavljanje visokog stepena autonomije", rekao je Petrič.

Petrič smatra da je Rambuje bio dobar za Srbiju, a na pitanje da li bi, da je Srbija prihvatila predlog Kontakt grupe, situacija na Kosovu bila ovakva kakva je danas, kaže da ne veruje da bi nezavisnost bila zaustavljena, ali bi, kaže, bilo "mirnog prelaska".

Podseća da je predlog podrazumevao da se posle tri godine sazove međunarodna konferencija koja je trebalo da oceni kakav je napredak ostvaren, u pravcu autonomije u međuvremenu, i da se onda odluči o daljem putu.

"U poslednjem paragrafu smo uneli dve važne tačke. Na jednoj strani volju glasača, a na drugoj obavezu da sve mora da se sprovede u skladu sa pravilima Oebsa, koja dozvoljavaju promene granica, ali mirnim putem. To znači ne borbom OVK, niti jugoslovenske vojske, već u pregovorima Beograda i Prištine uz pomoć međunarodne zajednice", kaže Petrič.

Konstatuje da se, imajući u vidu poslednjih 10 godina, danas po toj formuli i pregovara.

Ukazuje i da je poslednjih meseci postalo jasno koliko je važna mirovna misija Nato Kfor na Kosovu.

"Dok je tada, u Rambujeu, samo kosovska strana zahtevala Nato, sada je jasno koliko je Kfor važan za zaštitu Srba na Kosovu. To, nažalost, znači, što je i tragedija - da je u Rambujeu poslednja šansa na mir prokockana", istakao je Petrič.

Napominje i da to nema veze sa jugoslovenskom, odnosno srpskom delegacijom, čiji su članovi odlično radili, profesionalno, za razliku od prištinske.

"Imali su velike profesionalce. Ne poput kosovske delegacije, u kojoj je bio Hašim Tači sa tek 30 godina, potpuno neiskusan, i Ibrahim Rugova  koji je bio prešao zenit svog političkog života. Tu nije bilo profesionalnog rada. Srpska delegacija je imala odlične ljude. Lično, tada sam često imao problem da se razumem sa delom srpske strane, posebno sa Milanom Milutinovićem, za mene je bio isuviše ciničan. Ali, imao sam odličan odnos sa Nikolom Šainovićem, koji je bio potpredsednik vlade i član delegacije. Sa njim sam imao brojne lične razgovore. Primetio sam da je Šainović bio za rešenje, ali iz lojalnosti, on nije mogao mnogo da uradi. Kao svedok, bio sam pozvan u Hag, na suđenju Milutinoviću i Šainoviću. Rekao sam tada otvoreno da sam sa Šainovićem imao odličan lični odnos, pozitivno sam se o njemu izjasnio. Nažalost,  nije koristilo, dobio je visoku kaznu pošto su imali prisluškivani telefonski razgovor u vezi sa Račkom kao neoborivi dokaz. Ja sam podvukao kooperativnu stranu našeg odnosa", opisuje odnose i utisak o članovima delegacija.

Na pitanje da li je bila greška Srbije, odnosno Jugoslavije, što nije bilo uspeha u Rambujeu, odgovara da nije jedini koji to kaže, prisećajući se razgovora sa Vukom Draškovićem, u Beogradu, posle Rambujea, a pre nastavka razgovora u Parizu.

"Sa Draškovićem sam imao sveobuhvatan razgovor. On me je slušao i ja sam mu sve izneo šta donosi ako bismo došli do kompromisa i ako Beograd podrži sporazum iz Rambujea - da bi se time odgovornost za poštovanje prebacila na međunarodnu zajednicu. Za sve što bi se dešavalo na Kosovu, Beograd bi mogao da kaže - potpisali smo, sada je na vama u međunarodnoj zajednici da to sprovedete. Ne verujem da je međunarodna zajednica, tada dugoročno gledano, imala šanse da zaustavi pokret nezavisnosti, ali bi bilo mirnog prelaska", uveren je Petrič.

Desilo bi se, kaže, tada ono što se danas dešava u dijalogu, ali, dodaje, ne bi bilo rata.

"Da je tada bilo pozitivnog epiloga, Srbija, Crna Gora, verovatno Kosovo bili bi odavno u Evropskoj uniji. To bi otvorilo granice između srpskih teritorija izvan Srbije. To je nešto što sam stalno govorio. Srbija sa Srbima koji žive u više država trebalo bi da bude 'najproevropskija'. Samo u ujedinjenoj Evropi bi svi Srbi bili ujedinjeni. Nažalost, to do sada nije pošlo za rukom. Ali nadu ne treba da izgubimo", poručio je Petrič.