Pojam "preševska dolina" donele američke diplomate posle pobune OVPBM

Albanske vođe i zvaničnici Srbije nikada nisu stavili potpis na bilo koji zajednički dokument, a u selu Končulj, komandanti pobunjene paravojne formacije potpisali su Izjavu o demilitarizaciji, u prisustvu predstavnika NATO, dok je Beograd odgovorio proglasom "Amnestija je izlaz", piše Politika.

Pobuna oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe podignuta na osnovu nepriznatog "referenduma" Albanaca sa juga centralne Srbije iz 1992. godine, sa ciljem da se pripoje Kosovu, okončana je polaganjem oružja ove formacije, nakon što su njeni komandanti potpisali Izjavu o demilitarizaciji, u selu Končulj. Ovaj dokument albanski politički lideri su gotovo dve decenije nakon oružanih sukoba pogrešno interpretirali kao "Končuljski sporazum", tvrdeći da je Beograd na osnovu njega navodno preuzeo obavezu da amnestira pripadnike OVPBM, zbog čega su svojevremeno govorili i da nije sporno da se njenim pripadnicima podižu spomenici.

Istina je, međutim, da su čelnici albanske paravojne organizacije 20. maja 2001. u Končulju, izjavu parafirali bez prisustva i učešća predstavnika tadašnjih srpskih i jugoslovenskih vlasti, ali su u ovaj proces bili uključeni međunarodni predstavnici, tačnije šef NATO kancelarije Šon Saliven. Kako je "Politika" svojevremeno pisala, pored predstavnika OVPBM, Saliven je naveden i kao supotpisnik pomenutog dokumenta o demilitarizaciji u svojstvu svedoka. Beograd je na ovaj čin odgovorio tri dana kasnije – na zajedničkoj sednici Savezne vlade i Vlade Srbije usvojena je informacija o ulasku Združenih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB), ali i javna izjava "Amnestija je izlaz". Potpisali su je potpredsednik vlade Nebojša Čović, general Ninoslav Krstić i, tada pukovnik, Goran Radosavljević Guri.

To znači da albanske vođe i predstavnici zvaničnih srpskih vlasti nikada nisu stavili potpis na bilo koji zajednički dokument, a organi Srbije su na osnovu garancija o polaganju oružja OVPBM izdali proglas "Amnestija je izlaz", koji je bio javno istaknut na jugu centralne Srbije. U njemu su žitelji ovog dela zemlje obaveštavani o tome da naše snage raspolažu tačnim podacima o građanima tri opštine koji poseduju oružje, uniformu, mine i drugu vojnu opremu, dok se oni koji su naoružani pozivaju da sav ovaj ratni materijal predaju bez posledica. Većina pripadnika OVPBM učinila je to do 31. maja 2001, a u julu iste godine zvanično je data amnestija za lica koja su učestvovala u oružanim sukobima protiv srpskih snaga bezbednosti.

U ime Albanaca izjavu o demilitarizaciji su u Končulju, inače selu kod Bujanovca, smeštenom u Kopnenoj zoni bezbednosti, potpisali komandant OVPBM Šefćet Musliju i njegovi saradnici Mustafa Šaćiri i Ridvan Ćazimi. OVPBM se uz pomoć međunarodne zajednice obavezala na potpunu demilitarizaciju, razoružavanje i raspuštanje, najkasnije do 31. maja 2001, uz zaključak da se okreće borbi za prava priradnika albanske manjine kroz politički proces i da garantuje siguran i miran ulazak Združenim snagama bezbednosti. Zahtevalo se i formiranje multietničke policije, tražilo se da se Kfor stavi na raspolaganje za prijem oružja, kao i da NATO i misija Evropske unije pomognu, prate i verifikuju proces demilitarizacije. Na taj način predstavnici Kfora, misije OEBS, posmatračke misije EU i NATO odigrali su ključnu ulogu u potpisivanju dokumenta o prekidu vatre, tačnije o ulasku Vojske Jugoslavije u "tampon zonu", kao i potpisivanju izjave o demilitarizovanju OVPBM.

Kao jedna od političkih "tekovina" pobune na jugu centralne Srbije, osim pogrešne interpretacije "Končuljskog sporazuma", ostao je i termin "preševska dolina", koji redovno upotrebljavaju Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe, veštački spajajući ove tri opštine u jednu celinu. Ovaj izraz zapravo je sinonim za "istočno Kosovo", kako ekstremniji albanski krugovi zovu taj prostor, aludirajući da bi on trebalo da se pripoji Kosovu. Albanski aktivista Belgzim Kamberi, svojevremeno je nastanak naziva "preševska dolina" objasnio rečima da su termin Albancima "ustupili" Amerikanci u vreme sukoba na jugu 2000. i 2001. godine.

"Preševska dolina je pojam koji su ovde donele američke diplomate sa ciljem da bude izbalansirani kompromis između istočnog Kosova i juga Srbije", objasnio je Kamberi.

Činjenica je, međutim, da se opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, u kojima zajedno žive Srbi, Albanci i Romi, prema administrativnoj podeli Republike Srbije, nalaze u dva različita okruga sa centrima u Vranju i Leskovcu. Opština Medveđa, naime, udaljena je više od 150 kilometara od Preševa i Bujanovca, a kao deo Jablaničkog okruga, smeštena je na 47 kilometara od Leskovca i u njoj, čak ni prema priznanju samih albanskih političkih lidera, nikad nije živelo više od 25 odsto pripadnika njihovog naroda, a prema pojedinim tumačenjima, taj udeo danas iznosi oko deset procenata. Takođe, pojam "preševska dolina" nema istorijsko utemeljenje ni prema jednom relevantnom istraživanju.

"Referendum" iz 1992. nije priznala međunarodna zajednica

Pominjanje "referenduma" iz 1992. godine, na kojem su se Albanci sa juga centralne Srbije izjasnili za autonomiju, a time i navodno pravo da se ujedine sa Kosovom, čime bi faktički zaokružili severoistočne "granice velike Albanije", u prethodnih 20 godina postalo je povremena praksa političara iz Prištine, ali i iz Preševa, Bujanovca i Medveđe. Ovo izjašnjavanje ne samo da nikada nije priznala država Srbija već ni međunarodna zajednica, čime se delegitimizuje i sam povod pobune, započete koja je kulminirala 2001. godine. Tome doprinosi i činjenica da je ovaj takozvani referendum organizovan tako što su Albanci glasali po privatnim kućama bez ikakvog uključivanja države i posmatrača, koji bi ocenili regularnost tog procesa. To kasnije nije sprečilo pojedine albanske lidere da govore o gotovo plebiscitarnoj podršci odvajanju od Srbije. Naime, upisano je nešto više od 45.000 birača, a "da" je zaokružilo 97 odsto.