Prvi susret delegacija Beograda i Prištine u Beču pre 20 godina

Sredinom oktobra 2003. godine u Beču održan je prvi sastanak delgacija Beograda i Prištine kako bi se započeo dijalog oko normalizacije odnosa, piše Danas.

Između ostalih, delgaciju Srbiji činili su tadašnji premijer Zoran Živković i potpredsednik vlade Nebojša Čović.

Prvi direktni razgovori Beograda i Prištine, nakon NATO intervencije protiv SRJ 1999. godine, počeli su oko 9 sati u sedištu austrijske vlade.

Na dnevnom redu tročasovnih razgovora Beograda i Prištine bile su četiri teme: povratak raseljenih, rasvetljavanje sudbine nestalih, saobraćaj i energetika.

Susret se  tada isključivo ticao iznošenja mišljenja, a ne pregovora.

Na insistiranje šefa UNMIK-a Harija Holkerija, učesnici su razgovarali za ovalnim stolom, kako se ne bi stekao utisak da se radi o pregovorima dve države.

Razgovoni su trajali tri časa, do 12 sati, zbog obaveza članova srpske delegacije da se vrate u Beograd na skupštinsko zasedanje.

Dijalog nije počeo u najboljem svetlu, obe strane izrazile su svoje nezadovoljstvo celom situacijom, a sami pregovori propraćeni su protestima u Prištini, podseća Danas.

"Skup u Beču ne predstavlja početak dijaloga, zato što delegacija sa Kosova nije multietnička“, bila je zajednička ocena tada srpskog premijera Zorana Živkovića i potpredsednika Vlade Srbije Nebojše Čovića, koju su oni izneli na tim prvim direktnim razgovorima Beograda i Prištine.

Sa druge strane, kako je Danas tada pisao, kosovski predsednik Ibrahim Rugova založio se za nezavisno Kosovo, integrisano u EU.

On je, takođe, izrazio nadu da će se Srbija izviniti za, kako je rekao, masakre počinjene tokom rata na Kosovu.

Rugova je naglasio da kosovkse vlasti „žele da započnu proces pozitivnih dobrosusedskih odnosa sa Srbijom koje već imaju sa ostalim susedima“.

Ipak, Čović je izneo potpuno drugačije tvrdnje.

"Možemo li sebe zavaravati tvrdnjom da razgovaramo, da smo počeli da razgovaramo, ako je na jednoj strani, prištinskoj, sve učinjeno da dijalog propadne”, pitao je on.

Čović je, govoreći o situaciji na Kosovu, rekao da srpska deca u školu i dalje idu pod vojnom pratnjom, da se ponavljaju napadi na povratnike, da se ubijaju deca i stari, skrnave groblja i svetinje, što je, kako je dodao, nedvosmislena poruka ekstremista.

Zivković je, pak, izrazio razočaranje međunarodnom zajednicom, zbog malog broja srpskih povratnika na Kosovo tokom te poslednje četiri godine.

On je napomenuo da je u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, više puta pominjan povratak raseljenih lica, ali da takvog povratka nema na terenu.

Rugova je to negirao, tvrdeći da je na Kosovu postignut napredak u te poslednje četiri godine na svim poljima i da je javna bezbednost bolja, da je policija povećala svoje kapacitete, kao i da dobro napreduje konsolidacija demokratije.

On je naglasio i da sve manjine učestvuju u kosovskim institucijama, kako na lokalnom, tako i na drugim nivoima.

Tadašnji šef Evropske unije za bezbednost Havijer Solana rekao je na skupu da je Kosovo srce Balkana, ne samo geografski, već i u političkom i bezbednosnom pogledu.

"Razvoj dogadaja na Kosovu može da ima velike posledice na susedne države. Ovaj događaj predstavlja značajan napredak na putu ka većoj stabilnosti balkanskog regiona“, rekao je on tada.

Za to vreme, oko hiljadu Albanaca u organizaciji Narodne partije Kosova i udruženja bivših pripadnika OVK protestovalo je u centru Prištine, povodom početka dijaloga u Beču.

Pripadnici te partije, kao i članovi udruženja koje je regrutovalo članstvo iz bivše OVK, uzvikivali su parole: "Dole Rugova", "UNMIK i Kfor napolje", "Živeo UČK" i zahtevali da Skupština Kosova proglasi nezavisnost.