Radić: Srbi su narod koji stalno vaskrsava, 17. mart je bio nagrađeni zločin

Srbima sa Kosova nakon 17. marta 2004. godine najteže je što su videli da je to bio “nagrađeni zločin”, ocenila je večeras profesor srpskog jezika u Gimnaziji u Orahovcu i autorka knjige ,,Kosovometohijski glasovi“ Olivera Radić.

“Srbima je najteže to što posle 17. marta nije bilo kazne za odgovorne. To je bio nagrađeni zločin. Tada sam se uverila da "civilizovana Evropa" više pažnje posvećuje onima koji čine zlo nego onima koji se od njega brane. Ali, moramo da nastavimo, naše svetinje žive. Mi smo Hristov narod koji će i dalje da vaskrsava”, poručila je Radić na tribini ,,Kosovo i Metohija – pogrom koji traje“ održanoj u Ruskom domu u Begradu.

Prema njenim rečima "taj 17. mart je bio vrhunac obesrbljivanja Kosova i Metohije".

"Zasmetalo je što su Srbi, malo-pomalo počeli da se vraćaju na svoja ognjišta, da obnavljaju porušene kuće. Želeli su da to spreče i da nas proteraju i iz gradova i u tome su i uspeli. Posle tog 17. marta niko od nas koji žive na Kosovu više ne sme da se oseća da je slobodan, svestan da već sledećeg dana može da ga snađe ista takva stihija”, navela je Radić.

Opisujući događaje od pre 20 godina ona je rekla da su Srbi u Orahovcu i okolini prvo na televiziji čuli šta se događa u ostalim delovima Kosova, a onda se iz donjeg dela grada začuo huk mase.

"Uzvikivali su ‘UČK, UČK’ i krenuli uz Šorića ulicu. Bila je to srpska ulica. Svi koji su uspeli da pobegnu pred tom masom su pobegli ka centru, ka crkvi. Bračni par Grkić nije uspeo. Upali su im u kuću i bukvalno izgazili. Izletela sam napolje sa decom i shvatila da nemam gde da pobegnem. Svuda oko nas su bili Albanci. Sakrili smo se u kući i tu smo začuli na albanskom neki poklič, naredbu i oni su se povukli. Ne znam zašto su to učinili. Cela Šorića ulica je bila zapaljena i Srba tu više nema. Kasnije smo morali da se izmestimo i iz drugih ulica bliže albanskom delu”, navela je Radić.

Ukazala je da su svetinje posle 17 marta obnovljene, delimično jer, kako dodaje, nikada ne mogu da se obnove sve freske u Bogorodici Ljeviškoj, ikonostas u crkvi Svetog Đorđa u Prištini, kuće u Potkaljaji, srpsk groblja...

Na pitanje kako Srbi danas žive u Orahovcu objašnjava da se “trude da žive normalno, onoliko koliko nas ima”.

“Ako nas ne diraju možemo da živimo. Ako je nekome stalno da nas i dalje tera odatle... Imamo svoju školu, svoju crkvu, to parče slobode u okruženju oko crkve. Možemo da siđemo do donjeg dela Orahovca ako hoćemo nešto da kupimo. Ako ne, onda da prošetamo, kao nekada. Trudimo se da živimo, jer ako ne želimo nikome ništa loše već da budemo tu gde smo se rodili i da živimo normalno, da ne bi trebalo da imamo problema. Za sve nas i za njih i za nas je to naša kuća”, kaže Radić.

Dodaje da bi zato trebalo da se iznađe način kako se mladima, i Srbima i Albancima obezbedi bolja budućnost.

“Moramo da se trudimo da nađemo zajednički jezik, da zajedno idemo u budućnost”, naglasila je Radić.

Satiričar, student sociologije Univerziteta u Prištini Jovan Zafirović imao je sedam godina 17. marta 2004. i sa roditeljima je živeo u okolini Kosovske Kamenice.

“Naša sela su bila čisto srpska i nismo bili na udaru. Ali, svi su sa nevericom gledali televiziju i pitali se šta dalje. Sećam se da su se mnogi iz gradova, posebno Gnjilana i Kosovske Kamenice preselili kod rođaka, kod nas, u sela. Kao detetu mi nikako nije bilo jasno zašto bi neko otišao iz grada da bi živeo u selu. Danas, posle 20 godina razmišljam - a gde ću ja otići ukoliko pokušaju da me proteraju iz mog sela. Nemam gde”, naveo je Zafirović.

Kao najupečatljiviji sliku pamti prizor sa televizije na kome je majka u naručju držala dete, a drugo je za njom trčalo noseći igračku.

“U tom trenutku sam pomislio, ako krenu i na nas, koju igračku ću ja da ponesem..”, rekao je Zafirović.

On je kazao da nije optimista kada je reč o opstanku, posebno mladih Srba na Kosovu.

“Mora da se kaže, mladi razmišljaju samo da završe fakultete i da uzmu pasoš i odu. Ne žele oni da odu, ali iz egsistencijalnih razloga razmišljaju, nemaju drugo rešenje”, naveo je Zafirović.

Predsednik Humanitarne organizacije "Kosovsko pomoravlje" Nikola Vasić kaže da ono što se 17. marta 2004. godine dogodilo Srbima traje do danas.

“To je zločin koji zapravo od tada nikada nije prestajao. I danas se ljudi hapse samo zato što su Srbi”, kazao je Vasić.

On je dodao da je 17. marta međunarodna zajednica pokazala svu svoju nemoć.

“Kfor, vojska koja je došla da obezbedi mir svim građanima tog dana je pokazala da za to nije bila sposobna. Nisu bili sposobni da zaštite Srbe”, rekao je on.

Vasić je istakao da je slika koja mu se tada urezala - bila ona kada su Srbi iz Klokota krenuli da se iseljavaju.

“Ispred njih je stao jedan monah iz manastira Draganac i vratio ih kućama. To je dokaz da je crkva uz svoj narod”, rekao je Vasić.

On je zaključio da je trenutno najveći problem kako zadržati mlade zato što odlaze ne samo zbog straha, već i zbog ekonomskog faktora, odnosno uslova života.

Vasić ističe da Martovski pogrom i dalje traje.

“Nažalost, ali samo u drugom obliku. Danas smo svedoci raznih pritisaka, oko zemlje, ali i razna hapšenja, čini mi se na pravdi Boga. Nažalost i ovo ukidanje dinare i ukidanje srpskih institucija to je način proterivanja srpskog naroda samo u drugačijem formatu”, naglašava Vasić.

Prema njegovim rečima Srbi danas žive u neizvesnosti.

“To je najgore, zato što ne možemo da planiramo budućnost sa ovakvim stvarima i ovakvim političkim dešanjima”, naglasio je on.

Na tribini koju su organizovali Srpski politički forum sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Srpska omladina za Kosmet navedeno je da su događaji 17. i 18. marta 2004. bili najveće etničko čišćenje na prostoru Evrope u 21. veku.

Navedeno je da je iz svojih spalјenih i uništenih domova proterano više od 4.000 Srba, kao i da je etnički očišćeno šest gradova i devet sela.

Živote je izgubilo 19 lјudi, dok je više od 900 pretučeno i teško povređeno.

Uništeno je 39 pravoslavnih hramova i spomenika kulture, koje, kako je rečeno, danas isti ti vandali žele da prisvoje kao deo njihove kulturne baštine.

Tribina je bila humanitarnog karaktera, pa su sva prikuplјena sredstva namenjena porodilištu u Pasjanu, za kupovinu porođajnog stola.