RSE: Američki kišobran nad Balkanom polako se zatvara

Nova američka politika prema Zapadnom Balkanu podrazumeva veću odgovornost zemalja regiona, uz manje direktnog angažmana Sjedinjenih Američkih Država. Fokus se premešta na ekonomsku saradnju, dok se tradicionalna politička i bezbednosna uloga SAD stavlja u drugi plan, piše Radio Slobodna Evropa.

U regionu obeleženom krhkim institucijama i nerešenim sporovima, takav pristup nosi određene rizike. Saradnica Američkog preduzetničkog instituta (AEI) Heder Konli izdvaja Bosnu i Hercegovinu i Kosovo kao najranjivije – Bosnu i Hercegovinu zbog fragmentirane državne strukture i etničkih podela, a Kosovo zbog nesuglasica sa Srbijom i zavisnosti od međunarodne zajednice kada je reč o bezbednosti.

Prema njenim rečima, prebacivanje odgovornosti na lokalne aktere bez jasnog liderstva i detaljne strategije moglo bi da produbi postojeće blokade i ojača nacionalističke i korumpirane političke strukture. Ipak, smatra da je vreme za nove pristupe.

„Smatram da rešenja moraju da dođu od samih zemalja i da budu podržana u njima, jer je to najbolji način za napredak. Napori spoljnih transatlantskih sila da nametnu rešenja nisu bili uspešni, uprkos tome što su isprobani i na jednoj i na drugoj strani. Kosovo i Srbija su, na primer, iskoristili sporazume za podsticanje nacionalizma na obe strane“, ističe Konli za RSE.

Američki Stejt department objavio je krajem maja novi izveštaj o politici SAD na Zapadnom Balkanu, kao odgovor na zahtev američkog Kongresa.

U dokumentu se naglašava da je završena era izgradnje država pod američkim vođstvom. Umesto toga, fokus će biti na stabilnosti i partnerstvima od obostrane koristi, a manje na direktnim intervencijama radi obnove ili „spasavanja“ regiona.

Radio Slobodna Evropa (RSE) obratio se aktuelnoj Vladi Kosova i Veću ministara Bosne i Hercegovine za komentar o američkom dokumentu, ali odgovor nije stigao ni iz jedne institucije.

Takav američki pristup predstavlja značajan zaokret u odnosu na devedesete godine, kada je Vašington predvodio proces postizanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kako bi se okončao trogodišnji rat u Bosni i Hercegovini, dok je kasnije predvodio vazdušnu kampanju Natoa protiv srpskih snaga kako bi se zaustavilo nasilje i etničko čišćenje na Kosovu.

„Delujemo kako bismo sprečili širi rat, kako bismo deaktivirali bure baruta u srcu Evrope koje je u ovom veku već dvaput eksplodiralo s katastrofalnim posledicama. Delujemo kako bismo ostali ujedinjeni s našim saveznicima za mir“, rekao je tadašnji američki predsednik Bil Klinton 24. marta 1999. godine, na dan kada je Nato započeo bombardovanje.

Nakon tog perioda, američka uloga poprimila je oblik kontinuiranog „pokrovitelja“ izgradnje država i institucija na Balkanu, uz podršku vladavini prava, ekonomskom razvoju i posebno bezbednosti.

RSE se obratio i američkom Stejt departmentu sa pitanjima o novom pristupu regionu Zapadnog Balkana i njegovim mogućim posledicama, ali odgovor nije dobio.

Konli, koja je početkom 2000-ih obavljala funkciju zamenice pomoćnika američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja, ocenjuje da dokument ne predstavlja potpunu strategiju, već pre pokušaj da se odraze trenutni prioriteti američke administracije.

Prema njenim rečima, on kombinuje elemente tradicionalne politike Sjedinjenih Država u regionu, poput borbe protiv organizovanog kriminala, sa ekonomskim fokusom iz ere predsednika Donalda Trampa.

„Vreme je da se isprobaju neki novi pristupi, gde lideri preuzimaju odgovornost za novi pravac, bez okrivljavanja spoljnih faktora da ih na to primoravaju. Evropljani i Amerikanci mogu pružiti podršku, ali i korektivne mere ako situacija počne da skreće s puta i povećava nestabilnost. Dakle, otvorena sam za nove pristupe, ali ne vidim detalje i ljude koji će ih izneti“, ističe Konli.

Ono što upada u oči, prema njenom mišljenju, jeste i nedostatak jednog tradicionalnog elementa američke politike – evropske perspektive.

U ranijim američkim dokumentima o Zapadnom Balkanu, integracija u EU bila je centralni cilj. U ovom slučaju, Evropa je gotovo nevidljiva.

Ova promena, smatra Konli, signalizira veću podelu uloga između Vašingtona i Brisela.

„Imamo iste interese kao i EU kada su u pitanju stabilnost i ekonomski razvoj u regionu, ali EU je imala poteškoća da ispuni tu ulogu. I kada krize počnu, Sjedinjene Države obično intervenišu i pokušavaju da upravljaju njima. Međutim, želeli bismo da vidimo održiviji pristup EU u tom smeru. Stoga, američki dokument jasno naglašava da će SAD slediti sopstvenu politiku i, na neki način, distancira se od onoga što EU radi“, ocenjuje Konli.

Dugoročna politika Evropske unije bila je integracija svih zemalja Zapadnog Balkana u EU. U tom procesu, Crna Gora se smatra najnaprednijom, dok je Kosovo jedino bez statusa kandidata.

Nedavno su neke države članice EU predložile da buduće članice imaju ograničena prava tokom prelaznog perioda nakon prijema u Uniju, što je izazvalo različite reakcije u regionu.

Za Marka Montgomerija iz vašingtonske Fondacije za odbranu demokratija, EU ne može da zameni SAD na Balkanu jer joj nedostaju i kredibilna vojna sposobnost i političko jedinstvo.

On ističe da sam Zapadni Balkan još nije spreman za novi američki pristup, budući da je bezbednosni balans, posebno u odnosima između Kosova i Srbije, i dalje krhak.

Iako izveštaj Stejt departmenta prisustvo američkih snaga u Nato misiji na Kosovu (Kfor) smatra ključnom komponentom za garantovanje bezbednog okruženja, Montgomeri kaže da postoje glasine da Elbridž Kolbi, šef političkog odeljenja Pentagona, razmatra određene promene u Nato misiji na Kosovu.

„Mislim da bi smanjenje američkih snaga u Kforu bilo u velikoj meri destabilizujuće. To bi značilo da Sjedinjene Države više nisu potpuno angažovane u upravljanju konfliktom između Srbije i Kosova, koji smatram najopasnijom tačkom tenzija na Balkanu. To bi poslalo i signal Rusiji i Srbiji da se SAD povlače iz važne bezbednosne uloge u regionu“, rekao je Montgomeri za RSE.

Izveštaji o mogućem povlačenju Sjedinjenih Američkih Država iz Kfora, gde trenutno služi oko 590 američkih vojnika, nisu novi i kružili su i ranije.

Poslednji put je Pentagon odgovorio na pitanje RSE o toj temi u februaru, kada je saopšteno da nema najava o promenama u rasporedu snaga.

Na pitanje da li Kolbi sada razmatra promene, kako tvrdi Montgomeri, nije dat odgovor.

Sam Nato je upozorio 12. juna da će smanjiti prisustvo na Kosovu postepeno tokom sledeće godine, zbog poboljšanja bezbednosne situacije, ali još nije poznato koji bi kontingent mogao ili trebalo da bude povučen.

Montgomeri povezuje svaku promenu američkog prisustva u Evropi i sa širim strateškim implikacijama.

On vidi Zapadni Balkan kao prostor na kojem ruski i kineski uticaj ostaju prisutni kroz političke, ekonomske i bezbednosne mreže, te upozorava da ovi akteri veoma pažljivo prate svaku promenu u američkom angažmanu.

„Najvažnija stvar da bismo bili spremni za Kinu jeste da ona veruje da će SAD zaista biti uključene kada bezbednost bude ugrožena. Ako oslabimo kredibilitet našeg vojnog prisustva u Evropi, onda šaljemo signale da nas to ne zanima. Zato sam veoma zabrinut kako će se to odraziti na dinamiku odnosa Rusije i Kine“, kaže Montgomeri.

Izveštaj Stejt departmenta identifikuje Rusiju i Kinu kao zlonamerne aktere koji nastoje da iskoriste nestabilnost, korupciju i slabosti u upravljanju u regionu, ali takođe naglašava posvećenost SAD suprotstavljanju njihovom uticaju.

Vedran Džihić, predavač na Fakultetu političkih nauka u Beču, rekao je za RSE da, iako američki dokument prikazuje Kinu i Rusiju kao faktore koji deluju protiv interesa SAD, te pozicije nisu nužno trajne.

Prema njegovim rečima, globalna dešavanja i ekonomski interesi mogu Rusiju od pretnje pretvoriti u partnera.

„Ako se rat u Ukrajini završi i SAD budu imale velike ekonomske interese – poput pokretanja biznisa sa Rusijom ili eksploatacije mineralnih sirovina i energetskog sektora u Ukrajini – tada bismo mogli završiti u situaciji u kojoj Rusija postaje partner SAD i na Zapadnom Balkanu. U takvom scenariju može se zamisliti da se Rusija i SAD zajedno angažuju u poslovnim projektima, na primer u energetskom sektoru u Bosni i Hercegovini ili u Srbiji“, ocenjuje Džihić.

Džihić izdvaja odnos Kosova i Srbije kao duboko političko i nerešeno pitanje, za koje kaže da novi američki pristup, fokusiran na ekonomiju i transakcione sporazume, nije dovoljan.

Za Kosovo je, prema njegovom mišljenju, najsigurniji dugoročni put približavanje EU i unutrašnje jačanje kroz reforme, kako bi se lakše nosilo i sa oscilacijama američke politike i sa „pritiskom iz Srbije“.

„Sarađujte sa Vašingtonom tamo gde je to korisno, ali nemojte tretirati podršku SAD kao automatsku ili dovoljnu“, njegova je poruka.

„Znam da to ne zavisi u potpunosti od Kosova, zbog pet država EU koje ga ne priznaju, ali bez obzira na to zemlja mora da ide napred, da se fokusira na unutrašnje reforme, vladavinu prava, borbu protiv korupcije i drugo. Mora da dokaže funkcionalnost države, stalno lobira i bude istrajna u svojim naporima“, kaže Džihić.

Na sličan način, Montgomeri ističe da Kosovo i susedne zemlje moraju da ojačaju svoju ulogu pouzdanih političkih i ekonomskih partnera, uključujući i napredak ka energetskoj nezavisnosti.

Međutim, on takođe sugeriše da regionalni saveznici u Natu – Albanija, Severna Makedonija i Hrvatska – lobiraju kako unutar Nato struktura, tako i direktno u SAD, za očuvanje američke uloge na Balkanu.

„Bilo bi u najboljem interesu Kosova da izabere funkcionalnu vladu koja može da preuzme odgovornost i efikasno upravlja. To je uvek važno, ali postaje posebno kritično u slučajevima kada SAD možda neće biti u potpunosti kooperativne“, rekao je Montgomeri za RSE.

Na taj način, iako iz različitih perspektiva, sagovornici dolaze do zajedničkog zaključka da svaki korak unazad Sjedinjenih Država ne ostavlja prazan prostor, već stvara mogućnost za novu nestabilnost ili jačanje uticaja konkurentskih aktera.

Zbog toga pragmatičan i izbalansiran pristup svih strana ostaje ključan za izbegavanje eskalacije rizika u regionu koji je i dalje krhak, zaključuje Radio Slobodna Evropa.

Podsećamo, u prošlomesečnom izveštaju američkog Stejt departmenta se navodi da Sjedinjene Američke Države ostaju posvećene Dejtonskom mirovnom sporazumu i teritorijalnom integritetu i suverenitetu Bosne i Hercegovine, dok nastavljaju da ohrabruju Srbiju i Kosovo da napreduju u normalizovanju odnosa s ciljem da postignu trajni sporazum prihvatljiv za obe strane.