Porodice nestalih traže istinu i pravdu: Institucije moraju pokazati veću posvećenost

Na Kosovu se i dalje vodi kao nestalo oko 1.600 ljudi, a to nisu samo brojke, već neispričane priče, neotvorene grobnice i nedovršeni životi i potrebni su konkretni koraci ka istini i pravdi, poruka je današnjeg skupa „Putevi ka razrešenju: Porodice i društva suočena sa nasleđem nestalih“ u organizaciji Nevladine organizacije Aktiv i Resursnog centra za nestala lica.

Kako se navodi u saopštenju, danas su se okupile porodice nestalih, predstavnici civilnog društva i međunarodnih misija, a učesnici su naglasili da je potreban zajednički, transparentan i međusektorski pristup, kako bi se ubrzale identifikacije i iskopavanja, osnažilo poverenje i okončala praksa donošenja odluka „iza zatvorenih vrata“.

Izvršni direktor NVO Aktiv Miodrag Milićević je istakao da je pitanje nestalih jedno od najvećih izazova danas, ukazujući da nestali nisu samo brojevi već dugotrajna neizvesnost porodica.

„Institucije koje se bave ovim pitanjem svakodnevno se suočavaju sa ozbiljnim izazovima, poput nedostatka resursa, sporom i nedovoljno transparentnom razmenom informacija, kao i preprekama u međuinstitucionalnoj saradnji. Međunarodni akteri, kao i institucije u Prištini i Beogradu, moraju pokazati veću posvećenost i operativnost da se proces ubrza i učini transparentnim. Naše je da ne dozvolimo da ovo pitanje padne u zaborav i da podstičemo da zajedničkim radom dođemo do istine i pravde“, istakao je Milićević.

Da su prava porodica i dalje ugrožena ukazala je koordinatorka Resursnog centra za nestala lica u Prištini Nataša Božilović.

„Naš primarni zadatak je da štitimo prava porodica nestalih, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost, i da im omogućimo pristup informacijama”, navela je ona.

Božilović je istakla da se više od 20 godina porodice nestalih i dalje suočavaju sa problemima, poput nedostatka informacija, čime im se uskraćuje pravo na istinu i pravdu.

„Neverovatno, ali istinito, posle toliko godina porodicama i dalje nedostaju najosnovnije informacije o sudbini njihovih najbližih. Zbog toga organizujemo ovakve skupove širom Kosova. Želimo da porodicama pružimo osnovne informacije i omogućimo da se direktno susretnu sa institucijama koje se bave ovim pitanjem. Ključno je da proces ne ostane samo u Prištini ili Beogradu, već da budemo prisutni u zajednicama, tamo gde porodice žive i čekaju odgovore“, naglasila je.

Direktor kancelarije „Pro Pis“ na Kosovu Nehari Šari podsetio je da ova organizacija više od dve decenije podržava porodice i podstiče saradnju albanskih i srpskih udruženja.

„Naš glavni fokus je suočavanje sa prošlošću, a u centru tog procesa nalazi se upravo pitanje nestalih lica. Organizovali smo brojne treninge, komemorativne aktivnosti i susrete porodica, jer verujemo da je to jedini način da se otvori prostor za dijalog i zajedničko razumevanje“, ukazao je Šari.

Život u porodici nestalih je bol bez kraja, rekao je Negovan Mavrić, zamenik direktora Resursnog centra, čiji je brat nestao 1999. godine.

„Živeti u porodici gde je neko nestao, to ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju. Kada vam fali osoba u domu to je bol koju niko ne može da preboli. Moj brat je kidnapovan posle rata, kada smo mislili da je ludilo završeno. Ali, stradanje je nastavljeno. Znam šta znači živeti u stalnom strahu i čekanju poziva, to je iskustvo koje ne bih poželeo nikome“, rekao je.

Mavrić je podsetio na slučaj Bajrama Ćerkinaja, nekadašnjeg direktora Resursnog centra, koji je do kraja života tragao za sinom.

„Boriti se 27 godina i umreti, a ne saznati sudbinu svog deteta, to je težina koju nijedna porodica ne bi smela da nosi. On se borio za sve nestale, bez obzira na naciju i veru“, naveo je Mavrić.

Ukazao je i da nedostaje institucionalna odgovornost, dok porodice samo žele da znaju gde su posmrtni ostaci njihovih najbližih i da ih dostojanstveno sahrane. Podsetio je da je u toku provera jedne lokacije kod Novog Pazara kao mogućeg mesta masovne grobnice.

„Verujem da nijedna porodica ne zna ništa o tome, bez obzira čija su tela. To se drži van javnosti, verovatno zbog političkih poena. A za nas porodice, najvažnije je da i dalje tragamo, dok političare ta bol očigledno ne dotiče“, smatra Mavrić.

Šefica Tima za sudsku medicinu misije Euleks Luisa Marino ukazala je da potraga i identifikacija nestalih lica predstavljaju dva nerazdvojna i podjednako teška aspekta istog procesa.

„Naš tim radi zajedno sa kosovskim stručnjacima u Institutu za sudsku medicinu i fokusiran je na pitanje nestalih. Prva i najveća poteškoća jeste pristup informacijama posle toliko godina, potrebno je pronaći svedoke ili ljude koji mogu dati korisne tragove, a njihova sećanja vremenom blede. Tu su i izazovi samog terena, promenjeni pejzaž, skrivena ili zatrpana mesta zakopavanja, sve to otežava potragu“, rekla je Marino.

Ona je dodala da sledeći izazov predstavlja sama identifikacija.

„Kada se ostaci pronađu, često nisu u dovoljno dobrom stanju da bi se izvukao DNK. A bez DNK analize teško je utvrditi identitet. Zato je neophodno da i porodice dostave uzorke, jer bez toga proces gotovo da nije moguć“, objasnila je ona.

Direktor Centra za mir i toleranciju Saša Ilić podsetio je na prve pokušaje dokumentovanja nestalih iz 1999. i 2000. godine.

„Tada smo beležili prijave porodica. Rizici su bili ogromni, sloboda kretanja skoro da nije postojala, a porodice su same pokušavale da pronađu istinu, često uz lažna svedočenja i finansijske gubitke. Shvatili smo da je potrebna mnogo jača nevladina organizacija sa međunarodnim karakterom, kako bi porodice bile zaštićene”, naveo je.

Ilić ukazuje da posle 26 godina tragovi blede, svedoci gube strpljenje, ali porodice i dalje istrajavaju.

„Najvažnije je da shvatimo da tragedija nestalih ne pripada samo jednoj zajednici,ona je zajednička, i Srba i Albanaca. Samo ako to prihvatimo, možemo dostojanstveno zatvoriti ovo poglavlje. Humanost mora biti ispred politike“, istakao je Ilić.

Na skupu u Severnoj Mitrovici ocenjeno je da pitanje nestalih i dalje predstavlja otvorenu ranu i jedan od ključnih izazova za region.

Porodice traže istinu i pravdu, dok civilno društvo i međunarodni akteri naglašavaju potrebu za većom transparentnošću i snažnijom političkom voljom. Ukazano je da bez jasnog odgovora institucija u Beogradu i Prištini, kao i jačeg međunarodnog pritiska, proces neće napredovati.