Spasojević: Pogrom traje u kontinuitetu do danas, poprimio oblik institucionalnog nasilja

Dragan Spasojević, sin Borivoja Spasojevića koji je tragično stradao tokom pogroma 17. marta 2004. godine u Severnoj Mitrovici, u izjavi za Kosovo onlajn ističe da Mitrovica čuva uspomenu na žrtvu koju su podneli njegov otac i Jana Tučev, koja je takođe ubijena tog dana, ali da nasilje koje je tada počelo do danas nije prestalo, već je samo promenilo oblik.

„Za mene je 17. mart datum koji pokazuje da narod ima još jedan razlog da se utvrdi u svojoj težnji da ostane na ovim prostorima, da nastavi da živi uprkos svim izazovima koji postoje, mržnji ove druge zajednice ili pojedincima ili grupacijama iz te druge zajednice koji svoju taštinu i svoju neku nesreću najbolje leče na taj način što vrše nasilje ili pokušavaju da ga vrše nad srpskom zajednicom i da probaju da izbrišu tragove srpskog postojanja na Kosmetu“, kaže Spasojević.

Od tragičnog stradanja njegovog oca prošle su 22 godine, ali, kako ističe, nije zaboravljena žrtva koju je Borivoje podneo.

„On je bio elektroinženjer, učestvovao je u dosta projekata što se tiče Mitrovice, Trepče, bio je cenjen čovek. Bio je dobar prijatelj mnogima i narod ga pamti kao svog sugrađanina, pogotovo pod takvim okolnostima pod kakvim je postradao“, dodaje.

Istraga koja se vodila nije dovela do počinilaca i nalogodavaca napada, što porodicama žrtava dodatno otežava situaciju. Spasojević se seća da ni pre 20 godina međunarodna istraga koja je pokrenuta nije obećavala pravdu za žrtve martovskog nasilja.

„Kako kaže naš narod, po jutru se dan poznaje. Kada je posle 17. marta formiran međunarodni tim za istragu vinovnika nasilja 17. marta, taj tim se zvao Tor. Njihovo osnovno pitanje, kada su mene zvali da pitaju o slučaju mog Borivoja Spasojevića, bilo je šta je on tražio na ulici. Nisu oni pitali o pravcu odakle je došao metak ili neke druge stvari, nego ih je živo interesovalo šta je on tražio na ulici. A njihov kolega iz Ef-Bi-Aja Beril Vinč je pre toga učestvovao sa srpske strane u odbijanju napada tih Albanaca, njih dvestotinak koji su prešli na severni deo, naoružani pištoljima i kamenjem razbijali su lokale, pucali okolo. Tako da su mogli njega da pitaju, umesto mene, šta je narod tražio na ulici u trenutku kad se čuju rafali, kad se puca, kad sevaju kamenice ovamo na severu ničim izazvano“, kaže on.

Spasojević navodi da su na meti bile prvenstveno enklave u koje su se Srbi vratili i u kojima je ponovo zaživeo život.

„Sve se to mahom radilo na onim mestima gde je bio uspešan povratak. Gde god su se vratili Srbi, tu je popaljeno, povređivano i proterano stanovništvo. I toliko o tom zajedničkom suživotu. Možda je trebalo da uvedu ovaj Zakon o strancima 18. marta pa da se to i datumski veže kao institucionalno nasilje. Pogrom od 17. marta traje u kontinuitetu, samo što je sad poprimio oblike institucionalnog nasilja, gde se oni prave ludi i smatraju da je život ovde počeo od 2008. kada su jednostrano proglasili nezavisnost“, dodaje.

Vreme prolazi, kako kaže, a jedino promena konstelacije u svetu i političke volje na Kosovu može dovesti do pravde koju porodice žrtava zahtevaju.

„Sve zavisi od pomeranja u svetu i konstelacije političke volje u svetu i političke volje na Kosovu. Ne može onaj ko je zločinac da se bavi svojim zločinima, on te zločine u najmanju ruku gleda da opravda, kao što smo videli izjave Kurtija i ovih ostalih koji kad god pričaju o tome. Oni pričaju da je narod bio revoltiran zbog nečega što su Srbi uradili, mada ne pominju koji su ti razlozi, ali kažu da ipak razlozi postoje. I time opravdavaju nasilje koje se desilo, crkve koje su popaljene i sve te stvari i sav taj užas koji su radili u tim danima“, zaključuje sin tragično stradalog Borivoja Spasojevića.

Njegova unuka V.S. kaže da je ponosna što ima junaka od dede, koji je ubijen ni kriv ni dužan. 

„Ne sećam se svog dede, ali kroz tatine priče kao da sam odrastala uz njega i kao da ga znam“, rekla nam je V.S.