Vučić: Istina nije jednostrana, rezolucija će žrtvama staviti žig na čelo

U Ujedinjenim nacijama održan je panel "Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti", svedočanstvo svedoka i žrtava rata u BiH, na kojem govore Srbi koji su doživeli ili su svedoci zločina.

Skupu su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Vučić je poručio danas da Srbija nikada neće biti ućutkana i da su uhapšeni i izručeni svi koji su bili odgovorni za užasan zločin u Srebrenici.

Istakao je da je reč o pojedincima koji su poslati u zatvor. Izrazio je zahvalnost svim ljudima koji su danas govorili o svojim iskustvima i stradanjima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.

"Dirnut sam svedočenjem američkih građana srpskog porekla koji su došli da svedoče o svojim stradanjima. Ovo je samo grupa ljudi koja živi u SAD, nismo doveli stotine hiljada njih iz Bosne i Srbije. Hteli smo da pokažemo da istina nije jednostrana i ove žrtve su to upravo rekle", ukazao je Vučić na današnjem brifingu u UN.

Vučić je ukazao da su i na ovom brifinu govorili "samo obični ljudi", kojima će biti veoma teško ako se usvoji rezolucija, jer su oni bili žrtve, a odjednom će biti obeleženi kao deo genocidnog naroda.

"Znam da ćete reći da to nije tačno, da su usvojeni amandmani koji to poriču. Onda ja postavljam pitanje - zašto se usvaja ova rezolucija. Ako se radi o o individualnoj odgovornosti i tome ko je odgovoran za zločine -  to je već ustanovljeno presudama. Svima je suđeno, osuđeni su i u zatvoru. Šta onda radimo danas? Šta ćemo sutra? U rezoluciji  se ne spominu pojedinci", napomenuo je predsednik Srbije.

Vučić je upitao i zašto se počinje sa Srebrenicom, a ne sa nečim što je urađeno protiv Srba u Prvom svetskom ratu, u kojem su Srbi, podvukao je, proporcionalno propatili najviše.

"Izgubili smo 28 odsto populacije. Francuzi su posle nas izgubili 25 odsto stanovništva u Prvom svetskom ratu.. U Drugom svetskom ratu, 85 odsto stradalih ljudi od strane nacista u Jugoslaviji su Srbi", dodao je Vučić.

Istakao je da, kada je reč o Srebrenici, Srbija nikada nije krila činjenicu da su Srbi počilnil užasne zločine i to je osudila.

Podsetio je i da su dvojica predsednika Srbije otišla u Srebrenicu.

"Ja sam otišao 2015. da se poklonim i skoro sam linčovan. Čak nisu ni pronađeni ljudi koji su me napali. Da jednog premijera žestoko napadne mnoštvo ljudi, da niko ne odogvara...", konstatovao je Vučić i dodao da je samo nekoliko dana posle toga pozvao lidere iz BiH u Beograd.

Predsednik Srbije je upozorio da će se, ako rezolucija bude usvojena - na jednoj strani slaviti, ali će na drugoj strani vladati ogorčenje, tuga i ljutnja.

"Da li je to cilj? Da li će rezolucija ujediniti ljude u BiH? Neće. Da li će ujediniti ljude u regionu? Ne, nikako. Zašto to onda radimo? Da li će obezbediti mir? Svi znate da je odgovor negativan", poručio je Vučić.

Upitao je i da li je svrha dokumenta da se kazni jedan narod koji voli slobodu.

Zato je još jednom zamolio sve da ne glasaju za predloženu Rezoluciju o Srebrenici.

"Još jednom vas preklinjenm, ne pretim i ne ucenjujem kao druge zemlje, među kojima i neke od kosponzora rezolucije... Pozivam vas da ne glsasate za rezoluciju i da stvorimo uslove za inkluzivnost i dijalog", naglasio je predsednik Srbije.

Vučić je rekao je sa jednim stalni predstavnik u UN želeo da razmotri Rezoluciju u Srebrenici, ali da je dobio odgovor "suočićete se sa rezolucijom onakvom kakvom ćemo vam je mi dati".

 Srbija je, kaže Vučić, previše mala, ali da je uverene da demokratske vrednosti treba svima da znače i da bi sve strane trebalo da budu uključeni u proces donošenja ovako važnih rezolucija. 

"Dragi prijatelji iz Evrope, Afrike, Azije, Latinske Amerike sa svih kontinenata šta ćete uraditi kada otvorite tu pandorinu kutiju. Šta ćete uraditi sa tim. Hoćete reći da protiv sovjetskog naroda nije bilo genocida u Drugom svetskom ratu, dali ćete reći da nije bilo genocida od strane hrvatskih nacista i svih drugih. Šta ćete reći o različitim pitanjima iz celog sveta? Da li ćete okrenuti glavu, ili ćete reći ne poričemo ništa", kazao je Vučić.

Vučić je istakao da je ponosan na svoju zemlju i narod koji su uvek težili slobodi.

"Pošto dolazim iz male zemlje ponosan sam na činjenicu da smo uvek voleli slobodu i plaćali visoku cenu za nju. Još jednom vas molim da razmislite o svojim odlukama jer to može uticati ne samo na region iz koga dolazim već i na čitav svet. Nećemo biti ućutkani, borićemo se za istinu", poručio je Vučić.

Na početku panel diskusije je održan minut ćutanja za žrtve rata.

Generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović izjavio je otvarajući panel diskusiju da su patnje Srba, žrtava rata u BiH, zanemarene i da je Rezolucija o Srebrenici o kojoj će se raspravljati 29 godina nakon rata, podelila ne samo ljude na Balkanu već i članove međunarodne organizacije.

"Ovi ljudi su ljudi, američki državljani, predstavnici žrtava rata u Bosni čija je patnja ili zanemarena ili ignorisana od strane autora i sponzora nacrta rezolucije koja je iznenada postala dodatni razlog za jačanje svih animoziteta između različitih etničkih grupa u Bosni i šire u regionu. Oni će sa nama podeliti iskustva iz prve ruke", rekao je Jović. 

On je istakao da sve žrtve, na svim stranama, imaju ista prava.

Duška Stanić imala sam osam godina kada je izbio rat u Jugoslaviji i da pre sukoba nije bilo važno ko je koje nacionalnosti.

"Nažalost, jednog hladnog aprilskog jutra majka mi je rekla da je škola otkazana. Ali mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama. Nisam shvatala da smo mi bili manjina. l bili smo zatočeni u kući, jeli smo hranu samo onu koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je uprerio pušku u mene. On je nišanio u mene i držao uperen pištolj i naterao nas da uđemo u kombi. Nismo znali gde idemo", istakla je Stanić.

Seća se da su ih vojnici zatvorili u školu, bez hrane i vode. Stanić kaže da je bila slomljna, gladna i iznurena.

"Čula sam da će da nas bace u jamu kao što su radili u Drugom svetskom ratu. Čula sam od bake kako su mučili Srbe i bacali ih u jame, i sada smo prolazili kroz isto", navela je ona.

Stanić priča da su kasnije Srbi odvedeni u koncentracioni logor.

"Vojnici su došli da nas muče. Poređali bi nas za streljane i pitali majke da li žele da one i deca budu prvi. Kasnije sam saznala. Urezivali su krstve na njihovim telima", rekla je ona.

Stanić je istakla da je jednom prilikom zamalo bila napadnuta i silovana od strane dvojice Bošnjaka.

"Živeli smo u Sanskom mostu tako da sam mislila da mogu da počnem novi život, čak iako je to bila teritorija koju su držali Srbi granate su bili moja uspavanka. Bošnjaci su išli u školu sa nama. Jedan od Bošnjaka kada sam išla u školu rekao je mlađem 'hajde da je silujemo'. Izbegla sam samo jer sam bila brza. Živeli smo u strahu svakoga dana", navela je Stanić.

Kada je grad ponovo napadnut Stanić je uspela da pobegne.

"U oktobru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočijama - žene deca i straiji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Ja sam bila beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu. Grčke porodice su nas primile i smestile u svoje domove. Tek tada sam shvatila da bi tako detinjstvo treba tako da izbleda. Shvatila sam da ipak ima dobrih ljudi i ima nade", zaključila je ona.

Dijana Ivanović je kazala da je rođena u Livnu gde je 1991. pre rata bilo je 5.000 Srba. Danas ih, prema njenim rečima tamo ima oko 20

Kako kaže u maju 1991. godine vojnici su odveli njenog oca, koji se više nikada nije vratio kući. 

"Škola je prenamenjena u koncentracioni logor za Srbe, vodili su ga Hrvati i Bošnjaci. On je smešten u malu sobu od 12 kvadrata sa još zarobljenih Srba. Moj otac je rekao da su ovi ljudi danima mučei, a kasnije pobugljeni. Moj otac je mučen svaki dan 5 meseci, uglavnom od strane Hrvata koji je sa njim bio prijatelj pre rata", navela je Ivanović.

Njen otac je u logoru, ističe, bo pretučen na smrt i molio je da ga ubiju.

"Stavljali su mu pištolj u usta i pretili da će da ga ubiju. On je molio da ga ubiju. Kada bi se jedan od mučitelja umorio, zamenio bi ga drugi. Jedne noći su mu stavili povez na oči rekli da ga vode na streljanje. Stavili su mu pištolj na čelo i opalili ali pištolj je bio prazan. Vezivali su ga za električnu stolicu, spalili su mu telo na leđima. Na kraju su ga stavili u samicu nekoliko dana, bez hrane i vode. Spavao je na betonskom podu 5,5 meseci. Moja majka je delila njegovu sudbinu. Živela je u konstantnom strahu", kazala je Ivanović. 

Jednog jutra, priseća se, komšinica Srpkinja pronađena je mrtva, bila je silovana, a ruke i noge su joj

bile polomljene. 

"Moja majka je 10. avgusta 1992 godine odvedena u koncetracioni logor. Stalno su joj pretili da će četvoro dece da dovedu i ubiju ih pred njom", rekla je Ivanović.

Njeni roditelji su pušteni iz logora zahvaljujući razmeni zarobljenika. 

Napustila je grad i od tada nije pronašla ni snage ni hrabrosti da se vrati. 

"Do danas niko nije odgovarao za Srbe koji su u mom gradu stradali", poručila je ona.