Veler: Kritični momenat pregovora o normalizaciji u Ohridu

Izvor: Print Screen/Kallxo

Sledećeg vikenda, pod velikim pritiskom, nastavljaju se pregovori za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije. Krajem februara strane su već prihvatile preambulu i 11 članova Osnovnog sporazuma, kao konačan tekst o kome se više neće pregovarati. Međutim, sledeći korak ostaje ključan: postizanje sporazuma o implementacionim odredbama članova u Aneksu, koji će se smatrati sastavnim delom. Osnovni ugovor će biti završen i spreman za formalno potpisivanje tek kada ovaj zadatak bude ispunjen, piše profesor međunarodnog prava sa Kembridža Mark Veler u autorskom tekstu za Kohu.

Navodi da je sada poznato da će ovaj sporazum predstavljati samo jedan korak na „putu” pune normalizacije, ali da to još uvek ne znači međusobno priznanje dve države.

Ali, to će pojasniti da bi se Srbija i Kosovo međusobno odnosile u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući princip suverene ravnopravnosti država, zabranu pretnji i upotrebe nasilja, kao i obavezu da se svi sporovi rešavaju mirnim putem, smatra Veler.

Navodi i da bi prihvatanje sporazuma verovatno otvorilo put članstvu Kosova u Savetu Evrope.

Ukazje na navode da je Nemačka tražila od ostalih država članica Saveta Evrope da odlože članstvo ili da ga uopšte ne dozvole, ukoliko bi se Kosovo pokazalo kao prepreka za postizanje sporazuma. Dodaje da bi po Osnovnom sporazumu, Srbija bila prinuđena da prestane da se protivi učešću Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

“Naime, dan nakon što je objavljeno da je tekst Osnovnog sporazuma konačan, predsednik Vučić je izjavio da tu obavezu nikada neće ispuniti. Ovo evidentno nepoštovanje ključne obaveze nakon što je dogovoreno, ojačaće argument Kosova da garancije za implementaciju treba da važe za obe strane, a ne samo da prenesu učinak Kosova. Srbija takođe mora da odgovara, u proverljivom obliku, za datu reč. Naravno, čak i kada bi Srbija sa entuzijazmom podržavala članstvo Kosova u UN, to samo po sebi ne bi uklonilo prepreke za pristupanje, kada se uzme u obzir pristup Ruske Federacije”, piše Veler.

Ocenjuje da sporazum ne bi u potpunosti otključao put ka članstvu u EU ni Srbiji ni Kosovu.

“Srbija ne može da postane članica, sve dok u Ustavu ima za svoju politiku pravo na drugu državu, odnosno Kosovo. Sveobuhvatna normalizacija zahtevaće priznanje statusa Kosova. Kosovo je sputano činjenicom da pet država članica EU i dalje odbija da ga prizna. Neki bi čak mogli da promene pristup, uzimajući u obzir Osnovni sporazum, pod uslovom da ga ratifikuju skupštine obe strane. Oni bi ratifikaciju mogli da vide kao više od formalne potvrde barem de fakto prihvatanja postojanja Kosova od strane Srbije kroz Osnovni sporazum. Ali ako bi se dodao zahtev za ratifikaciju, to bi na kraju moglo rezultirati sporazumom koji nikada ne bi stupio na snagu. Štaviše, drugi među onima koji nisu priznali Kosovo mogli bi da insistiraju da će priznati Kosovo tek kada se postigne konačni sveobuhvatni i pravno obavezujući sporazum o normalizaciji između Kosova i Srbije, uz formalno međusobno priznanje”, naveo je Veler.

Smatra da su, bez obzira na to kakva je neposredna korist bilo koje strane od okvirnog sporazuma, EU i njene države članice, posebno Francuska, Nemačka i Italija, zajedno sa SAD su u velikoj meri pojačale pritisak na obe strane da zaključe sporazum, i da to urade sada.

U tom smislu, navodi da je Lajčak postavio cilj za sledeći sastanak krajem sedmice u Ohridu, sugerišuću da bi se u ovom slučaju mogao postići dogovor o celom paketu.

Kao i ranije, kritično pitanje se tiče implementacije Prvog sporazuma o normalizaciji iz 2013, koji je pokrenuo čitav niz dodatnih obaveza dogovorenih između strana u procesu dijaloga predvođenog EU od tada, a postao je poznat jer je predviđao Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom, dodaje Veler.

Podseća da Beograd insistira na implementaciji Zajednice, ali navodi da je to samo jedna od obaveza koje su proizašle iz briselskog dijaloga, tvrdeći da je uglavnom Srbija ta koja nije primenila neke od drugih sporazuma.

Navodi i da Zajednica nije ni jedini deo prvog Briselskog sporazuma iz 2013. godine, jer su, kaže, neke druge obaveze koje on sadrži ostavljene u mirovanju, ali je uprkos tome Srbija uspela da osnaži pitanje Zajednice i poručuje da, ako Kosovo ne ispuni tu obavezu, normalizacija ne može da napreduje.

“Čini se da su ovaj stav podržali posrednici EU Nemačka, Francuska i Italija, kao i SAD. U stvari, SAD su umanjile entuzijazam i pohvale za odluku Kosova da tako jasno i nedvosmisleno podrži 11 članova Okvirnog sporazuma na sastanku u Briselu prošlog meseca. Njen specijalni izaslanik i zamenik pomoćnika državnog sekretara, Gabrijel Eskobar, dospeo je na naslovne strane sledećeg dana kada su njegove primedbe možda donekle nepravedno protumačene da sugerišu da je primena onoga što je on nazvao Zajednicom opština sa srpskom većinom na delu Kosova, „određeno naređenje“ međunarodne zajednice, ili bar SAD”, piše Veler.

Dodaje da su osećaj ovako oštrog stava međunarodne zajednice pojačale glasine da će posrednici insistirati da Kosovo prvo mora da uspostavi Zajednicu, “bukvalno za nekoliko dana”, kao i da bi mehanizam za izradu statuta Zajednice suštinski isključio Vladu Kosova iz procesa, prema šemi o kojoj se razgovaralo 2015.

Veler ocenjuje da je za EU, njene članice i za SAD, pitanje Zajednice relativno jednostavno - Kosovo je izgleda prihvatilo ideju sporazuma iz 2013. godine, Beograd insistira da se to sprovede, a koncept međuopštinske saradnje rutinski se primenjuje u drugim kontekstima u Evropi, pa nema razloga da Kosovo ne bude prinuđeno da sprovede obavezu koju je ono prihvatilo.

“Istina je da je međuopštinska saradnja rutinski instrument koji jača lokalnu samoupravu u Evropi. Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, na koju se pozivaju sve strane i koja se smatra vodičem za sprovođenje Zajednice, u članu 10 tačka 1, predviđa da lokalne vlasti imaju pravo da u vršenju svojih ovlašćenja sarađuju i da, u okviru zakona, formiraju konzorcijume sa drugim lokalnim vlastima radi obavljanja poslova od zajedničkog interesa. Međutim, ovaj slučaj nije isto što i rutinska primena dobrih praksi u opštinskom upravljanju”, smatra Veler.

Prema njegovim rečima, kao deo Ahtisarijevog sporazuma, nekoliko opština na Kosovu je zapravo stvoreno da bi se prilagodilo lokalnoj srpskoj većini i da bi se njenim članovima obezbedila neka vrsta pravnog i političkog identiteta.

“Idući dalje od ovlašćenja koja su data svim opštinama na Kosovu, opštinama sa srpskom većinom dodeljena su skromnija samoupravna prava, dok su neke od njih dobile i naprednija ovlašćenja (uključujući Severnu Mitrovicu, Gračanicu i Štrpce u pitanjima zdravstva, Severnu Mitrovicu u visokom obrazovanju). Kosovo je možda bilo nerado kada je nekim opštinama ponudilo više ovlašćenja na osnovu etničkih razlika, jer bi se činilo da daje prednost jednoj opštini u odnosu na drugu. Ovo ne bi bilo u skladu sa obavezom doktrine jednakosti svih građana i svih zajednica na Kosovu. Pa ipak, ovaj ustupak je učinjen kao priznanje činjenice da je došlo do promene suvereniteta. Posebne garancije za srpsko stanovništvo mogle bi se opravdati činjenicom da je vrhovna vlast Srbije nad teritorijom zamenjena vlašću Kosova”, navodi Veler.

Međutim, primećuje da je Kosovo dosledno odbijalo ideju dubljeg etničko-teritorijalnog sporazuma sa Srbijom.

“Ovaj koncept je temeljno diskreditovan od Dejtonskog sporazuma o Bosni i Hercegovini. Stvaranje Republike Srpske kao etničkog srpskog entiteta blokiralo je i zaustavilo posleratni proces pomirenja u Bosni od usvajanja Sporazuma 1995. Umesto smanjenja etničke podjele, dodela teritorije jednoj etničkoj grupi produbila je podele i održala Bosnu u njenom stalnom stanju pre kolapsa. Dakle, Kosovo je uspešno ubedilo međunarodnu zajednicu da izbegne stvaranje srpskog entiteta unutar Kosova kao trećeg nivoa vlasti na Kosovu na osnovu teritorije tokom izuzetno teškog procesa u Rambujeu”, ocenio je Veler.

On dodaje i d stvaranje teritorijalne jedinice na severu, a možda čak i “povezivanje sa titularnim teritorijalnim jedinicama u drugim zemljama”, nije u potpunosti davanje prava manjinskim zajednicama.

“Ne jača integraciju zajednica, niti im nudi jednake mogućnosti ili čak glas u državi Kosovo uopšte. Ne stvara poverenje i zajedničke veze, kao ni odnose i međuzavisnost u kulminaciji zajedničkog standarda zaštite za sve na celom Kosovu. U stvari, za mnoge na Kosovu, teritorijalni pristup izgleda kao produžetak velikosrpske politike, koja je tražila teritorijalnu kompenzaciju za gubitak kontrole nad čitavom bivšom Jugoslavijom pre raspada SFRJ 1991. godine. Razorne posledice ovog politike dobro su poznati milionima nesrba”, tvrdi Veler.

Iz toga izvodi zaključak da spor oko Zajednice nema veze sa zaštitom srpske etničke zajednice.

“Kosovo nije imalo oklevanja bilo koje vrste da razmotri dalje korake koji bi se mogli preduzeti za jačanje ljudskih i manjinskih prava. Težište ovog spora odnosi se na nastojanje da se kontrola teritorije iz Beograda zadrži van granica Srbije i da se istovremeno razvodni stabilnost Kosova i njegove unutrašnje jurisdikcije. Ova zabrinutost nije odraz iracionalnih strahova kosovskih lidera”, uveren je Veler.