Tramp i umetnost suočavanja sa realnošću

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Odlična analiza tzv. Vašingtonskog sporazuma Ivana Jakšića ove nedelje podstakla me je da razmislim o tome koliko se svet promenio u protekle četiri burne godine. Sporazum, koji stavlja ekonomski razvoj kao osnovu za bolje regionalne odnose koje je Donald Tramp želeo da stvori između Beograda i Prištine, naišao je na mnogo prepreka u Vašingtonu i Briselu. Njegovo sprovođenje dovelo je do hapšenja Hašima Tačija – kojeg je Džo Bajden jednom slavno nazvao "Džordž Vašington Balkana" uprkos njegovim ratnim zločinima i vezama s mafijom – za koga se verovalo da je bio spreman da se dogovori sa Trampom u zamenu za imunitet. Ovo je praktično otvorilo put Aljbinu Kurtiju da preuzme režim u Prištini i odustane od svakog dijaloga s Beogradom, dok je konstantno povećavao nasilje nad preostalim Srbima na Kosovu.

Ipak, četiri godine kasnije, američki ambasador u Beogradu, Kristofer Hil, kada je bio pritisnut u intervjuu za srpsku nacionalnu televiziju, zvučao je mnogo kao Tramp kada je rekao da je ekonomski razvoj Srbije i regiona ključan, implicirajući da Kurtija podržavaju samo marginalni elementi američke i transatlantske političke mašinerije. 

To ne bi bio prvi ni poslednji put da se Tramp pokazao u pravu u svojim političkim postupcima, nakon što je bio ismevan kao nepromišljen, opasan i zabludom pogođen od strane glavnih medija. Najpoznatiji primeri su insistiranje na tome da Evropa sama plaća svoj račun za odbranu i da se manje oslanja na Rusiju za jeftinu energiju; međutim, da upotrebimo popularni Trampizam, postoji "mnogo takvih slučajeva" i u domaćoj i u spoljnoj politici.

Zaista, razlog za uspon Trampizama u svakodnevnom govoru isti je kao i razlog zašto su mnoge njegove politike opravdane: razotkrio je stvarne mehanizme međunarodne i domaće politike i eliminisao umorne i netačne moralističke fraze poput "poretka zasnovanog na pravilima". 

U kontekstu Balkana, to je značilo shvatanje da podržavanje etnonacionalističkih iluzija Prištine i nekih drugih lokalnih elita predstavlja skupu i u konačnici gubitničku igru za SAD i njihove saveznike u Evropi, posebno jer to znači stalno antagonizovanje većine drugih, ekonomski, društveno i geopolitički samoodrživijih vlada u regionu. Bivša politika možda je izgledala primamljivo u svetu u kojem SAD nisu imale hitnija pitanja ni rivale i gde je privatizacija resursa na Kosovu i Metohiji mogla da podržava članove američke elite, ali manje je primamljiva 2024. godine. Takođe bi se mogla opravdati u svetu gde prištinske elite nisu uspele da stvore nestabilnost koja se širi daleko izvan Balkana, ali ne u onom gde se nose sa svojim razvojnim problemima tako što izvoze višak ljudskog kapitala u islamističke zavere ili bande koje pustoše Evropu.

Iako se čini da su ti problemi sve jasniji čak i bivšim Kurtijevim pristalicama, oni još uvek nemaju onu karakterističnu izvršnu odlučnost koja je učinila Trampa svetski poznatim u seriji "Šegrt": da odlučno kaže "otpušten si!" onima koji prave haos. Tu, naravno, leži razlika između doživotnih birokrata i izvršnih tipova iz privatnog sektora: prvi misle da neko drugi može da čeka i snosi troškove njihove indolencije, dok drugi znaju da će na kraju oni sami snositi troškove.