Politička cena praznih kampova za migrante u Albaniji

Izjava albanskog premijera Edija Rame, saopštena nedavno na samitu u Londonu, da Albanija neće potpisivati nove sporazume s drugim državama o prihvatu migranata poput onog koji ima sa Italijom, tvrdeći da se radi o „jedinstvenom slučaju“ saradnje s Rimom, otvorila je brojna pitanja, pa čak i ona o svrsishodnosti kampova izgrađenih u Šenđinu i Đadru. Iako je projekat, nazvan „simbolom prijateljstva“ pokrenut s velikim očekivanjima, kampovi predviđeni sporazumom i dalje su prazni.

Italijanske vlasti su, prema izvorima iz Rima, do sada uložile milione evra u infrastrukturu i obezbeđenje lokacija, ali bez konkretnih rezultata. Taj zastoj izazvao je ne samo unutrašnje političke polemike u Albaniji, već i pitanja o efikasnosti i svrsi samog sporazuma.

Pre godinu dana ovdašnji analitičari komentarisali su da je sporazum sa Italijom zamišljen kao politički i diplomatski manevar, kao prilika za Tiranu da pokaže spremnost na „evropsku solidarnost“ i time ojača svoj imidž unutar Evropske unije.

Istovremeno, navodili su da je Meloni time želela da demonstrira odlučnost u kontroli migrantskih tokova.

Međutim, kako je vreme prolazilo, sada se čini da su obe strane suočene s ograničenjima tog dogovora. Albanija pokušava da izbegne percepciju da postaje „spoljna granica EU“ i da se njena teritorija koristi za rešavanje problema koji su primarno evropski, dok Italija od svoje premijerke zahteva odgovore na mnoga pitanja.

Ramina izjava u Londonu da „više neće biti novih sporazuma“ mogla bi se čitati i kao tihi korak unazad - signal da vlada u Tirani prepoznaje rizik političkih i pravnih posledica koje bi proizašle iz novih dogovora ovog tipa. Sporazum sa Italijom, potpisan krajem 2023. godine, trebalo je da posluži kao simbol evropske solidarnosti i bliske saradnje Tirane i Rima. Međutim, godinu dana kasnije, kampovi su prazni, italijanska javnost podeljena, a međunarodne institucije uključene.

Sagovornici Kosovo onlajna smatrajju da je sporazum sa Italijom doneo više političkih poena nego konkretnih rezultata.

Italija je pokušala da smanji pritisak migracija na sopstvenoj teritoriji, dok je Albanija iskoristila priliku da ojača veze sa važnim saveznikom u EU. Međutim, pravne posledice, sumnje u kršenje ljudskih prava i neefikasnost projekta pokazali su granice takve saradnje I da je izjava premijera Rame u Londonu, da neće više potpisivati sporazume tog tipa, zapravo-tih signal priznanja da je eksperiment propao.

Albanski advokat iz kanecelarije Leks Veritas u Tirani Arber Hodža ukazuje na komplikovane pravne dileme koje su dovele u pitanje održivost tog projekta.

„Italijanske vlasti su se žalile Evropskom sudu za ljudska prava na ovu stvar u vezi sa tim da li se krše osnovna ljudska prava i slobode. Koliko ja znam, još uvek nema odluke Evropskog suda za ljudska prava, ali prema italijanskim vlastima, očekuje se da će kamp u Đadri prekršiti Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i to bi moglo dovesti do njegovog konačnog zatvaranja. To je u smislu pravnog aspekta“, navodi Hodža.

Dodaje da je efikasnost sporazuma minimalna, dok su političke i finansijske posledice ogromne:

„Za Italiju, mislim da je ovaj sporazum od male ili nikakve koristi u odnosu na ono što je potrošeno. Praktična korist je bila veoma mala u odnosu na značajne finansijske iznose koji su potrošeni. Politički, možda je ovaj sporazum pomogao premijerki Džordži Meloni, a nesumnjivo je pomogao Albaniji politički. Ne zaboravimo koliko je važno pokroviteljstvo Italije prema Albaniji. Verujem da je Albanija bila najveći dobitnik u ovom sporazumu”, kaže Hodža.

Dodaje da se ne sme zaboraviti koliko je važno pokroviteljstvo Italije prema Albaniji, ne samo zbog kombinacije geopolitičkih interesa, već i zbog blizine koju Albanija ima sa Italijom.

„Da postoji most, stigli bismo od Drača do Barija za sat vremena. Ovo pokroviteljstvo Italije postoji još od Drugog svetskog rata i nesumnjivo je pomoglo Albaniji u određenim slučajevima. Čak se i otvaranje grupa poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom dogodilo zahvaljujući i pomoći Italije. Italija je zemlja Evropske unije, vodeća zemlja u ekonomskom i političkom smislu i pomogla je našoj zemlji. Verujem da je Albanija bila najveći dobitnik u ovom sporazumu“, kazao je Hodža.

Ipak, kaže da se ne očekuje otvaranje novog kampa. 

Sporazum o kampu u Đadru izazvao kontroverze i političke posledice i u Italiji i u Albaniji.

Za političkog analitičara Blediana Koku kontroverza oko migrantskog kampa u Đadru pokazala je sve slabosti koncepta koji je, kako kaže, od početka bio osuđen na neuspeh.

„Sporazum o osnivanju kampa u Đadru izazvao je mnogo kontroverzi, kako u Italiji tako i u Albaniji. U Italiji, posledice su bile mnogo veće za Melonijevu vladu, koja se suočila sa raznim suđenjima. Sudovi su otišli toliko daleko da su ovaj sporazum smatrali nepravednim zbog njegove neskladnosti sa evropskim konvencijama o postupanju sa ilegalnim imigrantima“, podseća Koka.

Dodaje i da je doneta odluka kojom se određivalo koji ilegalni imigranti mogu biti poslati u Albaniju, prema kojoj su u kamp mogli biti poslati samo muškarci stariji od 18 godina, a ne majke sa decom ili maloletnici do 18 godina.

„Ovo je učinilo Đadru specifičnim kampom, koji bi, kao što znamo, služio kao neka vrsta filtera za italijansku vladu za one imigrante koji dolaze iz Afrike, koja je morala da proveri njihov status i da odluči koji od njih mogu imati koristi od boravka u Italiji, a koji od njih treba da budu vraćeni, dakle reč je o tranzitnom centru“, dodao je Koka.

S druge strane, Koka navodi da je centar u Đadru stvorio kontroverze po pitanju suvereniteta, posebno od strane opozicije u vezi sa pitanjem teritorijalnosti.

„Način na koji je određeno stvaranje kampa čini ovaj kamp nekom vrstom ambasade, jer je unutrašnja teritorija pod upravom italijanskih vlasti, kako za svakodnevno funkcionisanje kampa, tako i za probleme koji mogu nastati, jer u kampu mogu biti problematični ljudi koji dolaze iz konfliktnih područja. Što se tiče efikasnosti ovog kampa, mislim da je nivo efikasnosti bio očigledan od samog početka. Tako ogroman trošak, jer 280 miliona evra, koliko je do sada koštala ova vrsta sporazuma, a koji bi posle 5 godina mogli da dostignu i do milijardu evra, je investicija koja se za italijansku vladu može smatrati izgubljenom. To je zato što, koliko ja znam, danas tamo nema imigranata, već tamo radi samo osoblje, odnosno italijanska policija, psiholozi, kuvari itd. Ovo bi se moglo smatrati sporazumom koji nije imao nikakav efekat, osim stvaranja unutrašnjih i međunarodnih problema, kako za Ramu, tako i za Meloni“, zaključuje Koka.

Na samitu u Londonu, albanski premijer Edi Rama iznenadio je javnost izjavom da „Albanija više neće potpisivati sporazume o prihvatu migranata“ kao onaj sa Italijom iz novembr a 2023. godine kojim su uspostavljni kampovi u Đadrui i Shengjinu. Cilj je bio da se u tim kampovima, pod upravom italijanskih vlasti, brzo obrade zahtevi do 36.000 migranata godišnje (oko 3.000 u kampu istovremeno) i zatim oni kojima je odbijeno azilno pravo budu vraćeni ili premešteni.

Međutim, nakon višestrukih pokušaja u jednom trenutku  tri grupe migranata su poslati u Albaniju, ali su svi  odmah vraćeni u Italiju po odluci sudova, pa su kampovi ostali praktično prazni. Primera radi 49 migranata poslato je 28. januara 2025. u Shengjin, ali petoro je ubrzo vraćeno u Italiju, dok su ostali čekali status u kampu koji je bio skoro nefunkcionalan. Tako se posle godinu dana, „italijansko-albanski model“ za upravljanje migracijama pokazao, po svemu sudeći, kao skupa politička odluka.

Kampovi u Đadru i Šenđinu, zamišljeni kao bezbednosni filteri na granici EU, pretvorili su se u puste baze bez izbeglica.

Premijer Albanije sada pokušava da zatvori to poglavlje, dok u Italiji raste pritisak na premijerku Italije i njenju vladu da objasni kako su milioni evra utrošeni — za centar u kojem nema ni jednog migranta.