Đinđić i kosovsko pitanje pre 20 godina: Odbijanje priznanja, poređenje sa RS, pritisci i atentat

Prava Srbije na Kosovo nisu nešto što može da nestane, Kosovo je državni prioritet broj jedan, rekao je u poslednjem intervjuu pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić, a danas 20 godina posle njegovog ubistva ova teza je aktuelnija nego ikad.

Đinđić je početkom marta 2003. godine, u svetlu razgovora sa predstavnicima međunarodne zajednice o odnosu Srbije i Kosova, upozorio da je ključno rešavati pitanje srpske državnosti i da Srbiji u "državnom gnezdu ne treba kukavičje jaje".

"Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz 50 godina imao razlog da za mene kaže: onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog", rekao je Zoran Đinđić za Novosti šest dana pre smrti.

Ostao je, između ostalog, upamćen kao političar evropskih težnji, velikih ambicija i premijer koji je 12. marta 2003. godine ubijen u centru Beograda na ulazu u Vladu Srbije.

Priština je proglasila jednostranu nezavisnost 2008. godine.

Njegovi prijatelji i poznavaoci političkih prilika toga vremena kažu da je Đinđić radio na afirmaciji kosovskog problema na međunarodnom nivou, kao i da se zalagao da se taj problem reši u korist Srbije i srpskog naroda na Kosovu.

Istoričar i pisac Bojan Dimitrijević, koji je autor i biografije "Zoran Đinđić", rekao je za Kosovo onlajn da je Đinđić "nasledio" jednu razrušenu državu, a da je kompleksnost pitanja o Kosovu shvatio sredinom 2002. godine u razgovoru sa međunarodnim predstavnicima čije su pretenzije bile usmerene ka formiranju samostalne države Kosovo.

Đinđić je zateko po dolasku na vlast, ističe Dimitrijević, stanje gde su na Kosovu bile snage Kfora, a administracija u rukama Ujedinjenih nacija.

"Tek negde sredinim 2002. godine u susretima sa predstavnicima međunarodne zajednice počinje da shvata da u međunarodnoj zajednici, među glavnim partnerima u tom trenutku, preovladava stav da se ide prema nečemu što je stvaranje kosovske državnosti, samostalne od Srbije. Verovatno je to za Đinđića bilo veliko iznenađenje i već tada je počeo da se pita čemu insisiranje na tome i zašto se ne primenjuje sličan standard i za događaje u Bosni i Hercegovini, odnosno ustrojstvo BiH", rekao je Dimitrijević.

U principu, kaže, Đinđić je bio čovek koji je u drugoj polovini 2002. godine i početkom 2003. insistirao na "podizanju tog pitanja" u odnosima Srbije i međunarodne zajednice.

Dimitrijević podseća da je, u vreme dok je još Slobodan Milošević bio na vlasti, postojala priča da je Đinđić imao koncept da podeli Kosovo i da je to bilo na tragu ideja Dobrice Ćosića, ali da je kada je došao na mesto premijera odbacio tu ideju i posvetio se otvorenom dijalogu sa međunarodnom zajednicom kako bi se pokrenulo pitanje "Šta sa Kosovom i Metohijom".

"On je bio svestan, kao što je i rekao 2003. godine da na Kosovu nastaje nezavisna država i da su tu procesi koji pretvaraju Kosmet u nešto što je de fakto država van Srbije. Sa druge strane ukazivao je srpskom javnom mnjenju u tim nekim svojim intervjuima da vreme radi za Albance, a ne za srpsku stranu. U nekom od svojih poslednjih obraćanja istakao je da Srbija i on sam nikada neće priznati bilo kakvu nezavisnost Kosova, ukazujući da je to državni prioritet broj jedan", naveo je Dimitrijević.

Đinđić je smatrao, dodaje, da je status Kosova status Srbije i da ne može da se zaokružiti državnost Srbije ukoliko se ne zna kakav je status Kosova.

Dimitrijević naglašava da je, takođe, jedna od Đinđićevih teza sa kraja 80-ih godina bila da se težište srpstva preselilo na sever i da je Kosovo deo neke istorijske prošlosti - da se težište srpkog naroda pomerilo ka Beogradu.

Međutim, ističe istoričar, Đinđić je ukazivao predstavnicima međunarodne zajednice i da na Kosovu Srbi i Albanci ne žive zajedno, već da žive jedni pored drugih.

"To je bio odgovor na tvrdnje međunarodne zajednice da se gradi multuetničko društvo na Kosovu. Đinđić je te tvrdnje odbacio ukazujući na paradoks društva na Kosovu, ukazujući da se u suštini radi o dve različite zajdnice. A sam je isticao da mu nikada niko nije rekao da to nije tačno i da su njegovi argumenti oborivi”, rekao je Dimitrijević.

Najupečatljivija izjava kojom je Đinđić izrekao svoju svesnost po pitanju problema na Kosovu bila je, prema mišljenju Dimitrijevića, da “ne želi da neko za 50 godina kaže onaj Đinđić je bio naivan i pravio je državu za nekog drugog”.

Dimitrijević ističe da je Đinđić za vreme svog mandata pokrenuo konkretne inicijative kako bi doprineo poboljšanju položaja Srba u odnosu na Albance.

Navodi da su, zahvaljujući tadašnjoj vladi, srpske snage bezbednosti i MUP Srbije preuzele kontrolu nad opštinama Preševo i Bujanovac koje su jednom trenutku bile zauzete od snaga albanskih pobunjenika.

"To je bio jedan od dobrih modela saradnje Srbije i NATO-a i međunarodne zajednice. Međutim, to je bilo samo u tom trenutku, već kasnije su usledili intenzivni pritisci da se sa Kosovom nešto uradi, a da to ne bude u kontekstu srpske države, što je Đinđić, kao što rekoh, već sredinom 2002. godine detektovao i počeo da otvara to pitanje”, rekao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, mnogi na Zapadu Đinđićev stav o Kosovu nisu shvatili kao logično pitanje premijera jedne suverene države, već su ga izjednačavali sa Miloševićem.

"Kada pročitamo 20 godina posle rečenice koje je govorio o Kosovu Zoran Đinđić, vidimo da je on detektovao problem i da je počeo da ukazuje međunarodnoj zajednici da idemo ka problemu, ali da je atentat sve to presekao i da sada imamo te njegove rečenice kao opomene za današnje vreme", zaključuje Dimitrijević.

Na pitanje da li je Đinđić imao zaokreta u stavovima po pitanju Kosova, istoričar ocenjuje da nije bilo nekog posebnog zaokreta, već da se Đinđić iz jednog teorijskog razmatranja političara koji je bio u opoziciji, suočio sa realnim problemom kada je postao premijer.

Dimitrijević kaže da je Đinđić nasledio razorenu državu, te da se po dolasku na vlast suočio sa različitim izazovima od ponovnog vraćanja zemlje u međunarodne okvire, Ujedinjene nacije i Savet Evrope, preko razrušene ekonomije, do povezanosti službi bezbednosti sa organizovanim kriminalom i policije sa kriminalom i korupcijom.

"U tim okolnostima Kosovo se nije odmah prepoznalo kao problem, ali Đinđić ga postavlja kao prioritet kada shvata da međunarodni pregovarači insistiraju na nešto drugačijem kontekstu Kosova u kome se često ističu prava Albanaca i krivica Srbije, kao i da forsiraju nešto što će kasnije prerasta u kosovsku državnost", rekao je istoričar.

Dodaje da je Đinđić insistirao na vraćanju prava srpske države u realnijem kontekstu, dok je sa druge strane počeo da vezuje pitanje Kosova i Republike Srpske u jedan koncept preuređenja na prostoru bivše Jugoslavije, ali i Balkana.

Već tada su, kaže Dimitrijević, SAD i zemlje NATO, koje su izvršile vojnu intervenciju i agresiju prema SRJ, bile neprijateljske i nenaklonjene prema Đinđićevom otvaranju ovog pitanja.

“Siguran sam da je Đinđić pitanje Kosova stopirao ili preveo u nekakav širi kontekst da ne bi došlo do iznenadnog proglašenja nezavisnosti 2008, ali to su već stvari šta bi bilo kad i bilo. Suština je da je Đinđić otvorio to pitanje i suočio se sa istim teškoćama sa kojima se i mi danas suočavamo. Mnogi danas veruju da je otvaranje kosovskog pitanja donekle bilo odgovorno za atentat koji je izvršen na njega 12. marta 2003. godine”, zaključuje Dimitrijević.

Predsednik saveza ekonomista Srbije i bivši ministar u Đinđićevoj vladi Aleksandar Vlahović rekao je za Kosovo onlajn da je Đinđić prepoznao da bi Srbija sa nerešenim statusom po pitanju statusa Kosova, a bez preduzimanja mera, bila u pasivnoj poziciji.

"Upravo zbog toga je tamo 2002. i 2003. godine nastojao da preduzme inicijativu i da dođe do odgovarajućeg sporazuma koji bi u svakom slučaju obezbedio gradjanima na Kosovu, pre svega srpskoj zajednici na Kosovu, da žive u normalnim uslovima, bez tenzija i svakodnevnih trzavica. Sa druge strane imao je cilj da rešavanjem tog kosovskog problema zapravo olakša Srbiji u celini put ka Evropskoj uniji", kazao je Vlahović.

Smatra da je Đinđić dosledno vodio politiku o Kosovu, kao što je to radio i u slučaju ostalih političkih i ekonomskih pitanja.

Vlahović podseća da je za vreme Zorana Đinđića bio na čelu Ministarstva za privredu i privatizaciju, dodajući da se tadašnja vlada energično uključila u zaustavljanje procesa masovne privatizacije koju je pokrenula kosovska Agencija za privatizaciju.

"Smatrali smo da ne može da se krene sa privatizacijom dok se prethodno ne raščiste zatečeni vlasnički odnosi. I upravo zahvaljujući tom osnovnom postulatu, da se tržšna ekonomija bazira na slobodnom tržištu i neprikosnovenom pravu ugovora i svojine, tamo početkom 2002. i početkom 2003. godine, kosovska Agencija za privatizaciju je zaustavila čitav taj process. On je nastavljen mozda dve godine kasnije, imam utisak da vlade koje su došle posle nas nisu energično zastupale i branile taj dobro poznati stav u tržišnim i kapitalističkim privredama po kojem prosto ne mozete privatizovati nešto što već ima svog vlasnika", rekao je Vlahović.

Vlahović zaključuje, iako je kako kaže bio u potpuno drugom resoru i bavio se drugim temama, da je Đinđić vrlo precizno gradio svoju platformu za rešavanje kosovskog pitanja.

"Ubeđen sam da je ona išla u pravcu podizanja široke autonomije Kosova u sastavu Srbije. Podsetiću sve se to dešava neposredno nakon Kumanovske deklaracije ili Kumanovskog sporazuma, a mnogo pre nego sto je Kosovo proglasilo nezavisnost", ukazuje bivši ministar.