Mirdita - laku noć

Učesnici debate na festivalu "Mirdita"
Izvor: VOA

Ništa tako dobro ne spaja ljude kao kultura, poznata je sintagma, koja u srpsko-albanskim odnosima, nažalost, istom snagom važi i u obrnutom smeru. Jer, u obilju suprotstavljenih stavova dveju strana, možemo bez dileme da kažemo da ništa tako dobro ne pokazuje svu dramatičnu udaljenost pozicija Beograda i Prištine kao aktuelni pogledi na kulturno nasleđe Kosova. 

Najnoviju potvrdu ove činjenice imali smo pre nekoliko dana u Beogradu, na događaju pod nazivom „Mirdita, dobar dan“. A ono što se tamo moglo čuti, u svojim najsmelijim snovima nisu ni pomišljali pioniri albanskog pokreta za otcepljene Kosova - Mahmut Bakali, Fadilj Hodža ili Adem Demaći. Ali, vremena se menjaju.

Vremena se menjaju toliko da već mesecima unazad u akademskoj, ali i političkoj i svakoj drugoj javnosti u Prištini stoje na stanovištu da su, uz zemlju, vodu, vazduh, puteve, rudnike i ostalu imovinu koja se nalazi na mapi Kosova, u albanskom nasleđu i svi istorijski spomenici i kulturno blago Srba, srpske crkve i države. Aktuelna prištinska elita, za sastavni deo kosovsko-albanske kulture, dakle, smatra i sve srpske pravoslavne hramove, naravno sa čitavom njima pripadajućom imovinom, unutar prostora oivičenog administrativnom linijom nacrtanom 1959. godine, kada još nije postojala ni autonomija Kosova u okviru Srbije. 

Imena srpskih komunističkih funkcionera Petra Stambolića i Slobodana Penezića Krcuna, kao najzaslužnijih za konture današnjeg Kosova, ostala su da lebde negde u večnom prostoru između tužnog mita i još tužnije istine. Ali to je za neku drugu priču. 

Na tragu onoga što su im u amanet ostavili SFRJ i SKJ, današnji Albanci na Kosovu, pritisnuti teškim deficitom sopstvene kulturne istorije, odavno su započeli projekat prisvajanja srpske zaostavštine. Tako već dugo mogu da se čuju teze o tome da je Kosovska bitka zapravo vođena između Albanaca i Turaka, da je Miloš Obilić albanski junak, a srpska vojska tamo bila samo sporedni učesnik, i slične fantazmagorije, dok se prethodnih meseci nije ponovo pojavila sve dominantnija teza o tome da Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška i ostali monumentalni srpski spomenici srednjeg veka nisu ništa drugo nego hrišćansko-vizantijsko-albansko nasleđe, koje u najmanju ruku pripada Albancima koliko i Srbima. 

Udruženje kosovskih istoričara „Ali Hadri” otišlo je još dalje u prepravljanju istorijskih činjenica, sa tvrdnjom da Dečani nemaju veze sa Srbima, već da je to hram pravoslavnih Albanaca, koji je obnovljen na temeljima ilirskog hrama – Dardan, a manastir je, kažu oni, sagradio Fra Vita Kuči „na zemlji Haka Kučija iz Dečana“. Njima očigledno ne smeta činjenica da se na unutrašnjim zidovima dečanskog hrama nalaze oslikani i kroz vekove sačuvani likovi svih Nemanjića, a da jedan od njih nosi ime baš Stefan Dečanski. 

Razumljiva je potreba Albanaca na Kosovu da klimavu nezavisnost i državnost dokažu u istorijskom kontekstu, ali za probleme na tom polju treba da krive sopstvene pretke koji im nisu ostavili mnogo toga opipljivog. Otimanje i falsifikovanje nije dobar put, ma koliko ga maskirali u navodne građanske i mondijalističke haljine. 

Tako dođosmo do gorepomenutog festivala “Mirdita, dobar dan”, na kome je prošle nedelje Durim Abdulahu sa Filozofskog fakulteta u Prištini, između ostalog, rekao da je pitanje kulturne baštine, koja se nalazi na Kosovu, ispolitizovano u Beogradu.

“To je jedna tema koja se stalno otvara, posebno se otvara od političkih krugova koji su u Srbiji i koji su naslednici Miloševićevog režima iz devedesetih", kaže Abdulahu i situaciju upoređuje sa “scenarijom po kom bi u Nemačkoj, nakon Drugog svetskog rata, Hitlerovi ministri otvorili teme o kulturnom nasleđu i govorili o tome”. 

Filozofski zaključak, nema šta. Ako je to taj “kulturni” način izgradnje novih odnosa Srba i Albanaca, onda, hvala, ali ne treba. 

Da vidimo, ipak, šta je još rekao Abdulahu.

"Na taj način se pitanje ispolitizira i postaje problematično, umesto da se ono ostavi da se generički razvija i da ljudi koji žive na tim prostorima, bilo kom narodu da pripadaju, da dobiju tu interakciju sa tim prostorom, kao što su nekada imali tu interakciju", poentirao je. 

Svima koji na ovu temu razmišljaju ostaje samo da se prisete kako izgleda “interakcija” Albanaca na Kosovu sa srpskim bogomoljama. I ona od pre 120 godina, na primer, kao i ona iz 2004. Neki hramovi su još u ruševinama, a one najvažnije svakodnevno čuva međunarodna vojska. Toliko o tome.

Mirdita je u ovom slučaju, ipak, laku noć. Do nekog pravog buđenja.

Ja
30. Oktobar 2020.
Zasto lazete hocete nasilno tudju zemlju tudju kulturu tudju istoriju tudju zivot pokrenuti naopacki da vladaju teroristi tudjom zemljom silom lazete nepravdom sve lazete nista nije istina sram vam bilo sto neznate vise sta da lazete hocete silom nepriznate vase lazi sto godinama gomilate samo lazi nista nije istina mi sve znamo da nije tako to su samo vase lazi i nista drugo !!!!!!!
Владо
30. Oktobar 2020.
Они су небитни скроз. Проблем је наша небрига, неинтересовање и немање никакве офанзиве. Једноставно - нас то не занима, сем кад се бусамо у груди да смо Срби и да нешто не дамо....али само док нас се не стави на платни списак из Приштине.