Sporazum Kosova i Danske o zatvorenicima: Zabrinutost zbog nedostatka transparentnosti

Izvor: Telegrafi

Kosovska skupština je u maju prošle godine odobrila sporazum sa Danskom o premeštaju 300 zatvorenika u Kazneno-popravni centar u Gnjilanu. Organizacije za ljudska prava i posmatrači popravnih ustanova izražavaju zabrinutost zbog nedostatka transparentnosti, navodeći da još nije poznato gde će biti prebačeno 200 pritvorenika koji se trenutno nalaze u ovoj ustanovi, prenosi Kosova pres.

U najnovijem izveštaju Amnesti internešenela o ljudskim pravima jedno poglavlje je posvećeno Kosovu.

U izveštaju se pominje sporazum sa Danskom o premeštanju danskih zatvorenika na Kosovo u 300 ćelija, ističući ograničene javne konsultacije i nedovoljan prostor u zatvoru.

Advokatica u Kosovskom centru za rehabilitaciju žrtava torture Fatmire Haliti navodi da nikada nije bilo javne diskusije o ovom sporazumu. Ona naglašava da nije poznato u koje će kazneno-popravne centre biti prebačeni pritvorenici koji se već nalaze u Gnjilanu.

„Uputili smo nekoliko zahteva, nekoliko poziva Ministarstvu pravde da razgovaramo o tome gde će ti ljudi biti smešteni i još uvek nije bilo odgovora, niti javne izjave nigde o tome gde će biti poslato 200 zatvorenika u Gnjilanu. Jer broj od 200 pritvorenika koji će biti prebačeni u drugi sličan pritvorski centar u trenutnim okolnostima, u kojima se nalazi kazneno-popravni sistem na Kosovu, nema dovoljno mesta. Ponavljali smo to nekoliko puta i ponavljaćemo ponovo. Postoje upražnjena mesta u popravnim ustanovama, ali na osnovu zakonskih propisa i standarda ljudskih prava, ova upražnjena mesta u popravnim centrima su za druge kategorije, ona su za lica osuđena sudskom odlukom, ona su za osuđene žene. Takođe, postoje neka upražnjena mesta u popravnom centru za maloletnike, kao i u zatvoru visoke bezbednosti. To su institucije koje nisu adekvatne za preseljenje 200 zatvorenika iz pritvorskog centra u Gnjilanu. I ovo je jedna od zabrinutosti koju smo rešavali, ali do sada nismo dobili nikakav odgovor, niti imamo bilo kakvu komunikaciju o tome kako je to zamišljeno“, kaže ona.

Sporazum sa Danskom je ratifikovala Skupština Kosova u maju prošle godine, ali tokom ovog perioda nedostajala je transparentnost, kaže Haljiti.

„U pravnom smislu, to je sprovođeno kao sporazum, ali u praktičnom smislu nema informacija o tome gde su procedure za sprovođenje ovog sporazuma. Na osnovu nekoliko izjava zvaničnika popravnih ustanova vidi se da postoji međusobna saradnja između Kosova i Danske, odnosno nadležnih zvaničnika. Zemlje imaju recipročne posete jedna drugoj. Međutim, u praktičnom smislu, još uvek nema ništa konkretno jer sporazum predviđa, pored 15 miliona evra svake godine Kosovu za sprovođenje ovog sporazuma, da će početni iznos od pet miliona biti prebačen odmah nakon ratifikacije sporazuma, koji takođe predviđa renoviranje popravnog centra u Gnjilanu za potrebe danskog sistema za premeštaj zatvorenika tamo. Međutim, prošla je cela godina i zvanično i javno nemamo informacije o tome kako teče proces sprovođenja ovog sporazuma. Ovo je takođe stagnacija u komunikaciji sa javnošću i zainteresovanim stranama jer pored zatvorenika čiju sudbinu ne znamo gde će biti prebačeni, imamo i određeni broj zaposlenih koji su angažovani“, naglasila je ona.

Predsednik Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda Bedžet Šalja kaže da se Savet od početka protivio ovom sporazumu.

„Oni (danski zatvorenici) su osuđeni za teška krivična dela, što je vršilac dužnosti ministra sakrila od javnosti. Nigde nije naznačila kakav je profil onih koji će biti dovedeni. Da su dobri zatvorenici Danska ih ne bi dovela, a Danska nije uspela da ih resocijalizuje i za male pare ih dovodi na Kosovo. To je neozbiljno, smešno je reći da Danska nema kapacitet da prihvati zatvorenike, kada Danska može da izgradi zatvor za šest meseci, a ovde čeka pet godina dok zatvor u Gnjilanu ne bude spreman“, dodaje on.

Šalja takođe izražava zabrinutost ukoliko dođe do premeštaja lokalnih zatvorenika.

„Članovi porodice trebalo bi da posećuju zatvorenike koji su možda bili udaljeni 10 ili 20 kilometara, sada moraju da putuju 100 kilometara da bi ih posetili. Ugrožava se socijalno okruženje ili socijalno zdravlje zatvorenika i održavanje redovnog kontakta sa članovima porodice“, kaže Šalja.