Preti li dogovoru iz Ohrida sudbina Briselskog sporazuma?

Kada je pre dva meseca, posle celodnevnih razgovora u Ohridu, saopšteno da su Beograd i Priština usaglasili Aneks o implementaciji evropskog predloga za normalizaciju odnosa, činilo se da je načinjen veliki korak napred, ali poslednje dve runde dijaloga pokazale su da stvari i dalje stoje ukopane, pre svega zbog upornog odbijanja Kosova da formira Zajednicu srpskih opština, onako kako je dogovoreno Briselskim sporazumom još aprila 2013.

Na sastanku u Briselu, posle ohridskog razgovora, usvojena je Deklaracija o nestalima, ali je “zapelo” čim se stiglo do ključne tačke, Nacrta statuta ZSO, što je za Beograd uslov za nastavak daljih pregovora i poteza, a Priština u tom pogledu postavlja uslove koji nisu predviđeni Briselskim sporazumom.

Istovremeno, iz Prištine stižu optužbe na račun Srbije da je ona ta koja ne poštuje dogovor iz Ohrida, sprečavanjem Kosova da postane član međunarodnih ogranizacija, pa se postavlja logično pitanje – preti li Ohridskom sporazumu sudbina Briselskog iz 2013. godine, budući da je taj dokument ostao “mrtvo slovo na papiru”, jer Priština punih 10 godina ne pristaje da formira ZSO.

Odgovarajući na to pitanje, sociolog Vladimir Vuletić kaže za Kosovo onlajn da je to teško reći u ovom trenutku, ali da je Ohridski sporazum projektovan da bude drugačiji od Briselskog, jer će EU pratiti ispunjavanje obaveza obe strane.

“Ohridski sporazum je projektovan da bude drugačiji od Briselskog, u smislu da se od njega ne očekuje da rezultira nekakvim dogovorom dve strane pod nadzorom EU, već da bude neka vrsta obaveze koju dve strane prihvataju, a koje su nametnute od strane EU, ali je na neki način jasno stavljeno do znanja da će Unija pratiti kako svaka strana ispunjava svoj deo obaveza”, pojašnjava Vuletić.

Za očekivati je, dodaje, da obe strane gledaju šta radi ona druga, te postoji opravdana bojazan da EU, ukoliko se vidi zaostajanje druge strane, to protumači kao neku vrstu prevare.

Zato bi, kaže, moglo da se dogodi da, pre svega, Beograd bude rezervisan u ispunjavanju onoga što se od njega očekuje, dok ne vidi jasne naznake da Priština ispunjava svoje obaveze, najpre one koje se tiču ranijih dogovora, zapravo implementacije ZSO.

“U tom smislu, nema sumnje da sada postoji određena vrsta bojazni da se neće daleko dogurati sa realizacijom ovog sporazuma. Ostaje da se vidi na koji način će oni koji su ga oktroisali reagovati”, rekao je Vuletić.

Na pitanje kako će EU da privoli Prištinu da ispuni svoje obaveze, odgovara da – “ni ne znamo da li će uopšte moći da je natera”.

Ukazuje da se klauzulom da obaveze dve strane međusobno nisu u direktnoj vezi, već da EU posmatra šta svaka strana radi, šalje poruka da će napredak Srbije ka EU biti ubrzan ako bude ispunjavala svoj deo obaveza, odnosno da će, ako Kosovo to ne bude činilo, biti nekih sankcija, u vidu usporavanja ili onemogućavanja nastavka procedure za prijem u Savet Evrope, ili možda i ponovnim uvođenjem viznog režima.

“To su mogućnosti koje sada stoje na raspolaganju Evropskoj uniji, a da li će ona to da uradi ili ne, to ostaje da se vidi. Male su sada šanse da se realizuje ono što je na neki način možda i planirano da bude do kraja ove godine”, zaključuje Vuletić.

Koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za poglavlje 35 Dragiša Mijačić kaže da Sporazum o normalizaciji koji je postignut u Briselu i Aneks o implementaciji u Ohridu, imaju sistemsku grešku, jer su zasnovani na pretpostavci da je moguće postići pomak u normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova bez rešavanja kriznih situacija na severu Kosova, pre svega osnivanja ZSO i povlačenja specijalnih jedinica.

“Otuda, bez obzira što je sporazum postignut, njegova implementacija stoji u mestu”, konstatuje Mijačić u izjavi za Kosovo onlajn.

Sociolog i politički analitičar iz Prištine Artan Mudžahiri konstatuje da bi bio veliki gubitak kada bi “Ohrid 1.0 postao Brisel 2.0”.

U izjavi za Kosovo onlajn navodi da je postalo uobičajeno da dinamiziranje razvoja dijaloga između Kosova i Srbije zavisi isključivo od nivoa pritisaka ključnih aktera međunarodne zajednice, te da je evidentan nedostatak istinske volje i posvećenosti političkih lidera ovom projektu.

Dodaje da je očigledno da strane imaju pasivne pristupe - osnovne ideje potiču iz američke i evropske diplomatije, a potom se koriste populistički diskursi da bi se zamaglili kompromisi.

“Nažalost, izgleda da će isti stil dijaloga biti prisutan i u bliskoj budućnosti. Pragmatično gledano, poslednje što našem regionu treba jeste da se konačni dogovor odlaže na neodređeno vreme. To bi doprinelo još većem nedostatku optimizma za mlade generacije da planiraju svoju budućnost ovde. Iz druge perspektive, taktika čestog i planiranog odlaganja u različitim fazama do postizanja konačnog sporazuma može poslužiti kao alibi kosovskim i srpskim liderima kada dođe vreme za nametnute kompromise moćnih geostrateških i geopolitičkih sila. Verovatno tako planiraju da opravdaju ovu situaciju kao manje zlo”, navodi Mudžahiri.

Zato napominje da "veliki napredak postignut u Ohridu, svakako mora biti praćen konkretnim dostignućima koja bi dala više motivacije u daljem procesu".

“Bio bi veliki gubitak kada bi Ohrid 1.0 postao Brisel 2.0”, konstatovao je Mudžahiri.