Srpsko-albanske zablude o Kosovu: Ima li nade za razumevanje?

Dok vlasti u Beogradu i Prištini već dugo neuspešno pokušavaju da nađu kompromisno rešenje za normalizaciju odnosa, čini se da u senci ostaje pitanje koliko se uopšte razumeju pripadnici dva najveća naroda na Balkanu, koji žive jedni pored drugih. Mladi Albanci na Kosovu mahom ne znaju srpski jezik, Srbi uglavnom ne govore albanski, između dva naroda mnogo je zle krvi, predrasuda, a prisutne su i mnoge zablude.

Novinar i književnik Živojin Rakočević, koji je predsednik Udruženja novinara Srbije i živi u Gračanici, u izjavi za Kosovo onlajn primećuje da je za Srbe Кosovo kao lek – ako ga ne uzimate dovoljno neće biti dobro, ako se predozirate, propali ste.

“U javnom, političkom, kulturnom i duhovnom životu Кosovo bi trebalo da bude ravnoteža između života i nasleđa, nauke i intimnih naslaga poezije, naše civilizacije i odnosa prema svetu, kao i neprikosnovenog vlasništva i neupitne svetinje prostora i istorijskog trajanja. Кo danas nije sposoban da vidi čudesno opstajanje neke zatvorene starice u Metohiji i svetsku kompoziciju Strašnog suda u Gračanici, svako njegovo znanje o Кosovu biće manjkavo, jer ignoriše balans nasleđa i realnosti”, ukazuje Rakočević.

Zbog svega toga je, kaže, jedna od najvećih srpskih zabluda o Кosovu da Srbi mogu bez Кosova i Metohije, i da kosovski Srbi neće preživeti. 

“Istorija i život su pokazali da, ako preživi ili se vrati samo jedan Srbin, preživeli su svi i vratili su se svi”, uveren je Rakočević.

Sa druge strane, podseća da je neko poodavno rekao da je srpska duša zarobljena u albanskom telu i da Albanci imaju problem kako da izbrišu, ponište, zaborave i ubiju tu dušu, i kako da, u sebi, naprave granicu i razdvoje se od nje.

“Nacionalni romantizam koji je spojio mitove o Ilirima i Ademu Jašariju ne može da pruži odgovor albanskom građaninu zašto se na Кosovu gotovo ništa ne zove po njima”, naglašava Rakočević.

Napominje da sada sve liči na jedan uništeni eko-sistem u kom je jedna vrsta istrebljena, ili je pred istrebljenjem, a druga se oseća kao dobitnik ne shvatajući da uništava samu sebe i sopstvenu budućnost.

“Rešenje za Srbe na Кosovu je jednostavno i glasi: ostavite nas na miru! Što jednostavno glasi, vaša sloboda vama – naša sloboda nama. To je uslov da geta u kojima živimo razviju minimum demokratskih kapaciteta i dočekaju slobodu. Zašto i kako danas Albanci na Кosovu veruju da njihova sloboda i demokratija zavisi od Srba? Zato što je nisu izgradili unutar sebe, zato što su pakao drugi i zato savremeni svet nema snage i neće da im kaže - pogledajte sebe i ostavite druge na miru. Dakle, bolja je sloboda i u okviru bodljikave žice, nego tuđi način života i mišljenja, koji ti objašnjava kako treba da izgleda tvoj i život i ko si ti”, zaključuje Rakočević.

Sociolog Artan Muhadžiri ocenio je da je najteži proces, koji je istovremeno i suštinski nezamenljiv, zajedničko postizanje prihvatljive verzije istorije za najvažnije događaje između Kosova i Srbije, zasnovano na objektivnim referencama koje obezbeđuju naučni kredibilitet.

"I sa ljudske i emocionalne, i sa političke i pravne strane, sporazumevanje o prošlosti je osnovno polazište za nadu u normalan razvoj događaja u budućnosti. Sve dok dve strane i dalje imaju dijametralno suprotne poglede na istoriju – posebno na događaje iz 1980-ih, 1990-ih i 2000-ih, neće biti nade u konceptualnu evoluciju ka dugoročnim rešenjima. Iskreno suočavanje sa prošlošću je glavna polazna tačka velike progresivne promene, jer u suprotnom, svaki će pokušaj devijantnih reinterpretacija istorije ojačati postojeće traume, produžiti sučeljavanje sa njima i početak procesa njihovih obrada. Istorija može biti oslobađajuća ili blokirajuća – u zavisnosti od nivoa političke svesti aktera koji donose odluke. Mitomanije se uvek bumerangom vraćaju svojim tvorcima i, u trenucima pragmatičnog kolektivnih prosvećenja, otkrivaju svu civilizacijsku bedu i jezgrovitu varljivost njihovih ideatora“, objasnio je Muhadžiri.

Muhadžiri kaže da predrasude i nepoverenje uglavnom zavise od stepena političke instrumentalizacije istorije i pokušaja da je populistički lideri koriste kao gigantski metaforički šator za nedostatke kreativnih razvojnih ideja - ekonomskog rasta, poboljšanja blagostanja, sociokulturnog napretka i pozitivne promene životne perspektive.

"Ovoj kategoriji političara odgovara da igraju na kartu “situacija trajnih rizika“, jer na taj način – stavljajući sebe u glavnu ulogu – sami osmišljavaju premise dimenzija problema, ali i očekivanja za njihovo rešavanje. Pseudopatriotizam je izuzetno čest i štetan alibi na našim prostorima, jer pod ovom etiketom političari neliberalnih demokratija obično kamufliraju njihove tipične ciljeve: volju za neograničenom moći, dnevno-političke i finansijske koristi za oligarhijske strukture, kao i kontinuitet negativnog statusa kvo“, naglasio je Muhadžiri.

Muhadžiri dodaje da lakoća pronalaženja informacija validiranih sa profesionalnom neutralnošću daje mnoge mogućnosti novim generacijama građana da istražuju i pronađu najobjektivnije verzije istina o prošlim događajima.

Dodaje da javne i državne institucije imaju presudnu ulogu, jer moraju dokazati svoju spremnost za legitimizaciju novih zvaničnih formata korektnih istorijskih narativa.

"Bez grotesknih patetika i trivijalnih sterotipizacija. Ovi formati bi tada trebali da budu uvršteni u nastavne programe i tako započeli dugoročnu i višedimenzionalnu regeneraciju dominantnog mentaliteta. Najveće zablude su klišeizirane ideje da može doći do normalizacije našeg regiona bez višestrukih kompromisa, maksimalnih realizama i vrednosnih ulaganja. Veoma složene prirode odnosa moći između Kosova, Srbije i međunarodne zajednice su međusobno zavisne, stoga bi trebalo uspostaviti raznovrstne forme sofisticiranih kontrola koje bi postepeno nadzirale i upotpunile jedne druge. Aktuelne kvazibajke o susedstvu kao “Drugom“ u obliku trajnog bauka ne poklapaju se sa istovremenim deklarativnim opredeljenjima za evropske integracione procese. Kopernikanski zaokret se nužno mora dogoditi – prvo u razmišljanju, zatim u dokumentima i knjigama“, rekao je on za Kosovo onlajn.

Muhadžiri ističe da Evropska Unija ni na koji način neće uvoziti postojeće sporove i potencijale za eskalacije između Kosova i Srbije.

Ako bi se to dogodilo, dodaje, to bi najverovatnije podrazumevalo i njihov transfer unutar evropskih struktura, rizikujući lančane štete raznolikim procesima.

"I Kosovo i Srbija su suštinski ugrožene doslednom emigracijom profesionalaca, koja će se, prema aktuelnim trendovima porasta sistemskih spremnosti moćnih evropskih zemalja poput Nemačke, u narednim godinama samo povećavati. Veliki odlasci profesionalaca odraziće se na kvalitativno slabljenje institucionalnih struktura i potencijala javne sfere, dodatno smanjujući prostor za konstruktivne debate i kritičke diskurse“, zaključio je Muhadžiri.

Istoričar Mile Bjelajac primećuje da stasaju nove generacije među Albancima i Srbima u samoj Srbiji, koje nemaju svest o zajedničkom životu i zajedničkim interesima.

Drugačije stvari osećaju Srbi koji opstaju, uprkos svemu, na samom Кosovu, jer njihova teška sudbina leži na savesti Albanaca, i vlasti i komšija, ali i onih koji su vojno zaposeli prostor Кosova ističući lažno parolu "prvo standardi pa status“, dok su u isto vreme još od konferencije u Bratislavi u organizaciji Stejt dipartmenta 2000. tražili da se Srbija trajno izoluje iz evropskog poretka, a Кosovo što pre prizna kao nezavisna država.

“Postepeno povlačenje prisustva srpske države na delu teritorija, posebno ustupci na severu Кosova, koji je pripojen pokrajini 1959. godine, pogoršavali su položaj Srba i ne-Albanaca. Takođe, na istoj konferenciji je u više navrata ponovljeno da je učinjen presedan i da je međunarodno pravo porušeno, drugim rečima, kako je isticano, ovaj presedan se može ubuduće koristiti kad kome zatreba”, podseća Bjelajac za Kosovo onlajn.

Dodaje i da se više puta govorilo javno da su svi ultimatumi, kratki rokovi u toku jugoslovenske krize, pa i one na Кosovu, mogli samo da uzburkaju strasti, pre nego da ih ohlade.

“Zamrznut konflikt, rešavanje praktičnih životnih problema jednih i drugih, rešavanje ekonomskih i drugih prava koja su uzurpirana, pravična uprava, mogli su da ohlade glave i obnove poverenje kao što je to nekad bilo pre 1968. godine. Naravno, ideologizovani udžbenici gde je jedan narod isključiva žrtva, a drugi zločinac, moraju postati stvar prošlosti. Teško je verovati da će velike sile odustati od svojih sebičnih apetita bez velike promene u međunarodnoj konstelaciji, a to je van moći malih balkanskih faktora. Nadati se ipak u faktor vreme kao mnogo puta do sada u istoriji. Sami narodi na Balkanu bi se pre dogovorili”, smatra Bjelajac.

On je ukazao da su nelegalna agresija NATO 1999. i današnji pritisci proizvedeni širim geopolitičkim htenjima onih faktora koji su po vlastitom priznanju hteli rat, kako bi se krojile nove političke okolnosti - vojno prisustvo i kontrola resursa uključujući komunikacije.

"O ovome svedoči general Vesli Кlark i drugi. Proizvođenje krize bio je način kako bi se dao povod za mešanje i intervenciju. Ovo je praksa u svetu decenijama. Na Balkanu su velike sile pre bile faktor nestabilnosti nego harmonije među balkanskim narodima. Vezano uz albansku naciju ne može se isključiti Osmanska imperija, Austrougarska, Italija, potom savremene velike sile. Nekada su favoriti bili Grci, Bugari i Srbi. I Osmanska carevina i Austrougarska, a u periodu 1918-1943 Italija, tražile su faktor oslonca za opstanak na Balkanu, naravno na štetu srpskog, slovenskog i pravoslavnog elementa. Ova tendencija je davno uočena kod elita balkanskih naroda i njoj je suprotstavljena ideja "Balkan balkanskim narodima“. Ovo je podržavao i albanski lider Esad Paša, prijatelj Srba i saradnje sa Srbijom", objasnio je Bjelajac.

Ukazuje da komunistička internacionala takođe nije bila nevina, namećući komunističkim partijama svoju ideju o rešenju nacionalnih pitanja u Jugoslaviji i na Balkanu.

"Te ideje su često bile iz centara koji su bili poraženi u Prvom svetskom ratu. Etnički inženjering je započeo na prostoru današnjeg Кosova i Metohije posle osmanskog iskustva izgubljenog rata 1878. Počinje aktivno useljavanje albanskog i drugih azijskih elemenata i pritisci na srpsko i slovensko stanovništvo koje često prihvata muslimansku veru (arnautaši) ili iseljava slobodne zemlje. S druge strane iseljavaju se muslimani iz Bosne i Hercegovine koju je okupirala Austrougarska i naseljavaju na Kosovu, koje je još bilo zvanično Turska. Tako je sredinom 1890-ih srpski narod prvi put pao ispod pedeset procenata populacije”, rekao je on.

Bjelajac kaže da istoriografija koja preferira albanski narativ u svetu insistira na godini 1912. a previđa ili prećutkuje raniji period.

"Insinuira se "genocid" nad "albanskom rasom" i to traje i dan danas. Zanemaruju se činjenice iz proklamacija i najviših namera srpskih državnih i vojnih vlasti, pa i samog monarha. No, propaganda je i onda i sada imala svoju interpretaciju pripremajući teren za "humanitarnu intervenciju“. Mada ima i srpskih istoričara ili publicista koji su spremni da prećute one neprijatne činjenice koje su posledice ratnih situacija, još je veći broj albanskih kolega koji će uporno isticati neke od tradicionalnih ideoloških obrazaca koji su sastavni deo današnjih udžbenika na Кosovu. Na primer plasirana je teza da je Кosovska bitka koliko srpska toliko i albanska, da je velika seoba Srba sa Кosova i juga nekadašnje Srbije 1690. pod patrijarhom Čarnojevićem posle austrijskog poraza srpska izmišljotina ili mit koji nije slika stvarnosti. Da su Srbi došli u 12. i 13. veku bili okupatori nad starosedeocima Ilirima (Albancima) i ponovo od 1912. godine. Da su Albanci bili žrtve u celom trajanju Jugoslavije, da je nad njima vršen genocid. Ove teze uz pomoć albanskih saradnika u svoje radove ugradili su Noel Malkolm ili Timoti Garton Eš i mnogi drugi tink-tenkovi", dodao je Bjelajac.

On kaže da su albanske elite na Кosovu i socijalističkoj Albaniji težile ostvarenju cilja zaokruživanja prostora Velike Albanije po svaku cenu.

"Кorišćeni su resursi Jugoslavije i Srbije za prosvetni, kulturni i ekonomski razvoj, podstican je demografski rast i različitim merama vršen pritisak na srpsko stanovništvo kako bi se ono iseljavalo. Gde su greške srpskog faktora, pa jedna od osnovnih je nerazumevanje važnosti doslednog funkcionisanja pravne države, olako prihvatanje normativnih rešenja koja su Srbiji nametana kroz ustavne promene ne ceneći mogući razvoj u budućnosti i posledice u nekim novim, promenjenim okolnostima. Olako se tolerisalo uvoženje albanskih udžbenika i angažovanje nastavnika na tim istim studijama iz same Albanije koja trajno nije vodila prijateljsku politiku prema Jugoslaviji. Ta indoktrinacija je ostavila trajne posledice", naglasio je Bjelajac.

Analitičar iz Prištine Fadilj Ljepaja ukazuje da se istorija ne može promeniti, ali se od nje može učiti.

“Takođe, ne možemo ni svoju prošlost promeniti, ali bilo bi pogrešno danas razmišljati kao u 12, 13,  ili 18, 19 veku, pa i 20-om veku. Moramo ispraviti greške prošlosti kad su milioni stradali zbog granica ili zbog ideologija. Moramo prihvatiti ovu istorijsku šansu da nalazimo opciju bez gubitnika, i da ne dozvolimo da nas srednjovekovne ideologije drže taocima, ili maloumnih fanatika koji veruju da ljudi trebaju ratovati da bi dokazali da je njihov Bog vredniji ili jači", kaže Ljepaja za Kosovo onlajn.

Poručuje da se budućnost mora graditi zajednički, na Kosovu i u Srbiji.

"Bogu ćemo ići svi na poklon ili odgovarati pred njim, ali smo dužni da u našoj zemlji gradimo sadašnjost i budućnost bazirajući se na principima jednakosti,ravnopravnosti i slobode svih, a demokratija i Evropska zajednica su nam budućnost koja to omogućava. Evropski plan otvara evropski put, a mi trebamo shvatiti da zajednički trebamo graditi budućnost, i mi na Kosovu i oni u Srbiji.   Trebamo poštovati i priznati jedni druge, tražiti oprost i oprostiti za naše greške u prošlosti, suditi našim građanima koji su naneli patnje ili oduzeli živote civilima, te dati drugima ista prava koja traže za sebe", dodao je Ljepaja.

Ukazuje i da se ništa ne može postići  pregovorima o prošlosti, nego se samo o budućnosti može pregovarati.

“Mislim da se obični ljudi ne mrze, već srednjovekovne nereformisane verske i politicke organizacije plaše i iskorišćavaju narod za svoje nepravedne i ideološke ciljeve. Na sreću, evropski narodi su raskinuli sa tim ideologijama zbog kojih su patili svi, i izgradili su novo društvo sa novim ciljevima i principima koji su im doneli ovaj mir i prosperitet koji sad uživaju. Albanci i Srbi na Kosovu trebaju da zajednički grade život i suživot, a Srbi da budu most saradnje izmedju Kosova i Srbije, a ne militantne formacije zastarelih političkih ili verskih organizacija", zaključio je Ljepaja.