Zašto Prištini smetaju obrazovne i zdravstvene institucije Srba na Kosovu?

Da srpske “paralelne strukture” na Kosovu treba da budu ukinute, jedna je od tema u koju prištinski zvaničnici svakodnevno upiru prstom, a ono što je iz njihove perspektive “paralelno” su i srpske zdravstvene i obrazovne institucije. Prema oceni sagovornika Kosovo onlajna, ukidanje škola i zdravstvenih centara koji rade po srpskom sistemu, sa sobom bi nosilo opasnost od iseljavanja Srba sa Kosova, dok Priština ne bi bila ni organizaciono, a ni finansijski kadra da za ove sisteme obezbedi alternativu.

Zdravstvo i obrazovanje su oblasti koje bi, prema Prvom briselskom sporazumu iz 2013. godine, trebalo da budu u okviru nadležnosti Zajednice srpskih opština. U tom sporazumu se, naime, kaže da će ZSO imati "puni nadzor” nad njima. Međutim, kosovski zvaničnici insistiraju na tome da ZSO neće imati nikakva izvršna ovlašćenja.

Milica Rakić Andrić iz nevladine organizacije Nova društvena inicijativa kaže za Kosovo onlajn da su brojna istraživanja pokazala da su za srpsku zajednicu obrazovanje i zdravstvo crvene linije.

“Bili su spremni da ‘progutaju’ i integraciju policije i sudstva, ali ono što im je od ključne važnosti su ove dve oblasti, kao i sistem socijalnog davanja. Srpski zdravstveni sistem se u velikoj meri razlikuje od kosovskog koji liči na američki model jer tu imate privatno osiguranje i nemate mogućnost na univerzalno zdravstveno osiguranje, a kvalitet usluga nije na dobrom nivou”, kaže Rakić Andrić.

Ona ukazuje da među ključnim stvarima koje bi Zajednica srpskih opština trebalo da može da radi je da upravlja Fondom za zdravstveno osiguranje koji bi na neki način ostao vezan sa republičkim fondom za zdravstveno osiguranje u Srbiji, kako bi ljudi koji su korisnici tog fonda ZSO mogli da imaju istu zdravstvenu knjižicu koja se koristi u zdravstvenom sistemu u Srbiji. Tako bi, kaže, imali sigurnost da kad god imaju neko oboljenje mogu da se leče u Srbiji.

Što se tiče obrazovnog sistema, Rakić Andrić kaže da je on na Kosovu drugačije organizovan, jer osnovna škola traje devet godina, a srednja tri.

“Moralo bi da se osigura da ovaj sistem u srpskim sredinama ostane kakav jeste - osam godina osnovne i četiri godine srednje škole, da bi deca sa Kosova koja to žele, imala mogućnost da nesmetano nastave obrazovanje u Srbiji. Takođe, drugačije su i kvote po kojima se formiraju odeljenja. Ukoliko bi se kosovske kvote primenile na srpski obrazovni sistem na Kosovu veći broj osnovnih škola bi se prosto zatvorio, najpre one u ruralnim sredinama u kojima ima mali broj učenika, a ne može da se dozvoli da deca putuju više desetina kilometara da bi dobila obrazovanje”, kaže Rakić Andrić.

Ona navodi i da kada je reč o sistemu socijalnih davanja, da se razlikuju kriterijumi po kojima se odlučuje da li neko ima pravo na socijalno davanje, i da bi moglo da se desi da neko ko ima pravo po srpskom sistemu, da ga po kosovskom nema.

“To su stvari o kojima mora da se vodi računa. Ako ZSO ne odgovori na sve potrebe srpske zajednice na Kosovu onda nje neće ni biti na Kosovu, ljudi će se iseliti”, ukazuje Rakić Andrić.

Takođe navodi da srpski obrazovni i zdravstveni sistem koriste i druge manjinske zajednice - Goranci u Dragašu, Romi u Gračanici, Gnjilanu i Južnoj Mitrovici, Bošnjaci na severu i da to nije sistem koji opslužuje samo srpsku zajednicu na Kosovu već i druge zajednice i da se neretko dešava da se u srpskom zdravstvenom sistemu usluge pružaju i Albancima.

“Ovo je jako osetljivo pitanje kojem treba da se pristupi sa velikom ozbiljnošću da ne bi došlo do velikih pometnji i iseljavanja ljudi. Takođe, ne mislim da bi kosovski sistem bio kadar da integriše zdravstvo i obrazovanje jer to mnogo košta, a to pitanje se ne razmatra dovoljno u kosovskoj javnosti. Teško je utvrditi koliko novca za ove oblasti dolazi na Kosovo iz Srbije, ali poenta je da to nije samo novac za plate koje bi Kosovo trebalo da obezbedi kada bi došlo do integracije. Taj novac koji dolazi iz Srbije se i troši na Kosovu, i kada ga ne bi bilo to bi bio ogroman ekonomski udarac za tako mali prostor kao što je Kosovo. O ovome se ne govori, a vrti se tvrdnja da će ZSO da disfunkcionalizuje Kosovo, bez spoznaje da je Kosovo i sada nefunkcionalno. Ako imate deset opština unutar svoje teritorije u kojima vlada potpuno drugačiji sistem i za koji budžetski niste odgovorni, to valjda znači da Kosovo ni sada nije funkcionalno”, kaže Rakić Andrić.

Politički analitičar Ljubomir Stanojković smatra da nema ozbiljnijih razloga zašto bi organizovanje zdravstva i obrazovanja za Srbe od strane same srpske zajednice predstavljalo problem prištinskim vlastima.

“Od samog dolaska međunarodnih snaga u ovim dvema oblastima nije bilo nekog drugog uticaja osim srpskog iz više razloga. Dva su ipak ključna - jezička barijera i opasna bezbednosna situacija po gradovima, gde su i locirane srednje škole i bolnice. Vreme je prolazilo, kosovske vlasti su u manjoj meri novčano pomagale zaposlene i komunalne troškove u zdravstvu i obrazovanju ali nisu bile spremne da obezbede i infrastrukturne uslove. To je u neku ruku odgovaralo svima. Sada se počelo sa ozbiljnijim pristupom normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pa tako imamo, Briselske sporazume iz 2013. i 2015, u okviru kojih je dogovoreno formiranje Zajednice srpskih opština, koja obuhvata i nadležnost nad obrazovanjem i zdravstvenom zaštitom Srba, a Briselski sporazum je i verifikovan od strane kosovske Skupštine”, kaže Stanojković.

Ipak, napominje, sa ovom odlukom nikako se nisu saglasili pripadnici Pokreta Samoopredeljenje na čelu sa Aljbinom Kurtijem.

“Kako bi se što više odugovlačilo sa ovim ili čekalo neko bolje vreme, u Prištini se krenulo sa negativnom kampanjom prema ZSO, pre svega u smislu da je to treći nivo vlasti u suprotnosti sa Ustavom i da je to nova Republika Srpska na Balkanu. U ovu kampanju su se uključili svi pa čak i oni koji su glasali za verifikaciju Briselskog sporazuma odnosno za formiranje ZSO, a biti protiv ZSO automatski znači biti i protiv toga da obrazovni i zdravstveni sistem srpske zajednice organizuju sami Srbi”, kaže Stanojković.

On dodaje da na to koliko srpski obrazovni i zdravstveni sistem na Kosovu ometa i šteti kosovskom društvu, od strane kosovskih političara se ne ističe previše, jer bi to verovatno podrazumevalo i alternativu, a nje - nema.

“Po meni, osim, naravno što u pravnom i političkom smislu predstavlja problem zaokruživanja kosovske državnosti, glavni problem protivljenju da sami Srbi sebi organizuju obrazovanje i zdravstvo je činjenica da se briselskim sporazumom predviđa direktno finansiranje ovih delatnosti od strane Beograda. Jer, po svemu sudeći, to Kosovu može da predstavlja određene političke probleme. Ne vidim neki jači razlog protivljenju kosovskih vlasti da se srpska zajednica sama hvata u koštac sa obrazovanjem i zdravstvenom zaštitom, osim što se u ovo direktno svojim finansiranjem uključuje Beograd. Takođe, kada su ove oblasti u srpskom sistemu, obezbeđuju se veće mogućnosti za jedinstvo Srba na Kosovu, a što su Srbi jedinstveniji oni su jači pa ih je samim tim i teže kontrolisati”, kaže Stanojković.

Profesor Ustavnog prava na fakultetu u Prištini Mazlum Baraljiu ocenjuje za Kosovo onlajn da nikome u Prištini ne smetaju obrazovne i zdravstvene institucije Srba na Kosovu, već neke druge stvari.

“Ima šest tačaka iz Brisleskog sporazuma iz 2013. godine, koje daju ovlašćenja Srbima, ne samo u oblasti zdravstva i obrazovanja. Takođe, prema sadašnjim zakonima Kosova, opštine sa srpskom većinom imaju asimetrične nadležnosti u odnosu na druge opštine sa albanskom većinom i drugim zajednicama. U zdravstvu imate pravo na tercijalnu zdravstvenu zaštitu u Severnoj Mitrovici, a postoji i Univerizet na koji Severna Mitrovica ima pravo, kao što piše u Zakonu o visokom obrazovanju”, kaže Baraljiu.