EKSKLUZIVNO (II) Lazarević: Ostao je neizvršen jedan zadatak - vraćanje vojske na Kosovo

General-pukovnik Vladimir Lazarević, u ekskluzivnom intervjuu za Kosovo Onlajn, kao neobjašnjivu i fatalnu grešku državnog vrha Srbije 90-ih godina prošlog veka, vidi činjenicu da je granica s Albanijom u dugom periodu ostala nebranjena i da su se teroristi nesmetano naoružavali i organizovali obuke. Lazarević je pohvalio napore današnje Srbije da maksimalno ojača svoju vojsku i vrati joj dostojanstvo, ukazao je na pretnju po bezbednost koja dolazi s Kosova, i dao podršku ideji o uvođenju obaveznog vojnog roka.

Nekadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ komentarisao je i aktuelnu nervozu u Prištini, jer se "po prvi put čelnici OVK sada nalaze u ulozi optuženih za zločine".

Posle više od dve decenije u Hagu se nalazi Hašim Tači i još nekoliko ljudi iz vrha OVK, to je sada jedan drugi sud za zločine na prostoru Kosova i Metohije, šta mislite, da li pravda za Srbe može nekako da bude zadovoljena, pošto to još nismo imali priliku da vidimo?

Moram da priznam da nisam uveren da će pravda prema Srbima biti ikada zadovoljena. Ovaj sud o kojem govorite, rekao bih da je više da se zadovolji pravda prema Albancima za zločine koje su te, njihove vođe, njima učinile. I možda, na neki način politički i diplomatski otklon prema onima koji su završili ono što su trebali za NATO agresora da završe. Jer da bi pravda bila zadovoljena, potrebna je jedna nezavisna međunarodna institucija. Milion dokaza ima. Šta više treba od činjenice da je više od 2.000 terorista Srbija pod pritiskom pustila iz zatvora, čak i one kod kojih je sudski proces bio završen. Ko će zadovoljiti tu pravdu? A hiljade ljudi su njihove žrtve, i Albanci i Srbi. I dan danas koliko ima nestalih lica za kojima se još uvek traga? Ja bih voleo da koliko toliko dođe do pravde prema tim žrtvama, ali sam jednostavno u ovom trenutku skeptik, dok ne vidimo kako će se sve odvijati. Za sada je to dosta tanko.

Kako je bilo moguće da u ono vreme, 90-ih godina, kada govorimo o Tačiju i o tim ljudima, da OVK toliko ojača u vreme prisustva srpske vojske i policije na Kosovu? Da li je tadašnji državnih vrh napravio neke greške, kako gledate na to?

O tome šta je država tada radila ili nije uradila, ja sam to pitanje sebi postavljao još 1981. godine. Jer sam tada, kao kapetan prve klase, bio na službi u Prizrenu.

Vi dobro znate celu genezu tog problema.

Još tada nisam mogao da verujem da u jednom delu tako funcioniše država Srbija. Otišao sam tada kada su počele masovne demonstracije i ostao sam četiri godine. A onda sa prvim danima 1998. godine sam opet otišao službeno, kao načelnik štaba Prištinskog korpusa na KiM. Ali već je mnogo toga bilo izgubljeno sa aspekta eskalacije paravojne terorističke organizacije koja je sebe zvala OVK ili UČK. Vojska, vojne jedinice Prištinskog korpusa se nisu bavile samo pitanjem održavanja javnog reda i mira, snaga policije nije bilo dovoljno. Ono što je mene kao načelnika štaba, koji se tada bavio i obezbeđivanjem državne granice, iznenadilo, to je da je granica bila povučena. Policijske stanice bile su u graničnom području, a posebno me je zabrinula činjenica da su sve stanice na granici bile napuštene i da to niko ne kontroliše. Jednostavno, izgleda, to je moj osećaj i procena iz 1998. i 1999. godine, da je država polako prepuštala nešto što se ne da pustiti, i da ju tu ugrožena granica. Već je januar, februar i mart pokazao da državna granica nije bila u dovoljnoj meri obezbeđena od masovnog prelaska, obučavanja, naoružavanja. Tu je bilo i mudžahedina i Bin Ladenovih sledbenika. Bin Laden je bio 1997/98. godine u Albaniji, sve to je jedna strahota šta sve se tu dešavalo.

Znači, možemo da kažemo da je država imala lošu procenu i uvid u stanje na terenu ili jednostavno nije bilo dovoljno potrebne pažnje?           

Ja ne znam koji je razlog. Govorim o tom periodu jer ne znam šta se ranije dešavalo, 1998. godine je usledila hitna akcija da se elitne jedinice iz čitave vojske potčine Prištinskom korpusu, da se ojača državna granica, napravljena je rekunstrukcija same formacije, reorganizacija, jačanje. I mi smo uspeli da u velikoj meri sve to o čemu vi govorite, a to je strašan prospust, da amortizujemo. Jer 50 odsto teritorije Kosova i Metohije sredinom 1998. godine je bilo blokirano od strane terorista. Onda je Vrhovni savet u junu mesecu, pošto je MUP radio svoj posao ali nije imao dovoljno snaga, odlučio da se angažuje i vojska, da podrži snage policije u razbijanju terorističkih snaga. Vojnički razumljivije da kažem, u gušenju terorističke oružane pobune. Do kraja septembra izvedena je jedna od najširih antiterorističkih akcija u Evropi, računajući i deo Azije, Čečeniju.

Te 1998. godine su odbrambene snage Prištinskog korpusa i Treće armije podržale snage MUP-a, razbile terorističke formacije, u ogromnoj meri ih razoružale, teroristi su se razbežali kojekuda, po Makedoniji, Albaniji i po planinama. Stanovništvo koje je unutar Kosova i Metohije raseljeno je vraćeno u svoje domove, jer su ih oni sa sobom vodili kao živi štit, primoravali i ubijali, prisiljavali su ih da rade to što se od njih zahtevalo, da ubiju sve što je srpsko kako se hvalio Haradinaj i njegova bratija. I brat kome je i dan danas žao, kako sam kaže, što nije ubio više Srba -  dakle vratili smo mir na Kosovo.

Mogu potvrditi da u septembru  i oktobru 1998. godine, pošto sam puno putovao po Kosovu i Metohiji, da sam mogao sam noću vozilom, bez ikakve pratnje, da se krećem. Ali to nije u planu bilo NATO agresora koji je već spremao agresiju. Došlo je do međunarodne prevare, angažovanja misije OEBS, Vokera i nastavila se priča za narednu 1999. godinu, za proleće za učešće NATO u ostvarivanju ciljeva koje teroristi nisu uspeli da ostvare 1998. godine.

Albanski političari danas još traže odgovornost Srba i države Srbije za zločine na Kosovu. Dosta često govore o "genocidu koji je sproveden od strane Srbije“. Kako to komentarišete, da li možemo da govorimo o tome da je krivica i odgovornost na strani Srbije takva, kako govore Vjosa Osmani, Aljbin Kurti i ostali?

Ovaj takozvani Specijalni sud u Hagu za OVK, koliko god da ne verujem u njegove efekte sa aspekta pravde za Srbe, on je ipak uneo veliku dozu uznemirenosti kod albanskog stanovništva, posebno kod albanskih političara. Jer oni 20 i više godina pod okriljem svojih mentora šire priču o tome da su bezgrešni, da je Srbija odgovorna za sve , a sad odjednom taj sud koji je njihov ima teške optužbe i na račun njihovog bivšeg predsednika, premijera i raznih zvaničnika. Ovi koji su ostali iza njih pokušavaju, sa jedne strane, da umanje taj pritisak i pomognu tim zločincima, a sa druge strane, međunarodni pritisak je takav da oni neće da dozvole da OVK i njeni pripadnici budu osuđeni za neke teške zločine. Zašto? Zato što su oni stvorili OVK.

Ja sam osuđen po komandnoj odgovornosti, zato što kao komandant korpusa nisam sprečio iseljavanje i raseljevanje sa KiM, a da li su naveli imena tri vojnika, dva oficira? Ne. Nego po komandnoj odgovornosti. Pa ja imam vojsku pod komandom, nemam Šainovića, nemam Lukića, nemam Pavkovića, kome sam ja podređen. Pogledajte ovih dana u nemačkom parlamentu, u Francuskoj, sve više ima intelektualaca koji prozivaju svoje države. Francuska je podržavala te zločince, evo ih sada u Hagu, pogledajte koji su to monstruozni zločini počinjeni od strane te terorističke organizacije. To rade i Nemci, a rade i drugi, jer se istina polako širi i  izlazi na videlo. Vratiću se na to ponovo, jer je to zaista interesantno.

Koliko pretprošle godine francuski Mond je tvrdio, uz puno dokaza, da je najveća svetska laž 20. veka navodni masakr civila u Račku.

Od toga je sve krenulo, što se tiče bombardovanja.

Da, to je bio povod, 15. januar 1999. godine, to je bio neposredni povod za agresiju na našu zemlju. A da je to stvarno tačno kako Mond tvrdi, ajmo da citiramo i taj Međunarnodni sud u Hagu, sa njim smo počeli priču. Svako od nas, od Miloševića do nekog Lazarevića, Lukića – preskačem Milutinovića i Ojdanića, imao je u optužnici zločine nad civilima u Račku. Prva tačka u bazi zločina bio je Račak. Kako je tekao proces, već u prvostepenom delu procesa, sam haški tužilac je odustao od te prve i najvažnije tačke. Pa zbog te jedne tačke ste vi uništili ceo jedan narod, a sada - nije bilo tog zločina, jer je dokazano da su sve to teroristi. Neki Balja im je bio komandant u Račku. Kaže ja sam imao dve brigade, jedna u uniformi druga bez uniforme.

On sam svedoči, oni bi da ga prekinu, da ga spreče da govori. Iza toga stoji onaj koji je izvršio najveći zločin protiv jednog naroda, a to je NATO alijansa, takozvani Zapad sa svojom NATO alijansom, i oni će i dalje gurati tu priču. Zato oni sada i izmišljaju nekakav genocid, izmišljaju ne znam šta sve i sve svaljuju na Srbiju.

Da se vratimo na aktuelno stanje u srpskoj vojsci. Vi ste sada prisutni, pratite i bar iz medija možete da vidite stanje u vojsci, kako vam izgleda ideja o vraćanju obaveznog vojnog roka? Država je mnogo učinila u prethodnom periodu na osnaživanju vojske.

Pratim, jednom vojnik uvek vojnik. Priznajem da sam dugo bio zabrinut za stanje u vojsci, jer sam ja na poslednjoj komandi bio zamenik načelnika generalštaba zadužen za kopnenu vojsku. 

Početkom 2000-ih godina bio je raspad u vojci potpuno, pa sve do pre 7,8 godina.

Šta je od naše vojske ostalo? Vrlo malo, u materijalnim resursima, a u ljudskim, najveći deo onih koji su rukovodili i komandovali jedinicama je prevremeno, mimo zakona, penzionisan i uklonjen. Organizacijski, stukturalno Srbija više nema armije kao ratne formacije, nema ni korpuse – ima četiri brigade. A one elitne brigade, herojske, Vojska Jugoslavije je posle rata imala pet brigada sa ordenom narodnog heroja, od tih pet četiri su iz Prištinskog korpusa i jedna iz ostalog dela vojske iz ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Od te četiri brigade nijedna nije ostala da se zove, da nosi ime... Mi sada govorimo o tradiciji, pominjemo Gvozdeni puk, pokušavamo da zadržimo našu ratnu tradiciju, vraćamo se na ono od pre 100 i više godina, a ono što je bilo pre 20 godina, sve smo uništili.

Ipak, imamo ponovo 72. brigadu za specijalne operacije i 63. padobransku brigadu koja je jedan od nosilaca ordena narodnog heroja, znam da se uveliko razmišlja o ukrupnjavanju formacija, da li će to biti divizije ili korpusi to je organizacijsko pitanje. Materijalni resursi se, zahvaljujući i ekonomskoj snazi Srbije u velikoj meri povećavaju, jer sve što je pretopljeno, prodato, uništene mine, rakete, sve to mora da se nadoknadi. Naša domaća namenska industrija je u velikom zamahu zahvaljujući jakoj državi, i ja mislim da smo na dobrom putu. Sa aspekta tradicije, jačanja morala, materijalni resursi i taj organizacijski deo stvaraju uslove da iz dana u dan vojska bude ono što mora da bude. A šta je to vojska? Naš proslavljeni vojvoda Mišić je još pre 100 godina rekao - oslonac svake države je vojska, a oslonac svake vojske su oficiri. Dakle ako želimo dostojnu Srbiju jaku Srbiju, moramo imati jaku vojsku. Mislim da idemo u dobrom pravcu i u tom smislu ja vidim i mogućnost ponovnog vraćanja služenja vojnog roka. Znam da u Srbiji ćete sresti puno ljudi koji će Vam reći – ma ne, šta sada priča taj neki Lazarević.

Molim vas da mi dopustite ovu digresiju, nedavno je jedan od političara na televiziji, neću da ga imenujem, možda će se sam prepoznati, bio je u prethodnoj vlasti, rekao da je protiv uvođenja vojnog roka jer će rat voditi veštačka inteligencija. Kaže šta će nama vojnici, regruti, šta ćemo ih mi naučiti za šest ili devet meseci. Kao što su se za mene pitali moji potčinjeni, šta ovaj radi, čisti dvorišta – ali ja mislim da je ovo mnogo ozbiljnija stvar.

Da li je on bio u onom periodu kada je vojska bila uništavana i gašena, a oficiri slati u penziju?

Da, bio je u Skupštini, mislim da sada nije u Skupštini, predvodi neku čudnu organizacju. Ne slažem se sa njim, ali možda on to mora da opravda zato što je on deo te priče. Dakle, ja ovo govorim sa aspekta oficira koji je ceo svoj život proveo sa vojnicima i vojskom. Rekao sam malopre, šta nas je sačuvalo u nemogućoj situaciji – besprimerni heroizam. Ako imaju u toj našoj odbrani, a zaista imaju, ima bezbroj Obilića pripadnika Treće armije i Prištinskog korpusa, oni koji su izgubili svoje živote i onih koji su, hvala Bogu preživeli. Pravi junaci, pravi heroji odbrane zemlje su vojnici na služenju vojnog roka. Jer u tih preko 80.000 vojnika, ja sam u svojoj komandi imao oficire, podoficire, vojnike po ugovoru, imao sam pripadnike rezervnog sastava, dobrovoljce iz SRJ, Estonije, Finske, Danske, Rusije, Bugarske, Mađarske itd. Ali imao sam pod svojom komandom veliki broj vojnika na služenju vojnog roka.

Možemo li to da dovedemo u vezu i sa stalnim tenzijama oko Kosova i Metohije, koliko je to važno zbog tog stalnog mogućeg problema sa prištinskim vlastima, i bilo čega što eventualno može da se desi? Da ponovo dođe do momenta koji bi bili rizični i opasni po srpsko stanovništvo na Kosovu i kopnenu zonu bezbednosti.

Ja bih rekao da su ogromna, neverovatna bezbednosna iskušenja pred našom zemljom. Najveći bezbednosni problem je nebezbednost na KiM, i to ne samo naš. Iako se naši susedi u regionu, a i oni koji diriguju tom krizom koja i dalje traje, prave nevešti kao da ne vide, i oni su svesni da je to i evropski bezbednosni problem. To dakle zahteva da ne čekamo uvođenje veštačke inteligencije u odbrambeni sistem nego da svoje ljudske i materijalne resurse organizujemo tako da imamo vojsku u smislu odvraćanja od rata. Ako želimo mir, moramo se pripremati za rat – ovo sam pročitao nedavno je Putin izjavio. Dakle, ako želimo mir, a mi iznad svega želimo mir, moramo se pripremati za rat tako što ćemo imati takvu vojsku koja je kadra da izvrši državni zadatak. A iznad svega, najveći zadatak svakog pojedinca i svake vojske je odbrana slobode i integriteta zemlje.

Na Kosovu je KFOR i dalje prisutan i to je deo NATO snaga, ali Albanci najavljuju formiranje svoje vojske i to je nešto što je moguće da se na kraju i desi s obzirom na tu podršku koju dobijaju sa Zapada. Šta vi mislite o tome koliko bi to bilo opasno, da Kosovo u ovom formatu, sa ovim prištinskim vlastima, zaista napravi neku vojnu formaciju poput zvanične vojske?

Pomenuli ste još jedan dokaz neodgovornosti dela međunarodne zajednice, a to je onaj deo te zajednice koji je doveo do sadašnjeg stanja i koji je odgovoran za sadašnje stanje - mislim pre svega na NATO strukturu, SAD, Nemačku, kao predvodnike u svemu tome. Mimo rezolucije 1244 Saveta bezbednosti po kojoj je samo KFOR dozvoljena oružana sila u našoj pokrajini, oni blagonaklono gledaju na to, čak im Amerikanci šalju "hamere“ koje oni pretvaraju u borbena vozila umesto terenskih, da se stvara nekakva vojska. Dakle mi ne možemo imati mnogo vere u sve to što je do sada napisano i što neko govori, jer vidimo – tu je realnost. I verovatno je da će doći i do oficijalnog formiranja nekakve njihove vojske. I to nije najveći problem, što će oni imati nekakvu vojsku, i nije najveći problem to što su snage KFOR još uvek dole i što imaju neki kontigent sada, oni su minorni u odnosu na ono od pre 15 godina. Problem je u tom, otvoreno kažem, krajnje neprijateljskom odnosu dela međunarodne zajednice prema zemlji Srbiji. Za sve važe ovakvi ili onakvi aršini, za sve okolo nas kada je u pitanju ulazak u EU važe jedni aršini, za Kipar, namerno ga pominjem zbog te situacije podeljenosti Kipra, a za Srbiju to ne važi. Za sve ili većinu u svetu važi princip "neka se dogovore strane koje su u nekom nesporazumu ili sukobu", za Srbe ne važi. Dakle, to je još jedno stanje koje izaziva veliku opreznost i odgovornost državnih struktura da jačaju sistem odbrane.

Hoće li doći momenat da se srpski vojnik opet nađe na tlu Kosova i Metohije?

Prištinski korpus je izvršio najteži ratni zadatak, odbranio je KiM od NATO agresije i oružane terorističke pobune. To je nepatvorena istina. To su svetske istorijske činjenice. Kako, o tome smo delom govorili, ali to najbolje znaju oni koji su digli  teroriste i narod na oružanu terorističku pobunu i koji su toliko sile angažovali da nas unište. Pa 25.000 vojnika Prištinskog korpusa je trebalo NATO da ubije, tako piše u njihovim dokumentima, za četiri do pet dana rata. To su ti monstruozni ciljevi. Dakle, sačuvali smo živu silu, tehniku, sačuvali smo teritoriju, izvršili smo i druge zadatke, morali smo da napustimo, odlukom države, svoju matičnu zonu. Prištinski korpus je imao novo sedište u Leskovcu, okrenut ka kopnenoj zoni bezbednosti, puno izazova na jugu Srbije. Od 15. do 17. maja  2001. godine pripremana je oružana pobuna u Makedoniji, na jugu Srbije i opet na Kosovu -  UČK, OVPBM i ANA – tako su se zvale te tri albanske vojske. Prištinski korpus je to ugušio operacijom na jugu Srbije.

A ubrzo je 2005. do 2008. godine Prištinski korpus morao sam sebe da ukine, rasformira se, nestane – da izvrši taj najteži zadatak. Teži od onoga kada smo životima branili zemlju. Ali nije izvršio jedan zadatak, a to je da se vrati u matičnu zonu, a matična zona je naš Kosmet. Da li će se i kada će Prištinski ili neki korpus, ja se nadam da će se tako zvati po svom prethodnom nazivu, vratiti u matičnu zonu. Na kraju, to je moja želja ostala još dok sam bio profesionalni pripadnik vojske.

U video prilogu ispod možete odgledati ceo razgovor sa general-pukovnikom Vladimirom Lazarevićem.