Ešton: Kosovo i Srbija da sednu za pregovarački sto i pronađu odgovore na svoja neslaganja

Ketrin Ešton, bivša visoka predstavnica Evropske unije za spoljne poslove, pozvala je Kosovo i Srbiju da sednu za pregovarački sto i pronađu odgovore na svoja neslaganja, piše RSE.

Ona je rekla da njihova budućnost zavisi od odnosa koje uspostavljaju sa EU i odnosa zemalja regiona.

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE), osvrnula se na vreme kada je posredovala u dijalogu i na to kako ceni svoj doprinos ovom procesu.

O svojim diplomatskim iskustvima je napisala knjigu "I šta onda? Priče iznutra o diplomatiji 21. veka", koja je bila povod za razgovor za RSE. Učešće Ešton je, inače, planirano na ovogodišnjoj 16. Letnjoj školi za mlade diplomate "Gavro Vuković" u Crnoj Gori, gde će se okupiti mlade diplomate iz celog svijeta.

U knjizi napisali ste da niste uživali u periodu kada ste bili visoka predstavnica EU, ali da jeste bilo trenutaka dubokog zadovoljstva, čak radosti. Šta vam je bilo najteže? Karakteri onih između kojih ste posredovali ili same situacije u kojima, u cilju postizanja kompromisa, svako pomalo gubi?

Teško je bilo gledati izazove sa kojima se toliko ljudi suočava zbog konflikata, haosa i katastrofa. Za sve one koji pokušavaju da pomognu, uvek postoji osećaj da nikada ne možete učiniti dovoljno – ja sam se zaista tako osećala. Zadovoljstvo i radost dolaze od onih trenutaka kada verujete da ste možda uspeli u stvaranju promena.

Nisu u pitanju gubici – kompromis je nekako postala reč koju ne cenimo. Tokom pregovora tražite rešenje problema, najčešće sa onima sa kojima imate spor. Kompromis potiče od zadržavanja fokusa na budućnosti, pokušavajući da postignete ono što je najbolje za vašu zajednicu ili državu i odlučujući šta je bitno.

Dobri pregovorarači rade tiho i dosledno – ulažući kapljice, kapljice njihovih napora da nađu rešenja.

Imali ste uticajnu ulogu u postizanju istorijskog Briselskog sporazuma 2013. godine. Međutim, Srbija i Kosovo od tada nisu postigle veliki napredak u normalizaciji odnosa. Koga kriviti za to?

Svaka od strana zna da budućnost i jedinih i drugih delom leži u njihovim odnosima sa EU, a delom u odnosima unutar njihovog regiona. A to znači naći način da napravite budućnost koja će doneti mir, bezbednost i ekonomski uspeh obema stranama.

Nikada neće biti lako – Briselski sporazum je bio samo početak – ali od obe strane zahtevam da sednu za sto i pronađu rešenja. Zamislite scenu – dvojicu premijera, istih godina, iz istog regiona, koji se nikada nisu sreli i koji nose nade i težnje svog naroda, uz jedan osećaj istorije i traume iz prošlosti. Bilo je hrabro čak biti u istoj prostoriji. Izazov je bio priznati prošlost, i gubitke i patnje tolikog broja ljudi, i usmeriti se da mladi ljudi sa Kosova i iz Srbije mogu očekivati budućnosti u EU.

Najveća prepreka liderima svugde je da budu spremni da krenu napred. Lakše je ne činiti ništa. Na sreću, obe strane su bile spremne da to urade.

EU poseduje veoma snažnu polugu u podsticanju Srbije i Kosova da implementiraju Sporazum, pre svega dražima evropskih integracija. Međutim, čini se da to nije poslužilo, imajći u vidu zasićenost proširenjem unutar EU. Koristeći ovu polugu, kako EU nije uspela da pogura obe strane da prevaziđu razlike i nađu zajedničko tlo?

Razumem da širom regiona postoji zabrinutost da EU nije entuzijastična po pitanju proširenja kao što je bila ranije. Nema sumnje da zemlje Zapadnog Balkana pripadaju unutar EU. Posvećenost EU je jasna u delu Miroslava Lajčaka da nastavi da radi sa Srbijom i Kosovom. Međutim, zemlje koje žele da budu deo EU imaju još puno da rade, i deo manjka entuzijazma je zbog manjka napretka onih koji žele da postanu članice. To nije lak put, ali se veoma isplati.

U knjizi ste pojasnili da se ne postiže sve najbolje kroz rad formalnih organizacija, poput EU, NATO ili UN. "Kao sa posredovanjem između Srbije i Kosova, njihova uloga (SAD) bila je tiha, najvećim dijelom skrivena ali, bez obzira na to, suštinska", napisali ste. Da li smatrate da u ovom trenutku SAD imaju veći uticaj od EU, naročito na Kosovu?

Verujem u saradnju sa prijateljima i saveznicima kako bi se našla rešenja. SAD imaju naročit odnos sa Kosovom, što je značilo da su mogle da ih uvere i podrže na putu onoga što će postati Briselski sporazum. Nije u pitanju ko ima veću moć – u pitanju je moć zajedničkog rada.

Kakva je vaša procena sveukupne situacije na Balkanu?

Dok nekada zaraćene strane promovišu saradnju, uglavnom na ekonomskom polju, gotovo sve prepreke, kao npr. etnički sukobi, ostaju nerešene (Kosovo i Bosna).U isto vreme, demokratije na Balkanu imaju problem sa rasprostranjenom korupcijom, nepoštovanjem vladavine prava i gušenjem medijskih sloboda. Dok EU generalno kritikuje te trendove, deluje da ih ponekad namerno ignoriše u pokušaju da navede autoritarne balkanske lidere da se usklade sa geopolitičkim dogovorima, takozvane stabilitokratije. 

EU se zasniva na principima – demokratija, ljudska prava, vladavina prava samo su neki od njih. U radu sa tim zemljama, oni ostaju deo tekućeg dijaloga.

U kolumni "Ne zatvarajte vrata Zapadnom Balkanu" za Politiko 2021. godine, vi i drugi autori ste ocenili da je alternativa tome povratak jednoj podeljenoj Evropi, okruženoj silama koje niti imaju njegove interese niti vrednosti u srcu. "Ostavljanje Zapadnog Balkana u stalnoj zoni sumraka na marginama Evrope bio bi strateški poraz – jedan koji bi se mogao izbeći". Da li je EU mogla učiniti više?

Nije samo uloga EU da gura Zapadni Balkan – takođe je na svakoj od zemalja da se odluči da napravi promene neophodne kako bi se obračunala sa svim pitanjima koja su neophodna da bi postale članice EU. Tako da se nadam da ćemo videti više učinjenog od strane svih kako bi se odgovorilo na ove izazove.

U poslednjoj godini vašeg mandata – 2014. godine, Rusija je anektirala Krim. Da li smatrate da je pravovremena reakcija na aneksiju mogla sprečiti invaziju na Ukrajinu februara 2022? Šta se moglo uraditi drugačije?

Reagovali smo na vreme, uveli smo sankcije Rusiji i pokušali da podstaknemo pregovore. Razumevanje situacije nakon što se ona dogodila je uvek teško – nismo tada znali ono što znamo sada. Međutim, u godinama intervenisanja, ono što se dešavalo u Ukrajini nije bilo visoko na agendi kao što je, po mom mišljenju, trebalo.

U odnosu na period kada ste bili šefica evropske diplomatije, koliko, po Vašem mišljenju, Rusija danas utiče na dijalog i na situaciju na Zapadnom Balkanu?

Uvek smo bili svesni ruskog uticaja i angažmana na Zapadnom Balkanu. Događaji u Ukrajini su to učinile očitijim.

U periodu kada ste napustili Brisel, gotovo se nije ni pričalo o kineskom uticaju. Sada imamo primere Kine koja širi svoj uticaj kreditima, donacijama i infrastrukturnim projektima širom Zapadnog Balkana, čak i u pojedinim članicama EU. Građani kineski uticaj ne vide kao pretnju koliko ruski. Da li biste se saglasili?

Kineski izazov je drugačiji od situacije sa Rusijom. Nadam se da ćemo imati više ulaganja napora u razvijanju jednog strateškog pristupa Kini koji prepoznaje te veze i zabrinutosti. Sećam se da je Kina imala ulogu sa ostatkom P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, plus Nemačka) u iranskim pregovorima i nadam se da će Kina nastaviti da igra pozitivnu ulogu u multilaterlanom sistemu o kojem se moramo brinuti.