Ristanović: Sa Kosova je od početka 60-ih godina prošlog veka, pa do 1989, iseljeno oko 140.000 Srba

Naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, istoričar Petar Ristanović kaže da je sa Kosova od početka 60-ih godina 20. veka, pa do 1989. godine, prema njegovim istraživanjima, iseljeno između 130.000 i 140.000 Srba, odnosno 40 odsto svih Srba koji su tamo živeli.

Ristanović, koji je je doktorirao na temu "Srpska intelektualna elita i kosovsko pitanje 1974–1989". u inetrvjuu za Kosovo onlajn ističe da iseljavanje Srba sa Kosova traje i 50-ih i 60-ih godina 20. veka, a da od sredine 60-tih eskalira.

"To je ogroman broj i taj broj nije bio tajna, ljudi su o tome znali i ljudi su o tome neformalno pričali, ali je sve do početka 80-tih cenzura u Jugoslaviji bila jaka i o tome nije smelo da se govori javno", kaže Ristanović.

Nacionalne težnje Albanaca na Kosovu počele su da bujaju nakon Brionskog plenuma i smene tada drugog čoveka SFRJ Aleksandra Rankovića. Neretko se kod albanskih autora i danas može susresti termin Rankovićeva Jugoslavija. Da li je njegovom smenom uklonjena prepreka za ostvarenje ciljeva Albanaca?

To je jedan vrlo zanimljiv fenomen, budući da u isključivo u albanskoj istoriografiji i kod albanskih istoričara, javnih ličnosti, publicista, postoji taj termin Rankovićeva Jugoslavija. Oni Jugoslaviju dele na onu do 1966. i onu posle te godine. Što na neki način ima smisla, budući da su sredinom 60-ih zaista počele duboke promene u Jugoslaviji. Ona je prethodno bila jedna centralizovana država, kojom se u potpunosti upravljalo iz Beograda, iz partijskog centra. Od 1966. pa do 1974. kreće proces decentralizacije Jugoslavije, gde se odlučivanje izmešta iz centralnih institucija u republičke i pokrajinske institucije. Međutim, govoriti o Rankovićevoj Jugoslaviji je prilično besmisleno. To je termin koji se isključivo sreće kod albanskih istoričara i publicista.

Ranković je bio nesumnjivo značajna, uticajna ličnost. U trenutku kada je smenjen 1966. godine on je bio potpredsednik Jugoslavije, o njemu se govorilo kao o mogućem Titovom nasledniku, što verovatno nije bio slučaj, ali nesumniivo je bio uticajan čovek koji je bio centralista, koji je bio personifikacija te snažne Jugoslavije kojom se rukovodi iz centra. Iako u tom trenutku nije formalno kontrolisao tajnu službu, koja je između ostalog bila odgovorna za borbu protiv separatizma na Kosovu, on je bio čovek koji je važio za njenog neformalnog šefa. S obzirom na to da je smena Rankovića koincidirala sa decentralizacijom, sa prelaskom svih suštinskih funkcija na niži nivo, na republike i pokrajine, od tog trenutka i Kosovo dobija sve veću samostalnost, institucije u Prištini dobijaju sve veću samostalnost, prenosi se vlast suštinski na albanske kadrove u Prištini i na taj način počinje moderna istorija Kosova. Ima to smisla na neki način, budući da koren separatizma počinje da se razbuktava.

Nedugo nakon toga izbijaju i velike demonstracije u Prištini 1968. godine. Da li to ukazuje da je ipak deo ciljeva koje su Albanci postavili ostao neostvaren?

Albanci su to shvatili, jer su igrali veoma važnu ulogu u smeni Rankovića. Kao suštinski glavni izgovor za njegovu smenu iskorišćena je praksa koju je Udba sprovodila na Kosovu, takozvane deformacije tajne policije. Albanci su bili saveznik Tita i ostalih u partijskom rukovodstvu u obračunu sa Rankovićem, a kao svojevrsnu nagradu dobili su potpunu upravu nad pokrajinom, koja je već od kraja 60-ih republika po svemu, osim po imenu. Ona je formalno deo Srbije, u praksi je potpuno samostalna, kao i ostale jugoslovenske republike i pokrajina Vojvodina. I tad, nakon smene Rankovića, dok traju te promene, dok se Jugoslavija preoblikuje, postavlja se pitanje kakvu će formu autonomije Kosovo imati i da li ćeto biti autonomija ili će možda prerasti u republiku. Pa se na Kosovu čuju razni glasovi, traži se ustav umesto statuta, što ima simbolički značaj, traži se da se slobodno koristi albanska zastava, traži se da predstavnik pokrajine ima ista prava kao i predstavnici republika u kolektivnom predsedništvu države...

Znači, razni zahtevi koji suštinski vode ka tom formalno republičkom statusu. Praktično svi ti zahtevi su ispunjeni, osim tog krunskog da Kosovo postane republika. I kada je postalo jasno 1968. da taj zahtev neće biti ispunjen, buknule su demonstracije. One su bile direktna reakcija na to što u tom krugu ustavnih promena koje se događaju 1967. i 1968. godine Kosovo nije postalo republika.

Kosovo Ustavom iz 1974. godine formalizuje status unutar Srbije. Kakav je bio odnos srpskog rukovodstva u Beogradu prema tom pitanju u godinama koje su prethodile?

Srpsko rukovodstvo se od smene Rankovića suočilo sa nizom drugih smena. Prvo su sklonjeni takozvani Rankovićevci, pa Ćosićevci, pa niz drugih kadrova. Onda je u jednom periodu od 1969. do 1972. rukovodeću ulogu u Srbiji imalo Nikezićevo rukovodstvo, danas poznato kao takozvani liberali, koji su bili kooperativni prema pokrajinama, bili su spremni da se zarad ideologije ili praktične poliike odreknu mnogih nadležnosti Srbije, što su oni i uradili tokom tih ustavnih promena 1971. godine. Ustav je postepeno menjan ustavnim amandmanima iz ’67, ’68, ’71, a onda konačno 1974. godine. To je proces koji je trajao.

Za sve to vreme Srbija se suočavala sa nizom smena svojih rukovodećih kadrova. Nisu te smene bile motivisane Kosovom. Najčešće je Kosovo tu igralo manju ulogu, druga je tu politika bila na delu. Ali, posledica toga je bila da je položaj srpskog rukovodstva u Jugoslaviji bio vrlo oslabljen. Rukovodeći ljudi tokom 70-ih, tu su najuticajniji političari bili Petar Stambolić i Draža Marković, nisu imali puno uticaja na jugoslovenskom nivou, na federalnom nivou i suštinski oni su bili primorani na brojne kompromise, kako bi očuvaili svoje pozicije. Njihova politička računica je otprilike bila, pristaćemo na ono što moramo, sačuvaćemo svoje pozicije, a onda nakon Titove smrti, kada se stvari promene, pokušaćemo da povratimo pozicije Srbije i Jugoslavije. To je bila njihova računica i pokazalo se da je ta računica bila pogrešna.

Da li su demonstracije koje su u Prištini i širom Kosova izbile 1981. godine bile nastavak pritiska da Kosovo formalno dobije status republike?

Kosovo je tokom čitavog perioda Jugoslavije bilo prilično loše mesto za život. Ono je napredovalo, život je postajao bolji, ali nedovoljno brzo u odnosu na ostatak Jugoslavije. Ljudi su bili siromašni, bili su bez perspektive. Bio je ogroman prirodni priraštaj, čak i kod Srba, kod Albanaca neuporedivo veći. Priština je početkom 80-ih bila grad mladih, od oko 100.000 ljudi, bilo je 80.000 mladih. Oni nisu imali praktično nikakvu perspektivu za život, šansa za posao je bila minimalna. I u tom trenutku jednostavno buja jedno nezadovoljstvo koje je motivisano socijalnim prilikama, ali kada se ono izlilo, kada je buknulo, prelilo se na nacionalne zahteve. I obično tako uvek i bude, nije Kosovo po tome ništa specifično. Čitavo to socijalno nezadovoljstvo na kraju je eskaliralo u jednom zahtevu Kosovo republika. Gde se u toj republici videlo rešenje za sve probleme koje ta mlada albanska populacija na Kosovu ima.

Tadašnje kosovsko rukovodstvo, gde su Albanci dominirali, nije bilo za to. Nisu odobravali taj korak, videli su čak u tome opasnost, što se pokazalo da je tačno. Oni su verovali, s pravom, da će u nekom novom krugu ustavnih promena, nakon ’74, a u Jugoslaviji su ustavne promene bile relativno česte, na svakih 10-ak godina, Kosovo dobiti status republike. Videli su to kao neku prirodnu evoluciju. Te demonstracije su ih na neki način omele u njihovim planovima, tako od tog trenutka, umesto da traže još, odnosno da traže republiku, komunističko rukovodstvo Kosova u tom trenutku se stavlja u defanzivni položaj, oni brane ono što imaju. Brane taj položaj – oni su formalno deo Srbije, ali u praksi potpuno nezavisni.

Nakon tih demonstracija je u javnosti otvoreno i pitanje iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, kao i njihovog položaja u pokrajini, po prvi put se o tome piše i govori javno.

Iseljavanje Srba sa Kosova traje sve vreme i 50-ih i 60-ih, a od sredine 60-ih eskalira. Moja procena, na osnovu istraživanja, je da se je da sa Kosova, u periodu od početka 60-ih, pa do kraja 1989. godine, oko 130.000 do 140.000 Srba, odnosno 40 odsto svih Srba koji su živeli na Kosovu. To je ogroman broj i taj broj nije bio tajna, ljudi su o tome znali i ljudi su o tome neformalno pričali, ali je sve do početka 80-ih cenzura u Jugoslaviji bila jaka i o tome nije smelo da se govori javno. Kao slikovita ilustracija, jedan albanski političar sa Kosova, pokrajinski rukovodilac Kolj Široka, je 1967. gostovao na jugoslovenskoj televiziji. Bilo je dozvoljeno da ljudi zovu i da se uključuju u program, naravno to je bilo kontrolisano. Ja sam došao sasvim slučajno do jednog izveštaja o toje emisiji, koji je jugoslovenskom predsedništvu dostavila tajna policija, u kome se navodi da je tokom emisije oko 250 ljudi pozvalo studio i preko 200 njih je želelo da pita pitanje vezano za iseljavanje Srba, ali nijedno od tih pitanja nije pušteno u program. Znači, o tome se šaputalo, govorilo, ali zbog političke klime do ’81 to nije bilo tema o kojoj je javno smelo da se govori.

Kada je progovoreno, nakon demonstracija ’81, opet je ta tema na neki način zloupotrebljena. Nije bio više cilj da se spreči to iseljavanje Srba, da se ono zaustavi, da se donesu konkretne mere, da se ono suzbije. Odnosno jeste do bio cilj, ali je on bio u drugom planu. Iseljavanje je korišćeno u političkom obračunu. Za srpsko rukovodstvo, iseljavanje je bilo dokaz da na Kosovu to ne žele da spreče, da oni čak to podstiču, i da Ustav treba da se menja, da Kosovo treba da se vrati pod Srbiju, da je to jedini način da se iseljavanje zaustavi. S druge strane u Prištini su tvrdili da je to iseljavanje normalan proces, da ljudi odlaze tamo gde im je bolje, za više para, suštinski su negirali da je to iseljavanje uopšte problem, opet braneći se tako od optužbi iz Beograda i dokazući da nema potrebe za bilo kakvim ustavnim promenama. Tako da čak i kada je o iseljavanju progovoreno, ono je bilo instrument, a ne problem za koji je postojao konkretan interes da se reši.

I pored velikog nezadovoljstva Srba sa Kosova i Metohije, čini se da je prve konkretne korake na rešavanju tog problema preduzeo Slobodan Milošević, krajem 80-tih.

Milošević je „otkrio Kosovo“ 1987. godine i svoju političku sudbinu vezao za Kosovo, iako se do tada suštinski Kosovom nije ni bavio. Nije poznavao problematiku, nije razumeo problem, na sednicama gde se razgovaralo o Kosovu uglavnom je ćutao ili davao neke generičke izjave. Godinu dana pre njega, 1986. godine, na Kosovu je bio Ivan Stambolić, video je šta se događa, video je nezadovoljstvo Srba, ali e pokušao smirujuće da deluje na njih i poslao je poruku, čekajte, rešićemo. Srbi u tom trenutnku više nisu želeli, nisu mogli da čekaju. Nezadovoljstvo među Srbima, zbog svega što se dešavalo tokom prethodnih decenija, je bilo nabujalo. Milošević se pojavio ’87, pred tim istim Srbima i poslao poruku, rešićemo vaše probleme brzo i efikasno.

On je na taj način vezao svoju sudbinu za to brzo i efikasno rešavanje problema, a rešavao ih je tako što je sizuaciju zatezao do krajnjih granica. Proizvodio je krizu, produbljivao je čak, bio spreman da je dovede na ivicu incidenta čak, na ivicu eskalacije, ne samo na Kosovu, nego na jugoslovenskom nivou, kroz ono takozvano događanje naroda, mitinge koji su se događali po ulicama gradova Srbije, pa je čak bilo pokušaja da se ti mitinzi izvezu van granica Srbije. I na taj način je pritiskao rukovodstvo u ostatku Jugoslavije da oni utiču na kosovsko rukovodstvo i da zajedno sa Beogradom se utiče na Kosovo da se promeni Ustav, što je bilo Miloševićevo rešenje i što je bilo u krajnjoj liniji rešenje koje su Srbi sa Kosova zahtevali. Znači da se menja Ustav i da se pokrajina Kosovo vrati pod okrilje Srbije. Kosovu je tim promenama bila obećana autonomija, ona je u praksi amandmanima iz ’89. bila očuvana, ali je ono suštinski bilo vraćeno pod okrilje institucija Srbije.

Albanci to nisu bili spremni da prihvate. Kod Albanaca je tokom 80-tih raširen jedan narativ, jedno uverenje, da je odbrana autonomije takve kakva jeste, gde je Kosovo suštinski nezavisno od Srbije, pitanje opstanka, da pkoliko se ta autonomija minimalno suzi, praktično za Albance neće biti života na Kosovu. U trenutku kada je ta autonomija sužena, oni su odlučili da te promene bojkotuju, da bojkotuju institucije Srbije i krenuli u izgradnju svoje paralelne države.