Saks: Srbija treba da bude deo mudre Evrope koja to sada nije

Američki ekonomista Džefri D. Saks ocenio je da Srbija ne bi trebalo da žuri sa pristupanjem Evropskoj uniji, navodeći da ni Brisel ne pokazuje spremnost za njeno brzo članstvo, te da bi Beograd, zajedno sa zemljama sličnih stavova, mogao da doprinese da se Evropa udalji od sadašnjeg talasa rusofobije i vrati ideji inkluzivne evropske bezbednosti, zasnovane na Helsinškom završnom aktu i obnovljenom i reformisanom Oebsu.

„Srbija je potpuno u pravu što nastoji da vodi spoljnu politiku koja održava veze i sa Evropom, i sa Rusijom, i sa Kinom, bez potrebe da bira stranu. Suština je u tome da bi i Evropska unija trebalo da održava odnose sa Rusijom i Kinom, umesto da te zemlje posmatra kao neumoljive neprijatelje. Današnja rusofobija u Evropi potpuno je apsurdna, tragična i potencijalno samoubilačka. U idealnim okolnostima, Srbija bi trebalo da bude deo jedne mudre i racionalne Evrope. Međutim, Evropa se danas, po mom mišljenju, ne ponaša dovoljno razumno“, rekao je Saks u intervjuu za Politiku objašnjavajući krupne promene na globalnoj političkoj i ekonomskoj sceni i transformaciju kroz koju prolazi savremeni svet.

Polazeći od uspona Azije, slabljenja američke hegemonije i nastanka multipolarnog sveta, profesor Saks objašnjava zbog čega smatra da čovečanstvo prolazi kroz istorijsku smenu epoha koja će odrediti političku, ekonomsku i bezbednosnu arhitekturu 21. veka.

Na najdubljem nivou, promena predstavlja evoluciju – postepen i dugoročan povratak Azije u središte svetske ekonomije, proces koji traje već decenijama i koji je zasnovan na demografskim i tehnološkim promenama. Na nivou međunarodnog sistema, ta evolucija predstavlja duboku transformaciju – prelazak sa kratkog unipolarnog perioda američke dominacije nakon 1991. godine nazad ka multipolarnom svetu.

Da li će se transformacija dešavati u miru?

Da li će ta transformacija ostati mirna ili će prerasti u nasilnu revoluciju, u obliku rata velikih sila, otvoreno je i najvažnije pitanje našeg vremena. Odgovor pre svega zavisi od toga da li će Sjedinjene Američke Države biti spremne da prihvate stvarnost koju još nisu prihvatile. Dozvolite mi da počnem od dve osnovne činjenice koje određuju sve ostalo.

Prva je da je multipolarni svet već stigao. To je pre svega rezultat uspona Kine, ali šire gledano i uspona Azije kao novog centra svetske ekonomije i stanovništva. Posmatrano prema paritetu kupovne moći, kineska privreda već je veća od američke. Azija danas stvara približno polovinu svetske proizvodnje i u njoj živi više od polovine čovečanstva. To nije istorijska anomalija, već povratak istorijskoj normi. Tokom najvećeg dela zabeležene istorije upravo su Kina i Indija bile najveće svetske ekonomije. Dominacija Zapada tokom poslednja dva veka, a naročito dominacija Sjedinjenih Američkih Država posle 1945. godine predstavljala je privremeni istorijski period, omogućen činjenicom da su zemlje severnog Atlantika prve ovladale tehnologijama industrijske revolucije. Taj tehnološki monopol sada je završen. Azija je ovladala istim industrijskim, a danas i digitalnim tehnologijama, zbog čega se stara hijerarhija ubrzano raspada pred našim očima.

Kako SAD reaguju na to?

Sjedinjene Američke Države ne prihvataju ovu novu realnost. Umesto da se prilagode svetu u kojem postoji više velikih sila, Vašington i dalje postupa kao da jeste ili bi trebalo da ostane jedina supersila, nezamenljiva država koja ima pravo da određuje pravila za sve ostale. Upravo to neprihvatanje predstavlja duboki uzrok većine današnjih međunarodnih napetosti i ratova. Na duži rok, međunarodna raspodela moći prati raspodelu ekonomske snage, dok ekonomska snaga počiva na stanovništvu i produktivnosti. Kada jedna oblast sveta ima odlučujuću tehnološku prednost, ona stiče mogućnost vojne i političke dominacije, kao što su to nekada činile Zapadna Evropa, a potom i Sjedinjene Američke Države.

Šta biva sa unipolarnim poretkom?

Kako se primena tehnologije proširuje, ekonomska snaga se izjednačava, a za njom dolaze i politička i vojna moć. Unipolarni poredak može opstati samo dok postoji tehnološki jaz. Kada druge sile – pre svega Kina, ali i Indija i druge države – zatvore taj jaz, unipolarnost postaje neodrživa. Nikakva vojna potrošnja niti diplomatski pritisci ne mogu promeniti osnovnu matematiku stanovništva, tehnologije i produktivnosti. Zbog toga smatram da je američki projekat očuvanja trajne hegemonije osuđen na neuspeh, jer je u suprotnosti sa dubokom strukturnom logikom našeg doba, ali i zato što počiva na oholosti i nepravdi.

Kakve pouke možemo izvući iz istorije?

Uspon i pad velikih sila oduvek su pratili geografiju tehnologije i trgovine. Oblasti koje su predvodile u razvoju ključnih tehnologija svog vremena određivale su tok istorijske epohe. Tokom prethodna dva veka to je bio severni Atlantik. Danas to ponovo postaje Evroazija i pacifički prostor.

Kakvu ulogu u svemu tome imaju najvažniji svetski lideri?

Predsednik Si Đinping predstavlja Kinu koja je prvenstveno usmerena na sopstveni ekonomski razvoj, tehnološki napredak i nacionalni preporod. Kina nastoji da obezbedi stabilnost i bezbednost u svom neposrednom okruženju i da zauzme mesto u svetu koje odgovara njenoj veličini i značaju, ali, po mom mišljenju, ne teži globalnoj vojnoj hegemoniji na način na koji su to činile Sjedinjene Američke Države. Njeni glavni instrumenti uticaja nisu vojne intervencije, već trgovina, investicije i infrastrukturni projekti, poput inicijative „Pojas i put”.

A predsednik Rusije Vladimir Putin?

Predsednik Vladimir Putin predstavlja Rusiju koja je odlučna da zaštiti ono što smatra svojim vitalnim bezbednosnim interesima, pre svega u odnosu na širenje NATO-a. Tragedija Ukrajine u velikoj meri predstavlja i posledicu odbijanja Zapada da ozbiljno shvati ruske bezbednosne zabrinutosti i da pregovara u dobroj veri.

A predsednik SAD Donald Tramp?

Predsednik Donald Tramp predstavlja složeniji slučaj. On oličava američki unilateralizam u njegovom najtransakcionijem obliku – kroz carine, političke pritiske, sklapanje dogovora i otvoreno nepoverenje prema saveznicima i međunarodnim institucijama. U izvesnoj meri shvata da se stari međunarodni poredak završava i govori o okončanju „beskonačnih ratova”. Istovremeno, međutim, dodatno pojačava politiku prinude kroz trgovinske ratove i sankcije, čime, paradoksalno, samo ubrzava potragu ostatka sveta za alternativama američkoj dominaciji. U svojoj suštini, smatram da Tramp deluje bez jasne dugoročne strategije, da je duboko opterećen korupcijom i da upravo zbog toga ostaje politički nedovoljno delotvoran.

Kolika je njihova stvarna moć da oblikuju novi svetski poredak?

Nijedan od ovih lidera, ma koliko bio moćan, ne može promeniti duboke strukturne procese koje sam opisao. To me dovodi do Evrope, čiji položaj posmatram sa iskrenom zabrinutošću, ali i izvesnim iznenađenjem. Svoju spoljnu politiku podredila je Vašingtonu, odrekla se ruskih energenata uz ogromne troškove za sopstvenu industriju, uključila se u konfrontaciju sa Kinom protivno sopstvenim ekonomskim interesima i započela veoma skupo ponovno naoružavanje. Sve to događa se uprkos činjenici da značajan deo evropske javnosti ne podržava takvu politiku i uprkos tome što ona nije u skladu sa dugoročnim interesima i prosperitetom Evrope. Geografski i ekonomski, Evropa pripada evroazijskom kopnenom prostoru. Njena prirodna budućnost jeste mirno povezivanje sa Rusijom, Kinom, Bliskim istokom i Afrikom, a ne uloga zapadnog vojnog krila sile čija globalna dominacija postepeno slabi. Evropa koja bi povratila svoju stratešku samostalnost mogla bi da postane jedan od ključnih stubova stabilnog multipolarnog sveta i snažan glas mira. Da li će pronaći političko rukovodstvo sposobno da to ostvari, u ovom trenutku ne mogu da procenim. Transformacija ka multipolarnom svetu je neizbežna. Ona je utemeljena na ekonomskim i demografskim procesima koje nijedna državna politika ne može da zaustavi niti preokrene. Istovremeno, ta promena predstavlja i dublji oblik istorijske pravde – svet u kojem svi delovi planete imaju mogućnost da napreduju i učestvuju u donošenju odluka, a ne samo zemlje severnoatlantskog prostora.

Šta je najveća opasnost današnjeg doba?

Pravo pitanje nije da li će do ove transformacije doći, već da li ćemo njome upravljati mirno ili ćemo dozvoliti da preraste u katastrofu. Najveća opasnost jeste eskalacija sukoba između velikih sila – u Ukrajini, oko Tajvana ili na Bliskom istoku – pri čemu bi svaki od tih sukoba mogao da preraste u direktan obračun država koje poseduju nuklearno oružje. Ono što ovu opasnost čini posebno ozbiljnom jeste činjenica da od takvih sukoba pojedini moćni interesi ostvaruju ogromnu korist. Vojnoindustrijski kompleks, kako u SAD, tako i u Evropi, izuzetno je snažan i podstiče politiku konfrontacije, iako istraživanja javnog mnjenja iznova pokazuju da većina građana takvu politiku ne želi. Zato zadatak našeg vremena nije da sprečimo uspon Azije. To nije moguće, niti bi trebalo da bude cilj. Pravi zadatak jeste da se taj uspon prihvati mirno, u okviru reformisanog sistema međunarodnog prava i međunarodne saradnje, sa Ujedinjenim nacijama kao njegovim centralnim osloncem.

Gube li UN uticaj?

Najdublja poruka prilikom osnivanja UN 1945. godine je bila da svet ne bude zasnovan na trajnoj dominaciji jedne sile, već na saradnji suverenih država koje deluju prema zajedničkim pravilima. Uzgred, verujem da će ovo biti i period u kojem će Afrika imati sve značajniju i konstruktivniju ulogu u svetskoj ekonomiji. Nažalost, danas smo se u velikoj meri udaljili od ideala sadržanih u Povelji Ujedinjenih nacija. Povratak tim principima, kao i očuvanje mira među velikim silama u vreme kada se svet ponovo uravnotežuje, predstavlja veliki zadatak naše generacije. Na kraju, izbor je naš. Suštinska dilema jeste između mudrosti prilagođavanja novim okolnostima i zablude da Sjedinjene Države mogu silom da sačuvaju hegemoniju koja više ne postoji. Svet ulazi u novu istorijsku epohu u kojoj nijedna država više neće moći sama da određuje pravila međunarodnog poretka. Upravo zato bi budućnost trebalo graditi na dijalogu, međusobnom uvažavanju i doslednoj primeni međunarodnog prava. Samo tako transformacija koja je već započela može ostati mirna evolucija međunarodnog sistema, a ne prerasti u revoluciju u obliku sukoba velikih sila.