Tomović: Reči kneza Lazara vertikala srpskog naroda

Sa stanovišta nacionalne istorije, Vidovdan predstavlja vododelnicu srpske srednjevekovne istorije, od tada se u srpskom narodu 'odomaćilo' pre Kosova i od Kosova. Bitka koja se odigrala na Kosovom polju 1389. godine, juna 15. po starom, 28. po novom kalendaru zauzima jedno od centralnih mesta u srpskoj istoriji, rekao je u intervjuu za Kosovo onlajn profesor istorije Vladan Tomović.

"Od Romejskog carstva koje je doživelo vrhunac mnogo ranije ostalo je samo ime - Vizantija, u čijem susedstvu se uzdigla snažna srpska država koja sredinom 14. veka dostiže vrhunac za vreme cara Stefana Uroša IV Dušana, kao i bugarska država. Ekspanzija Osmalija obe države zatiče u stanju razjedinjenosti i rascepkanosti. Nakon smrti cara Uroša V, razjedinjenu srpsku državu objedinjuje oblasni gospodar Moravske Srbije knez Lazar Hrebeljanović, suprostavlja se Osmanlijama koji su prestonicu preselili na Balkan u u Jedrene", rekao je Tomović.

Dodao je da su prodoru Osmanlija 80-tih godina 14. veka u Pomoravlje, gde su ih srpski odredi razbili i potukli njihovu prethodnicu kod Paraćina, zatim kod Pločnika, a potom i u Hercegovini kod Bileće, prethodili sukobi.

"Prvi sukob Srba i Turaka dogodio se u vreme cara Dušana 1352. godine, kada je nekoliko hiljada srpskih vojnika poraženo boreći se na strani jednog od pretendenata Jovana V, a protiv Jovana VI Kantakuzina koga su podržavale Osmanlije. Još jedna značajna bitka odigrala se 1371. godine u septembru, na reci Marici, a stradanje oblasnih gospodara južnih srpskih zemalja braće Mrnjavčević bio početak pada pod Osmanlijsku vlast", istakao je Tomović.

Konačno u boju na Kosovu knez Lazar se suprostavio emiru Muratu I i njegovim sinovima Bajazitu i Jakubu, zajedno sa zetom, oblasnim gospodarom Kosova Vukom Brankovićem kao i vojvodom Vlatkom Vukovićem koga je poslao Tvrtko I Kotromanić u pomoć.

"Na osnovu brojnih izvora možemo reći da je osmanlijska vojska bila znatno brojnija, da se bitka odigrala na Kosovu polju u rejonu reke Sitnice, da je bila krvava i žestoka i da su jedna i druga strana videle u njoj značaj da se reši na bojnom polju ono što nije moglo na drugi način. Na srpskoj strani je život, žrtvujući se za veru i otačastvo dao knez Lazar i brojni junaci, a na drugoj strani osmanskog vođu Murata I Srbi ubijaju, Miloš Obilić ili kako beleže izvori „ubi ga neko blagorodan", rekao je Tomović.. 

Tomović se ne slaže sa ustaljenim mišljenjem "o srpskom porazu i nekakvoj turskoj pobedi".

"Savremenici nisu tako mislili, ako je to bio poraz, zašto jeTvrtko I pisao Trogiranima i Firentincima obaveštavajući ih o svojoj pobedi, zašto su ruski monasi na putu za Carigrad, beležili i svedočili veliku pometnju u osmanskim redovima? Konačno ako je to bio srpski poraz, a turska pobeda, zašto su se osmanske snage povukle, a Bajazit i Jakub nisu slavili pobedu, nego su se zakrvili. Bajazit je ubio Jakuba, osmanske snage su se povukle, i narednih nekoliko decenija u osmanskom carstvu besne pravi građanski ratovi i borba oko prestola čak i nakon Bajazita", rekao je Tomović. 

"Kosovska bitka, u krajnjoj liniji, nikako ne može predstavljati srpski poraz, jer ako je poraz, zašto bi nakon silnih pobeda, slavili jedan poraz i zašto bi ta bitka i taj događaj zauzimali centralno mesto u istoriji. Reči samog kneza Lazara, o čemu svedoče izvori iz tog vremena pre svega patrijarha Danila III, našle su potvrdu i u potonjim vremenima - da je bolje od mača poginuti, nego neprijatelju okrenuti leđa, je uzvišena ideja koja će od tog doba postati istorijska vertikala srpskog naroda. Sam čin kanonizovanja Svetog cara Lazara, jer je zadobio carstvo nebesko žrtvujući se za veru i otačastvo, i prenos njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu, ovenčanih slavom mučenika, što ga razlikuje od prethodnih svetih Srba iz vremena Nemanjića, ostaće trajni spomenik i duboko urezano u kolektivnu svest srpskog naroda do dana današnjeg", rekao je Tomović.

U istorijskom kontekstu postoji izvesna koincidencija presudnih događaja na Vidovdan?

Ideja Kosovskog zaveta inspirisala je i Gavrila Principa da na Vidovdan, postupi isto kao Miloš Obilić nad tiraninom koji je došao da stavlja so na ranu srpskom narodu, na teritoriji Bosne i Hercegovine pod austrougarskom okupacijom. To će biti povod, a nikako uzrok za Veliki rat, do koga bi svakako došlo, jer su već nekoliko decenija postoje blokovi sila. Sarajevski atentat je povod jer je poslužilo pangermanskom planu drang nah osten –prodoru na istok, da se slomi kičma srpskom narodu, da se uništi Srbija. To je bio odličan povod, koji se pretvorio u Veliki rat, do tada najveću nezapamćenu klanicu u istoriji čovečanstva, kada će opet srpski vojnici, narod, junaci, nadahnuti Kosovskim zavetom braniti otadžbinu 1914., proći albansku golgotu 1915., vaskrsnuti na Kajmakčalanu i krenuti u proboj Solunskog fronta. Slučajnost je neverovatna, a posledica herojske borbe srpskog naroda stvaranje nove južnoslovenske države 1918. godine čiji će prvi Ustav biti proglašen na Vidovdan 1921. godine. To je bio moderan Ustav, ustrojen po najvišim standardima toga doba, na žalost sudbina se i tu poigrala sa nama. Napravili smo državu sa nekim ko nije hteo tu državu i to će nam se obiti o glavu i skupo nas koštati u Drugom Svetskom ratu.

Da li se izbor i epilog Kosovskog boja ’kome se prikloniti carstvu’,  može uporediti sa aktuelnom situacijom za rešenje kosovskog problema?

Nikada nije bilo lako stajati na pravoj strani, a mi smo kroz čitavu istoriju birali pravu stranu, to je ono što je učinio Sv car Lazar. Država koju smo stvorili 1918., platili krvlju i milionskim žrtvama, voljom velikih sila, razbijena je takođe voljom velikih sila na kraju 20. veka u uslovima izmenjenih međunarodnih okolnosti, na kraju hladnog rata i nestanka bipolarnog sveta. Dobili smo unipolarni svet, sa dominacijom jedne jedine super sile Sjedinjenih Američkih Država i NATO pakta, kao i ujedinjenu Nemačku. Nestaje Jugoslavija, a njeni građani se guraju u krvavi bratoubilački i verski rat, koji je nažalost odneo desetine hiljade života i nikome nije doneo dobra. Ponovo nove geopolitičke igre, teraju do juče zavađene i zakrvljene da žive u nekoj mini - Jugoslaviji, a Jugoslavija im nije valjala. Zar ta Jugoslavija nije bila Evropa u malom. Sled događaja dovodi do toga, da se postavlja pitanje onoga što je duša i srce srpskoga naroda - Stara Srbija, odnosno Kosovo i Metohija i danas od strane istih moćnika, nameće  pitanje: Koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika i gde je kraj tom drobljenju južnoslovenske države. Na primeru kosovskog zaveta i svega što smo uspeli da borbom kroz vekove ostvarimo treba da nam bude putokaz za budućnost i iznad svega sloga. Nas kao narod ubija nesloga, koja je proizvod jednog našeg većeg problema, a to je neznanje. Zato što smo ponavljači istorije, kao narod. Loše učimo na svojim greškama, uvek je bolje učiti na tuđim greškama. Kosovo i Metohija nije jedno obično parče teritorije, nekakav procenat, 15 odsto današnje države Srbije. Srbija ne može opstati bez Kosova i Metohije, i mora zaštiti svoj narod na KiM i svoje svetinje. Srbi su rođeni na KiM. Naše neznanje može lako da dovede do zabluda, kao što je bilo jugoslovenstvo i parola o bratstvu i jedinstvu, svedoci smo danas da od kvazi, nekakvih priučenih istoričara, čujemo da Nemanjići nisu Nemanjići nego nekakva arbanaška porodica Nimani i sve ostalo vezano za kosovsku izmišljenu kulturnu baštinu, to jednostavno ne može postojati, to je srpska kulturna baština, nešto što traje vekovima, što ima svoje korene više od milenijuma na ovom prostoru, ako budemo dozvolili da nas takvi uče ne piše nam se dobro.

Kosovski boj je i vašim kolegama Albancima inspiracija, poslednja izjava istoričara Budžovija da Kosovo mora da "redefiniše spomenik na Gazimestanu u skladu sa istorijskom istinom, van srpske hegemonističke ikonografije".

Te tvrdnje nemaju apsolutno nikakvog naučnog utemeljenja i to je, jedino postoji opasnost, da mi zbog neznanja nasednemo i prihvatimo to, zarad neke lepe budućnosti. Pogrešna je pretpostavka i o navodnom arbanaškom ilirskom poreklu, to jedna od najvećih neistina i zabluda jugoslovenske i srpske istoriografije, koju je nažalost naša struka u periodu jugoslovenstva i tzv bratstva i jedinstva prihvatila. Pre srednjeg veka, gde se pominju Arbanasi kao vlasi stočari, čak i u srpskoj srednjevekovnoj državi i to na višim nadmorskim visinama, na 800 metara, gde uživaju status stočara i gde su naravno hristijanizovani, a dolaskom Osmanlija islamizovani o njima nema nikakvih pomena čak i u osmanskim popisima stanovništva. To su činjenice, čitljive, proste, koje nauka generalno prihvata, a protiv kojih se oni bore klasičnom propagandom. Ako je to tako, koje na varvarski način, nezabeležen u 20.veku, uništavao te iste hramove i te iste svetinje. Oni su Devič razorili i u Drugom svetskom ratu, pa su ponovo pokušali na kraju 20. veka, da bi konačno pošlo za rukom 2004. godine u martovskom pogromu. Treba razlikovati nauku od klasične propagande. Naša snaga je istina i treba argumentima da se borimo, politika neka bude po strani, ima ko će to da rešava, zna se kako i na koji način.  Struka treba da se još više angažuje na nivou univerzitetske javnosti, SANU, hvala Bogu SPC čini puno na tom planu, istina je na našoj strani i mi tu bitku ne možemo da izgubimo.

Koliko se „epski zavet“ uklapa u postmodernu priču o evropskom putu Srbije i Evropskoj uniji kao konačnom opredeljenju?

Evropska unija kao tvorevina, bitno se razlikuje od pojma Evropa i onoga što čini evropsko kulturno naleđe i evropsku istoriju. Srbi su stari evropski narod, to nije sporno, delimo mnoge iste vrednosti, poglede na život, mi smo deo porodice evropskih naroda. Evropska unija nameće neke nove obrasce ponašanja, radi na jednom zadatku koji možemo nazvati - bogoborstvo, što smo već imali u prethodnom periodu. Briselska administarcija nije isto što i Evropa i evropska kultura. Bojim se da za nas ovakvi kakvi jesmo i svim kulturnim nasleđem koje posedujemo u takvoj evropskoj uniji nema mesta. Uvek i oko svakog pitanja Briselska administracija podržava srpske protivnike i uvek je na strani neprijatelja srpstva. Osvrnimo se na savremeni trenutak u Evropi, narod se budi, priča o 21. veku, evropejstvu i sl. sve više gubi podršku u narodu, sve je više vek nacija, sve se više čuju glasovi u srcu Evrope da se treba okrenuti toj niti koju vučemo svi iz srednjeg veka da se treba držati svojih uzora i korena.

Koja je vaša poruka na Vidovdan?

Naukom i istinom boriti se, dokazivati i negovati ono što je ostalo od naših predaka. Ta žrtva kosovskih junaka i kosovski zavet je nešto što niko u Evropi ne poseduje. To je istorijska vertikala srpskog naroda i mi se danas nikako i ni po koju cenu ne smemo odreći. Gledanje u budućnost aktuelni trenutak, moramo da se borimo da sačuvamo i državu i narod i da probamo sa svima da sarađujemo, ali nikako na svoju štetu. Bez Kosovskog zaveta, bez KiM, ne samo da je ugrožena srpska država, državnost, nego i egzistencija srpskog naroda, jer ono što smo izdržali kroz viševekovnu okupaciju, vekove pod tuđinskom vlašću, gotovo pola veka bezbožničke komunističke vlasti i režima Josipa Broza, bojim se da nam je ugroženo ukoliko se odreknemo svojih korena.