Trifković: Ništa novo pod kapom nebeskom

Ni Evropljani ni Amerikanci nisu više spremni da investiraju ni pare, ni resurse, a kamoli vojne efektive, da bi iznudili određene ishode na balkanskim prostorima, rekao je u intervjuu za Kosovo Onlajn profesor Fakulteta političkih nauka u Banja Luci Srđa Trifković.

Komentarišući nedavno održane kosovske parlamentarne izbore Trifković je rekao da „u sredinama bez razvijenih demokratskih institucija, tradicije i poštovanja različitosti mišljenja, kao što je zajednica kosovskih Albanaca, izbori imaju samo puku formu demokratije, a supstanca je nešto sasvim drugo - jedna homogena nacionalna zajednica u kojoj je razlika između političkih partija i vodećih pojedinaca u odnosu prema drugome, a pre svega prema Srbima, u suštini marginalna“.

Govoreći o izbornoj pobedi Pokreta Samoopredeljenje Trifković je rekao da je „Kurti dobrodošao određenim albanskim političarima na Kosovu da se stvori privid njihove „umerenosti“ u odnosu na njegove „ekstremističke“ zahteve.

„U suštini, nijanse koje ih razdvajaju su sasvim marginalne. I jedni i drugi žele Kosovo koje će manje-više biti - monoetničko, sasvim homogenizovano i na putu ka stvaranju velike Albanije, uz fosilne ostatke Srba, za takozvanu međunarodnu zajednicu. Ništa novo pod kapom nebeskom. Sa relativnom većinom koju je Samoopredeljenje osvojilo, možemo barem reći da su karte otvorene i da je situacija jasnija i čistija nego što bi inače bila. Albanci su jedinstveni po ključnim pitanjima, bilo da je reč o neukidanju taksi, neosnivanju Zajednice srpskih opština i to, ako ništa drugo, ima prednost da pomogne zvaničnom Beogradu da shvati – da floskule o sporazumu, kompromisu, prevazilaženju nasleđa prošlosti, gledanju u budućnost, napokon treba da budu razobličene i spoznate, da su to iluzije bez utemeljenja. Jer, ako nema partnera na drugoj strani, onda ni kompromis nije moguć“, rekao je Trifković.

Da li postoji „američki plan“ za rešenje kosovskog pitanja?

Srbija i mnogi drugi koji su se našli na udaru američke imperije skloni su da veruju da u Vašingtonu postoje neki dugoročni koherentni planovi, jasno artikulisani, koji se dosledno i tvrdo sprovode. Treba shvatiti da u samom Vašingtonu često leva ruka ne zna šta radi desna i ne treba nasedati na priču da je pala odluka da treba da se reši kosovsko pitanje u tom i tom roku. Svaki rok je arbitraran, a obično biva tako da neki birokrata, da bi dobio neke poene, dođe u Beograd i stvara iluziju da je on ovlašćen da diktira nekakve uslove ili čak da preti, ukoliko oni ne budu ispunjeni. Sve je to dimna zavesa koju smo videli na primeru „butmirskog procesa“, koji je počeo na inicijativu Amerikanaca sa ciljem unitarizacije Bosne i Hercegovine pre devet godina, od toga nije bilo ništa i da li su usledile neke sankcije i konsekvence, naravno da nisu. Ni Amerikanci ni Evropljani nisu spremni da više investiraju ni pare ni resurse, a kamoli vojne efektive da bi iznudili određene ishode na balkanskim prostorima, dakle - car nema odelo.

Da li se promenilo nešto od „parafiranja istorijskog sporazuma" Beograda i Prištine 2012. godine, za koji je tadašnja visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton izjavila da predstavlja „korak kojim se Kosovo i Srbija udaljavaju od prošlosti i približavaju Evropi“?

Jeste, u odnosu na ekipu koja je do 2012. bila na vlasti i tretirala zapad kao stranu sa koje nam dolazi sunce i svaki model koji treba slediti. Ukoliko se može uopšte naći neko poboljšanje u strateškom pristupu srpskoj spoljnoj politici od ekipe koja je usledila, to je uravnoteženiji odnos prema Rusiji, gde ukoliko ima i ambivalentnosti i određene doze tipovanja na više strana, ili ono što Zapad optužuje Srbiju - sedenje na više stolica - može se videti i kao kreativno diversifikovanje srpskih spoljnopolitičkih opcija.

U tih sedam godina, na spoljnoj sceni je došlo do promena koje nisu tektonske, one su postepene, inkrementalne, ali vode ka relativnom opadanju moći SAD-a u odnosu na ostatak sveta. Dok su bili jedni za drugima Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama, bila je dominantna teza o američkoj izuzetnosti i nedodirljiva dogma poželjnosti američkog ’angažmana’ na svakoj tački ove planete. U suštini, to je značilo pokušaj očuvanja globalne hegemonije sa neograničenim vekom trajanja, model bez presedana u svetskoj istoriji.

Mislim da Trampu treba dati kredit što je doveo u pitanje, da ga tako nazovem hibristički, samouvereno bahati pristup. To je jedan od razloga što se duboka država sa svim svojim finansijskim i drugim interesima za očuvanje strategije globalne hegemonije ujedinila protiv njega i pokušavala od samog trenutka njegovog izbora, a i dalje pokušava da mu smrsi konce, na ovaj ili onaj način, da mu uskrati mogućnost da deluje na način koji je po američkom Ustavu sasvim legalno izabran da čini, pre tri godine.

Kakva je pozicija Srba na Kosovu?

Došlo je do raskoraka, uslovno rečeno, srpske političke intelektualne elite, termin u čisto tehničkom smislu, i ogromne većine običnog sveta. Mislim da je srpska politička elita demoralisana i spremna na kapitulantski pristup rešavanju srpskog problema, što ne bi bilo u suštini rešenje, već samo znak da su ustuknuli. Odstupanje bi predstavljalo novu liniju fronta za sledeću rundu zahteva i pritisaka. U  narodu u celini je živ duh otpora i instiktivni osećaj da se ne treba nikad odricati prostora koji čak, iako je privremeno izgubljen, neće biti izgubljen sve dok formalno i pravno, srpska strana to nije prihvatila. To je jedna paradoksalna situacija gde pobornici i nosioci kapitulantskog pristupa, sebe proglašavaju za dalekovide, mudre, trezvene i realne. A upravo bi spremnost i trezvenost na sagledavanju realnosti, u širem vremenskom i geografskom kontekstu, diktirali strpljenje i očuvanje postojećih pozicija bez ikakvog kompromitovanja mogućnosti za njihovo poboljšanje u godinama i decenijama koje predstoje. Imamo paradoksalnu situaciju, da najveća srpska nada, kada govorimo o naciji u celini, leži u činjenici da će tvrdokorna i neumoljiva nepopustljivost druge strane (Albanci) prouzrokovati i spoznaju kod intelektualne političke elite u Beogradu, da će ih nemogućnost sporazuma koji bi podrazumevao kapitulaciju, prinuditi na novu paradigmu i novo sagledavanje jednačine.

To je apsurd, da će nemudra nepopustljivost i Albanaca i njihovih zapadnih mentora koji, kao što je i predsednik Vučić rekao posle sastanka sa američkim izaslanikom – ne nude apsolutno ništa, privoleti srpsko političko rukovodstvo na trezveniju, realniju, suptilniju i svestraniju spoznaju da srpske opcije nisu tako sužene kao što izgledaju i kako oni sami ponekad tvrde.

Prošle su dve decenije od NATO agresije. U tom periodu geopolitički odnos snaga u svetu se bitno promenio, od monopolarnosti koja je devedesetih godina bila neosporna ka multipolarnosti, gde je očigledno da uspon Kine i oporavak Rusije više ne stvaraju širi geopolitički milje u kojima su srpske opcije sužene do tačke nepostojanja. Naprotiv, one se sada proširuju. Institucionalna kriza EU na koju ne utiče samo Bregzit, već i odbijanje zemalja Višegradske četvorke da prihvate diktat o rasporedu migranata, zatim odsustvo konsenzusa o daljem proširenju i spoznaja na Balkanu, Severnoj Makedoniji i Albaniji da o ulazu u EU ni teoretski nema govora, zapravo otvaraju određene mogućnosti za kreativniji pristup kosovskom i svim drugim pitanjima, uključujući i evropske integracije, za koje sada zvanični Beograd ima puno osnova da teži novim strategijama.