Simfonija mira, ravnoteže i istinskog pomirenja

U vreme kada obeležavamo 30 godina od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, stojimo na istorijskom raskršću. Iza nas su najkrvaviji sukobi na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. Ispred nas je šansa da Zapadni Balkan konačno postane region trajnog mira, ekonomskog prosperiteta i istinskog pomirenja među narodima.

Dejtonski sporazum nije bio savršen. Rođen je u mukama, u poslednjem trenutku pre nego što bi se rat proširio dalje i dobio neizbrisive obrise. Ali upravo zato što je bio proizvod teških kompromisa, on je postao simfonija ravnoteže: tri konstitutivna naroda, dva entiteta, jedna država.

Nije to bio sporazum pobednika i poraženih, bio je to sporazum preživelih. I upravo zato je opstao tri decenije.

Kao ministar spoljnih poslova Republike Srbije ponosan sam što mogu da kažem: Srbija je od prvog dana bila i ostaje pouzdan čuvar i garant Dejtonskog sporazuma. Ne zato što je on idealan, već zato što je jedini okvir koji je dokazao da može da održi mir. Svaki pokušaj da se Dejton revidira jednostrano, da se autonomija entiteta ukine ili smanji, da se nadležnosti prenesu bez saglasnosti svih strana, nije samo kršenje međunarodnog prava to je direktan udar na krhku ravnotežu koja je spasila stotine hiljada života.

Ali odbrana Dejtona nije samo odbrana slova sporazuma. To je odbrana duha pomirenja koji je u njega utkan. Zato Srbija danas nije samo glas Republike Srpske i srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Srbija je i najglasniji zagovarač istinskog pomirenja među svim narodima regiona. Jer ne postoji veći srpski nacionalni interes od toga da na našim granicama vlada mir, da se deca rađaju bez straha, da se mladi ne sele, da se fabrike otvaraju, a ne zatvaraju.

Pomirenje, međutim, ne može biti jednosmerna ulica. Ne može se graditi na selektivnom sećanju, na hijerarhiji patnje, na tome da su neke žrtve „prihvatljivije“ od drugih. Trideset godina posle rata još uvek postoji bolna asimetrija u tretiranju žrtava. Srpske žrtve su često ostajale na margini istorije. Najteža rana ostaje prećutkivanje seksualnog nasilja nad srpskim ženama. Većina je i danas bez ikakve pravde, bez presude, bez priznanja, bez penzije, često bez imena u javnosti jer ih društvo i dalje gleda sa podozrenjem ili ravnodušnošću. Ove žene nisu „kolateralna šteta“. One su deo iste ljudske tragedije kao i sve druge žrtve. I dok god njihova patnja ostaje nevidljiva, pomirenje će biti nepotpuno.

Zato Srbija insistira: pomirenje bez pune istine nije pomirenje, to je samo privid mira.

Istovremeno, Srbija je danas najveći motor regionalne saradnje. Inicijativa Otvoreni Balkan, koju smo pokrenuli zajedno sa Severnom Makedonijom i Albanijom, a kojoj su se priključile i Crna Gora i Bosna i Hercegovina, pokazuje da je moguće graditi zajedničku budućnost bez brisanja identiteta. Preko 15 miliona ljudi sada putuje samo sa ličnom kartom. Stotine hiljada mladih dobilo je posao preko zajedničkog tržišta rada. Izvoz između zemalja Otvorenog Balkana porastao je za preko 40% u poslednje tri godine. To je konkretno pomirenje ne u rečima, već u delima. Srbija je u poslednjih deset godina uložila preko milijardu evra u infrastrukturne projekte u Republici Srpskoj i srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, ali istovremeno gradi autoput Sarajevo–Beograd, jer pomirenje nije samo kada Srbi pomažu Srbima pomirenje je kada Srbi grade i za druge, a drugi grade i za Srbe.

Danas, trideset godina posle Dejtona, šaljem poruku svim narodima regiona: nikada nećemo prihvatiti da se Republika Srpska ukine, ali ćemo uvek pružiti ruku za zajedničke projekte, od auto-puta do zajedničkog nastupa na svetskom tržištu. Znam da je svima stalo do ravnopravnosti naših naroda u BiH i zato hajde da tu ravnopravnost branimo zajedno, u okviru Dejtona, a ne protiv njega. Molim međunarodnu zajednicu da prestane sa selektivnom pravdom i selektivnom empatijom. Mir na Balkanu neće opstati ako se jedan narod stalno oseća poniženim. Ja se ne stidim da kažem da sam prvo Srbin i da ću uvek braniti srpske nacionalne interese. Ali ponosan sam i što mogu da kažem da sam danas jedan od najvećih zagovornika pomirenja na Balkanu. Jer biti dobar Srbin danas znači biti dobar komšija. Biti patriota znači graditi mostove, a ne zidove.

Neka ova trideseta godišnjica Dejtona bude početak nove ere, ere u kojoj ćemo konačno zatvoriti poglavlje rata i otvoriti poglavlje zajedničke budućnosti. Ere u kojoj će svaka suza, svaka majka, svaka žrtva bez obzira na ime i prezime biti podjednako poštovana. Ere u kojoj će deca u Sarajevu, Banjaluci, Mostaru, Beogradu, učiti istu lekciju, da je mir najveća pobeda koju smo svi zajedno izvojevali.

Piše za Politiku Marko Đurić, ministar spoljnih poslova Srbije