Francuska frustracija

Nakon što nije našao podršku Nemačke za duboku reformu EU, francuski predsednik Emanuel Makron udario je po stolu s porukom: "Neki žele da parče hleba bude veće, ali kada treba da se stavi više putera, oni odbijaju". Naime: Nemačka samo štedi, a ne ulaže. Ovo je argument koji se teško može odbiti.

Francuski predsednik je frustriran. 2017. godine održao je predavanje na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Emanuel Makron je zapravo pozvao na ponovno uspostavljanje Evropske unije. Njegova vizija bila je i ostaje zajednički budžet EU, zajedničko telo EU za rešavanje zahteva za azil, jedinstvena politika zaštite klime i spoljne granice EU. Poželeo je transnacionalne liste na izborima za Evropski parlament. On želi da Evropa ojača svoju vojnu komponentu, jer Amerika pod Donaldom Trampom više nije bezuslovni garant evropske slobode i suvereniteta.

Nijedna Makronova inicijativa nije uspela. A Makron vidi krivca u Berlinu. Nemačka vlada velike koalicije sa kancelarkom Angelom Merkel sve više upravlja statusom kvo. Sjajne vizije koštaju, u prvom redu, hrabrosti i novca.

U intervjuu britanskom časopisu "The Economist" prošlog meseca, Makron je još jednom udario o sto. Ranije je Francuska blokirala otvaranje pregovora s Albanijom i Severnom Makedonijom. "Neki žele da parče hleba bude veće, ali kada je reč o stavljanju više putera na to parče, oni odbijaju", rekao je Makron.

Ne treba mnogo fantastike da shvatite da je kritika usmerena na Nemačku, koja samo želi da uštedi i istovremeno ponudi balkanskim zemljama članstvo u EU. Ali čak i ovo nemačko obećanje ostaje prazno. A to se videlo od dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Berlin nije izvršio ozbiljan pritisak da zaustavi sabotažne akcije protiv nezavisnosti Kosova. Čak je i takozvani „Berlinski proces“ samo pokušaj odlaganja integracije balkanskih zemalja u EU.

Makron se nekoliko puta požalio da je trenutno, u slučaju recesije u zemljama kandidatima, jedino što se događa zastoj i stagnacija pregovaračkog procesa - kao u slučaju Turske. Ovde bi se mogla pomenuti i Srbija. Iako pregovara o pristupanju EU od 21. januara 2014., Srbija je poslednjih godina postigla napredak. Mediji nisu slobodni, pravda se ne približava evropskim standardima, autokratski predsednik Aleksandar Vučić produbio je vojnu saradnju s Rusijom i ekonomske veze sa postsovjetskim prostorom, korupcija u Srbiji je stabilna. Uzimajući Srbiju za primer, Makron bi mogao da kaže da pregovori o pristupanju EU ne postižu napredak u njihovim zemljama, jer je očuvanje vlasti za političare važnije od duboke državne reforme, funkcionisanja institucija, vladavine zakona, demokratije samokontrole. Ovde Makron ima argument koji se teško može odbiti.

Nemački mediji navode Makronove savetnike da otvoreno razgovaraju o "šok terapiji" francuskog predsednika kako bi probudili partnere, pre svega Nemačku. Nemačko buđenje se ne može očekivati. Makron takođe dominira raspravom jer kancelarka Merkel namerava da završi svoj mandat 2021. godine bez nekih većih planova. Čak su i neke istočnoevropske zemlje skeptične prema Makronovoj poslednjoj inicijativi za promenu procesa članstva u EU. Delujući u stilu rukovodioca, a ne političara, Makron je realizovao svoje ideje bez konsultacija sa kolegama iz EU. Ali neke zemlje članice EU su srećne što Makron kaže ono što se drugi nisu usudili reći: što je manja spremnost EU da prihvati balkanske zemlje, veća je i spremnost EU da  mali balkanski lideri  od svojih država naprave velike autokratije. To je dvosmerni neuspeh. Dakle, slogan "Ne voli EU" ljude sa Kosova i Albanije je samo petarda koja izaziva dim. Zašto nas EU ne voli? To je odgovor koji tragičari ne žele da čuju: jer je ministra pravde takođe ispitivao Specijalni sud u Hagu zbog sabotiranja pravde. A neki se ne brinu zbog tog dramatičnog razvoja, već viču kao u kafani: "EU nas ne želi." Lista užasa je dugačka. Ali ovaj primer je dovoljan. Da li proširenje EU nije uspelo? Moguće. Ali pitanje zašto to ne uspeva trebalo bi da se postavi i u Prištini, Tirani, Skoplju i drugde, a ne samo psujući Makrona i Merkel. Jer svaka medalja ima dve strane.

Piše Enver Robeli
Kolumnista Koha.net