"Impičment" Bila Klintona: Monikin osmeh, njegovo objašnjenje šta je seks i bombe na SRJ 1999.

Bil Klinton i Monika Levinski
Izvor: RTS

Serija "Impičment" američke televizije Foks vratila je sećanje na "aferu Levinski" koja je potresla Ameriku i svet pre dvadeset dve godine i koja je neposredno prethodila agresiji NATO-a na našu zemlju. Slučaj je hteo da se prvih dana bombardovanja SR Jugoslavije zateknem u Berlinu upravo sa - Monikom Levinskom.

Televizijska serija "Impičment" koja je počela da se prikazuje na kanalu "Foks" od 7. oktobra ne samo da je jedna od najgledanijih, nego je ponovo vratila sećanja javnosti na skandal koji je prevazišao sve dotadašnje ljubavničke avanture političara na vlasti ali i izmenio celokupnu globalnu kulturnu matricu odnosa prema intimnosti.

Dva sata javnog saslušanja Bila Klintona koje su u februaru 1999. prenosile gotovo sve najveće svetske televizijske mreže tokom kojih je američki predsednik govorio o svim aspektima njegovog odnosa sa stažistkinjom u Beloj kući Monikom Levinski, uključivala su brojne eksplicitne i pornografske detalje, pa teoretičari masovne kulture tvrde da je ovo saslušanje u simbiozi sa tada popularnim latinoameričkim ljubavnim serijama zauvek odbacilo romantični vokabular zamenivši ga eksplicitnim seksualnim i pornografskim jezikom koji danas dominira društvenim mrežama.

Ovaj skandal podudario se s krizom povodom Kosova i kasnijim bombardovanjem SRJ, pa su mnogi našli u tome vezu, objašnjavajući da je "skandal Levinski" bio odlučujući da Klinton počne bombardovanje SR Jugoslavije, kako u istoriji ne bi bio upamćen kao jedini predsednik koji je celom svetu objašnjavao šta seks jeste, a šta nije. To je obrađeno i u filmu Ratom protiv istine (Wag the dog), ali snimljenom 1997, dakle dve godine ranije.

27. marta u Berlinu

Tih martovskih dana 1999. spremio sam se da kao i obično budem na lajpciškom Sajmu knjiga. „Čim ti ideš iz Beograda, biće rata", rekla mi je Nina, moja koleginica s fakulteta, kada me je veče pre puta srela na Slaviji. Nije pomoglo to što sam joj objašnjavao da ja svake godine i tako i tako idem na Sajam knjiga u Lajpcigu, a on se svake godine održava poslednje nedelje marta. Te godine mnogi koji su naučili da ako se na Balkanu pojavi prilika za rat ta prilika neće biti propuštena, pakovali su kofere pred ultimatumom NATO-a - ako se ne prihvati sporazum iz Rambujea, biće bombardovanja.

Ali ja sam na Sajam knjiga 1999, koji je počinjao samo tri dana pre početka bombardovanja, krenuo s čvrstim uverenjem da do bombardovanja neće doći, da će se i ovaj ultimatum okončati nekom vrstom sporazuma Holbruka i Miloševića, onako kao što se to već dogodilo oktobra prethodne godine. Tada je već bila spremna „aktivirajuća naredba" za NATO, ali je dogovoreno da se na Kosovu nađe Verifikaciona misija OEBS-a. Ali postojao je jedan još bizarniji razlog mom putovanju u Nemačku.

Najčuvenija stažistkinja na svetu, Monika Levinski, predstavljala je 27. marta u Berlinu svoju knjigu. Sa izdavačem „Ulštajnom" dogovorio sam da budem u grupi novinara kojoj će biti omogućeno da im zvezda potpiše knjigu. Nikakvi intervjui nisu dolazili u obzir. Izdavač je predvideo najviši mogući stepen komercijalizacije ovog događaja. „Mercedes" je morao da plati da bi prevezao gospođicu Levinski od hotela „Adlon" do robne kuće „KaDeW", pri čemu su i hotel u kome je Monika odsela i robna kuća u kojoj je promocija trebalo da se održi morali za to da plate, kao i RTL za ekskluzivni intervju s njom.

Svetske televizije koje su odreda predsedniku najmoćnije države na svetu zavirivale u pantalone prateći aferu koja je mesecima okupirala globalnu javnost, pretnju bombardovanjem jedne omalene zemlje činili su komičnom osvetom za javno nipodaštavanje. Niko koga sam kasnije pitao da li postoje neke veze između „afere Levinski" i bombardovanja Jugoslavije nije našao potvrđujuću vezu, ali mi se to činilo apsolutno nemogućim. Oba događaja su se obrađivala u istoj glavi, u istom mozgu, i nemoguće je da se nisu, bar mentalno, preplitala.

U svakom slučaju, 21. marta sam bio u Kelnu. Prethodno sam dogovorio sastanak sa tadašnjim državnim sekretarom u nemačkom ministarstvu spoljnjih poslova Volfgangom Išingerom za popodne 23. marta. Išinger je bio učesnik Dejtonskih pregovora i najneposrednije se bavio jugoslovenskom krizom. Sreli smo se dve nedelje ranije, kada su u Beogradu bili nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer i komesar za evropske poslove Hans van den Bruk.

U nemačkim medijima u to vreme nastala je prava pomama za jugoslovenskim novinarima koji bi govorili o sve dramatičnijim najavama o tome šta će se dešavati s Jugoslavijom. Ni mene nije mimiošao jedan takav poziv - i to za 24. mart. Trebalo je da u 19 časova budem u studiju „Bayerische Rundfunka”, zajedno sa poznatim nemačkim novinarom Kristofom Bertramom i istoričarkom Mari-Žanin Čalić.

Dan ranije 

Dok sam dan uoči početka bombardovanja sedeo u kancelariji Volfganga Išingera, on mi je govorio da se ne radi o ratu protiv "Jugoslavije i srpskog naroda, nego je reč o prekidanju ogromne humanitarne katastrofe". Nabrajao je pritom ogromne brojeve izbeglica, tako da je Kosovo, po njegovim rečima, ostalo bez petine stanovnika (oko 400.000 izbeglica) i čudio se zašto srpska vlada prihvata NATO kao neprijatelja. "Zašto ne govori da sporazum iz Rambujea ima velike prednosti", rekao je. Na pitanje da li bi nemačka armija pristala da deluje samostalno, izolovano od NATO-a ili protiv volje NATO-a, odgovorio je da Bundesver nije zamisliv bez NATO-a jer je NATO najbolji nemački partner.

Naravno, mene je najviše zanimalo da li će biti bombardovanja ili neće. „Bombardovanja će biti 99 odsto. Holbruk je već napustio Beograd. Ako to urade danas Petrič i Majorski (izaslanik EU i ruski izaslanik), onda je ono gotovo sasvim sigurno". Još nije ni završio rečenicu, zazvonio je telefon. Na osnovu razgovora zaključio sam da nemački kancelar Gerhard Šreder zove na hitnu sednicu. Išinger se okrenuo i rekao mi da su Petrič i Majorski otišli iz Beograda, a da on mora na sastanak. "Javite se narednih dana", rekao je opraštajući se.

Napolju je rominjala tipična nemačka sitna kišica. Otišao sam do Dragoslava koji je radio u Ujedinjenim nacijama u Bonu. Pričam mu šta mi je rekao Išinger i čudim se zašto se rešenje traži samo pritiskom na jednu stranu. Svako ko sebe smatra prosečno inteligentnim, morao bi da pretpostavi da se u sukobima rešenje traži na obe strane, a ne pojačavanjem pritiska na jednu protiv druge strane. Tako se samo proizvodi sukob. „Nije ovde o tome reč. Ovde je reč o kazni. Javno mnjenje će prihvatiti bombardovanje Jugoslavije jer smatra da Srbe konačno treba kazniti", objašnjava Dragoslav. 

Sve to mi se činilo toliko neverovatnim. Nešto će se već naći u poslednjem času.

A sad će da bude rat 

Sutradan, 24. marta pre podne, podigao sam akreditaciju za Samit Evropske unije koji se u Berlinu održavao kada i predstavljanje knjige gospođice Levinski. Štaviše, šefovi evropskih država Širak, Šreder i Bler biće udaljeni samo stotinak metara od proslave za Moniku.

Nemačke novine imaju poludramatične naslove koji obaveštavaju o prekidu pregovora u Beogradu, ali još uvek ne konstatuju neizbežnost rata. Razgovarajući sa prijateljima iz Beograda zaključujem da nisu baš previše uznemireni, što, uz delikatno analiziranje naslova u novinama daje povoda da se zaključi kako će se u poslednjem času ipak nešto smisliti da bi se izbegao rat.

Tog dana Evropska unija još jednom poziva na političko rešenje sukoba, što mi se čini kao dovoljan osnov da se nekakvo rešenje iznenada i nađe. Ne znam da li se iza takvog mog samopouzdanja nalazi i uverenje da poznajem i delim inat svog naroda - za onoga ko se odluči da sa nama zarati ne može na dobro da izađe, Nećemo, dakle, taj rat da izgubimo, onda je teško verovati da će druga strana, koja neće pobediti, rat uopšte i da započne.

Kristof Bertram i Mari Čalić, dok te večeri razgovaramo pred emisiju, ne dele moj optimizam. Njemu će se još više iznenaditi sam voditelj kada mi na početku emisije postavi prvo pitanje. Čitajući vest da su avioni poleteli iz Avijana u pravcu Jugoslavije, pita me: „Kakva će biti reakcije Jugoslovena na bombardovanje?" „Avioni NATO-a i do sada su leteli iznad Jugoslavije", odgovaram. „Ne vidim kako će se eventualni rat okončati da bih verovao da će do bombardovanja doista i doći. Evo, Evropska unija je pozvala da se u poslednjem česu nađe neko rešenje, pa verujem da će se do njega i doći".

Pre nego što me je prekinuo, video sam sažaljiv pogled voditelja. Verovatno se pitao: "Ko li mi je ovu budalu doveo u studio?"

"Dobro, o tome ćemo kasnije", rekao je umesto toga.

Petnaestak minuta kasnije u studio je došla vest da su prve bombe pale na Jugoslaviju. Voditelj me je pitao: „A šta sada", kao da likuje nad neznanjem svog gosta.

"A sada će da bude rat, za koji ne znam kako će da se završi i šta je njegov smisao", rekao sam. Na pitanje upućeno Bertramu, koji je svakako najbolji nemački spoljnopolitički novinar, ni on nije znao šta je smisao tog rata.

Kada je razgovor okončan, nisam se osećao glupo. Bolje je biti neobavešten, nego obavešten i nemoćan da sprečiš stvar kao što je rat. Nekako mi se čini ispravno verovati da se neće desiti ono što ne treba da se desi. Možda je naivno, ali čuva samopouzdanje. Cele noći u hotelu sam proveo pred televizorom da bih sutradan produžio za Berlin.

"Rat!", "Bombe u Evropi" - kreštale su naslovne stranice nemačkih novina.

"Ta žena"

Koliko je sve to bilo suprotno od razneženih novinskih članaka o Moniki Levinskoj. "Suverena, otvorena, lepa", opisivali su je novinari, "u novom Armani odelu i s novom frizurom". Sve to dekorisano je njenim fotografijama s Bilom Klintonom. "Devojka koja je ‘terorisala' jadnog američkog predsednika", zajedljivo su je opisivali mediji.

U svakom slučaju, ona je američkom predsedniku napravila velike probleme, iz kojih se jedva izvukao. Američki predsednik sada bombarduje Jugoslaviju - hoćemo li i mi da mu napravimo probleme i kako će iz toga da se izvuče? Možda ja želim da se vidim s Monikom Levinski da bih se pridružio "terorisanju" američkog predsednika? Možda ne verujem dovoljno u našu pobedu, pa želim da upoznam nekog ko je ponizio američkog predsednika? Logično bi bilo i srednjovekovno pravilo: neprijatelj mog neprijatelja moj je prijatelj. Ili su u pitanju najniže sklonosti ka bizarnostima? 

Hiljade, mahom žena, već su okupirale berlinsku prestižnu robnu kuću "KaDeWe" (Kaufhaus des Westens). Televizijske kamere i novinari dobili su mali prostor preko puta stola za kojim će sedeti Monika Levinski zajedno s piscem njene autorizovane biografije Endrjuom Mortonom. Morton je napisao biografiju i druge slavne žrtve nesrećne ljubavi - princeze Dajane.

 

Dok se guram u masi da bih stigao do primerka knjige, zastajem da popričam s posetiteljkama. „Klinton je izneverio ovu devojku. Mnogi muškarci i žene to rade, ali on nije pokazao nimalo želje da je zaštiti", kaže jedna žena. „On je nitkov. Vidi šta vama radi, a šta je uradio ovoj lepoj devojci", kaže mi druga. Jedna drugoj upadaju u reč. "Njihovi protivnici su i jedno i drugi iskoristili...", "To je sve izraelska špijunaža...", „Oni pokvarenjaci preko puta", kaže treća pokazujući na zgradu u kojoj se održavalo zasedanje Saveta EU, „sa nama postupaju kao što je Klinton postupio s njom. Oni se ne obaziru na običan svet"...

Većina je poverovala u reči Monike Levinski da se odlučila javno da progovori tek kada je Klinton u jednom javnom saslušanju rekao: "Ja s tom ženom nemam ništa". "Ta žena" - to su bile reči koje su je uvredile. Sada je bila samo "ta žena". Uzeo sam tri primerka knjige u kojoj je sve to zapisano jer računam da ću za vreme dok ih potpisuje moći da je nešto pitam. U tome neće niko moći da me spreči.

Krenuo sam ka prostoriji gde je nekolicini novinara trebalo da budu potpisane knjige. Obezbeđenje je brojno skoro kao za državnike preko puta. Kada sam prišao stolu rekao sam ko sam i šta sam i pitao je da li odobrava "poslednju avanturu američkog predsednika". Skoro se od srca nasmejala, ali je samo odgovorila: "I don't comment it."

Onda sam je zamolio da bar gestom pokaže šta o tome misli. Klimnula je glavom kao znak odobravanja mog prethodnog pitanja. Znači, osuđuje. Pitao sam je za njeno mišljenje o bombardovanju, ali je odgovor bio isti uz isti srdačan osmeh. Onda sam je pozvao da dođe u Beograd, u boljim prilikama, kako su mi naručile kolege iz jednog lista za koji sam tada pisao. Da se držimo zajedno, mi, Klintonove žrtve. "Maybe", rekla je dok su kolege i obezbeđenje već počinjali da negoduju. Kratka razmena rečenica je završena, a ja sam u ruci držao knjige sa njenim potpisom.

Kada je prišla da potpisuje knjige okupljenoj masi, nastao je polumetež s cikom i vriskom, tako da je potpisivanje moralo da bude za neko vreme prekinuto. Kada je uspostavljen red, potpisivanje je nastavljeno. Napolju su Kurdi protestvovali tražeći svoja prava, ali i protiv NATO-a i bombardovanja Jugoslavije.

Na rubovima Samita o proširenju EU 

Samit Evropske unije već je počeo. U pres-centru su hiljade novinara iz cele Evrope. Kada su na mom bedžu ugledali "Jugoslavija", ustremili su se sa svih strana: "Hoće li Milošević da kapitulira?" "Šta radi srpska vojska na Kosovu?" "Koliko će rat da traje?"...

Pres-centar je odlično opremljen. Svako mesto ima kompjuter i telefon čije je korišćenje besplatno. Besplatni su i hrana i piće. Dugo razgovaram s prijateljima u Americi. Neće to biti neka šteta za Evropsku uniju. Telefoniranje je tamo ionako jeftino, a posebno iz Nemačke u Ameriku. U neko dobra pročitao sam na internetu brutalnu ideju Zbignjeva Bžežinskog da bi u bombardovanje trebalo uključiti i civilne ciljeve kao i kopnenu intervenciju, napad na Jugoslaviju sa svih strana. Zvao sam i Bžežinskog, ali ga nisam dobio.

Šefovi EU većaju bez prestanka. Odlučuju o proširenju Unije. Bombardovanje Jugoslavije malo ko pominje. Negde u ponoć u pres-centru ugledam Džulijena Brajtvajta. Bio je donedavno ataše za štampu u britanskoj ambasadi u Beogradu, a sada je šef tima za informisanje Tonija Blera. Pričamo gotovo čitav sat. Džulijen objašnjava da će bombardovanje eskalirati sve dok Milošević konačno ne potpiše to što se od njega traži.

Ujutru ćemo se ponovo sresti u neobičnim okolnostima. Kada je Samit okončan u ranu zoru, šefovi vlada su krenuli u veliku salu gde su držali pres konferencije. Na izlazu iz pres-centra uleteo sam u grupu ljudi. Kada sam pogledao desno, odmah do mene bio je britanski ministar Robin Kuk, a do njega Toni Bler. Visoki momak iz obezbeđenja išao je levo od mene i nije ni pokušao da me na bilo koji način spreči da koračam u tom društvu. Video sam i Džulijena kako ide iza Blera. Pozdravio sam ga, tek da momak iz obezbeđenja ne promeni mišljenje. Onda sam se predstavio Kuku i pitao sam ga koji je smisao bombardovanja. "Da se zaustavi humanitarna katastrofa na Kosovu", rekao je Kuk.

"Kada će bombardovanje biti okončano?", pitao sam dalje.

"Gospodin Milošević zna naše brojeve telefona. Kad god on prihvati naše zahteve, bombardovanje će istog časa biti obustavljeno", odgovorio je Kuk.

Britanskog premijera sam pitao za pismo u kojem je Milošević njega nazvao nitkovom.

"Nisam čitao to pismo", odgovorio je Bler.

Sve vreme koračali smo zajedno tako da sam se čudio kako niko ne reaguje na uljeza. Valjda im je svima bilo preko glave sastanaka i nespavanja.

Povratak u rat 

Nemačke novine su sutradan uzbuđeno javljale o uspešno srušenim mostovima i zgradama. Većina anketiranih je podržavala bombardovanje. Među umetnicima našao se jedan koji je rekao: "Videćemo šta to znači kada vidimo bombardere nad Berlinom. Sve će se to nama sručiti na glavu". Sutradan, kada bude oboren "nevidljivi F117", euforija će potpuno nestati.

Bilo je vreme da se pakujem za Beograd. Autobus iz Budimpešte bio je poluprazan. Šofer nije mogao da se načudi onima koji se vraćaju.

Granica je u polumraku. Ulazi carinik i traži da izađemo i pokažemo prtljeg. Monikine knjige su na vrhu moje male putne torbe. Carinik ih uzima, gleda i vidi potpis.

"Ti si je video?" Odgovaram potvrdno. "Ona je kriva što nas Klinton bombarduje. Da nje nije bilo, ne bi nas on ni bombardovao. Hajde sa mnom". Skoro trčeći, s knjigom u ruci odlazi u prostoriju gde su njegove pospane kolege. "Vidi šta čovek ima. Video je Moniku", skoro da viče. Ostali se lagano okupljaju, gledaju, prevrću knjigu. "Kurva", procedi jedan.

Sutradan sam video da je Monika Levinski već ušla u narodno predanje. "Ničega ne bi bilo da je Monika stisla zube", bile je jedna od parola na koncertu na Trgu republike. Narod se identifikuje s Monikom, za razliku od carine. Mada možda ne bi trebalo. Da li je ona saučesnik ili žrtva? Monika je više puta boravila u Bosni, dok je bila asistent Kenetu Bekonu, spouksmenu Pentagona. Možda je mogla čak i da kaže nešto na našem jeziku jer ima onih koji tvrde da je znala nešto naših reči. Narodno čulo je izgleda bilo na pravom tragu. Ne samo da je američki predsednik mogao da izgubi posao zbog toga što je govorio neistine o svojim telefonskim razgovorima s Monikom dok je bio u Tuzli, nego je i Monika dve godine analizirala i pratila situaciju na Balkanu dok je radila u Pentagonu, kako piše Džon Dolan u časopisu „Book Review". Ali, čudno isprepletana igra krivaca i žrtvi ni tu nije bila gotova.

Godinu dana kasnije, anegdote sa susreta s Monikom Levinski prvog dana bombardovanja SRJ, pričao sam na jednom prijemu u Parizu Roberu Badenteru, francuskom pravniku i bivšem ministru pravde i predsedniku francuskog Ustavnog suda. Na osnovu zaključaka komisije kojom je on rukovodio legalizovan je raspad Jugoslavije, a Sloveniji i Hrvatskoj data pravna osnova za međunarodno priznanje. Pitao sam ga šta on kao pravnik, ali i dokazani šarmer misli o Klintonovom držanju. "Grozno. On uopšte nije džentlmen. Jedan džentlmen ne sme da se dva sata znoji i crveni negirajući ono što dama priznaje", odgovorio je Badenter.

Badentera optužuju da je "ubio" Jugoslaviju. Upravo tog dana kada smo se sreli bio je ponosan što je iz zatvora pušten čovek kojeg je branio kao mlad advokat. Slučaj je bio izgubljen jer se radilo o ubici deteta. Već tada veliki protivnik smrtne kazne, Badenter je uspeo da spase svog branjenika kazne koju mu je javnost već bila namenila. U međuvremenu, on je u zatvoru završio gimnaziju i fakultet, i na kraju i doktorirao istoriju. Postao je najprimereniji zatvorenik Francuske. "Ako je čovek u glavi slobodan, svuda je slobodan", zaključio je Badenter.

Slične reči ponovio je nekoliko godina kasnije jedan drugi slavni zatvorenik, Slobodan Milošević.

"Iako sam u zatvoru, ja sam slobodan. Slobodniji od vas. Ja sam slobodan i s malim i s velikim 's'", rekao je na sudu Milošević.

Ne znam da li bi ih ikada izgovorio da je znao da istu misao deli s Badenterom.

Piše: Dragan Bisenić, novinar i publicista