Vezana trgovina 

Dragan Bisenić
Izvor: N1 Info

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Mog ujaka, dok je još bio trgovački pomoćnik, stariji i iskusni trgovci učili su da kada mušterija kupi kafu, obavezno ponudi i šećer. Ako uzme šećer, može da mu ponudi i ratluk. Postoje, jednostavno, takve mušterije, koje neko treba da podseti na ono čega sami ne mogu da se sete da im nedostaje u ormaru i što je dobro i za njih i za trgovca.  

Kasnije, ceo sistem je usavršen i postao je poznat kao „vezana trgovina“. U njoj se nisu spajale stvari koje su inače po svojoj prirodi spojene. Spajale su se stvari koje su čak i po prirodi nespojive. Recimo, mušterija kupi kafu, a onda joj prodavac proda još nešto eksera. To je bila trgovina koju je razvijena na štetu kupaca, podvaldžijska i neetička, zasnovana na odnosu snaga u kojem je kupac u slabijem  položaju od prodavca i u kojoj prodavci žele da maksimalizuju dvoju dobit Sve to, međutim, ne oslobađa kupca od odgovornosti.

Tada je počinjao da se pomalja problem koji je zapravo univerzalni životni,a ne samo trgovački, kada se krši „zlatno pravilo“ da problemi u životu počinju onda kada se kupuje ono što ti ne treba, a prodaješ ono što nemaš. 

U diplomatskim pregovorima gotovo da važe ista pravila. Ako se nađete u nepovoljnoj poziciji, tada će posrednici, obično velike sile, pokušati da u „vezanoj trgovini“ istovremeno zapakuju što je više mogućno pitanja koja su u relaciji s glavnim problemom. Tako je, recimo, u vreme Dejtonskih pregovora, Miloševiću istovremeno u jednom trenutku bilo ponuđeno da pregovara i potpiše sporazum o Kosovu.

U ovom trenutku, kada se čini da je „dijalog“ o francusko - nemačkom dokumentu jasan prioritet, u pozadini se pojavljuju i druga pitanja koja se predlažu kao kandidati za istovremeno uklanjanje sa liste koja je „na čekanju“. Na početku, pošlo se od toga da bi Srbija trebalo da omogući Kosovu da postane član UN, da se uvedu sankcije Rusiji i Srbija prizna Kosovo.

U međuvremenu se shvatilo da je ovako postavljeni ciljevi previše ambiciozni i da ne bi mogli da budu ostvareni bez potresa u samoj Srbiji i njene eventualne destabilizacije, pa je priznavanje u ovom trenutku izostavljeno, s tim što je jasno predočeno da je to korak koji sledi u nekiom doglednom vremenu, kada se postavi pitanje ulaska Srbije u Evropsku uniju. Ostala su tako, dva pitanja koja povezana, nekad jedno iza drugog, nekada paralelno egzistiraju u trenutnim razgovorima: dopuštenje Kosovu da postane članica međunarodnih organizacija i uvođenje sankcija Rusiji. 

Ali, već u ovom pojavljivanju, jasno je da su to dva pitanja koja, na prvi pogled, nemaju veze jedno s drugim. Kosovo je na dnevnom redu postoji još od 1999. kada je njegov status određen rezolucijom SB 1244, dok su sankcije Rusiji uvođene od 2014, ali Srbija nikada do sada nije morala da se izjašnjava prema njima, iako je tu i tamo bilo poziva da bi i Srbija trebalo da uskladi sa politikom EU. Sankcije Rusiji nikada nisu bile sastavni deo „kosovske politike“ EU, ali sada se čini kao da je reč o nužno povezanim pitanjima.  

Istina, sankcije Srbije prema Rusiji intenzivno se pojavljuju kao zahtev EU od 24. februara 2022. kada je počela ruska vojna operacija protiv Ukrajine i one su nekoliko meseci prethodile pojavljivanju nemačkog, pa nemačko – francuskog dokumenta o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Sada su dokument i sankcije postala „povezana lica“, odnosno „vezana trgovina“, pa se teme s jednog pitanja, lako sele i na drugo. Javnost u Srbiji gotovo da je jednodušna kada je reč o protivljenju sankcijama prema Rusji. Sva javno predstavljena istraživanja pokazuju da je oko 80 odsto ispitanika protiv uvođenja sankcija Rusiji, a preko 50 odsto čak i ako bi bilo nekih sankcija EU. To je važan činilac za svakoga ko ima nameru da učini nešto nasuprot ovom raspoloženju. 

Ministra privrede Srbije, Radeta Bastu, još nije stigao da upozna Biznis forum na Kopaoniku, a već je za njega čula, ako ne cela planeta, onda svakako Kremlj. Basta je zatražio da se Rusiji uvedu sankcije jer „naša zemlja plaća visoku cenu neuvođenja sankcija i to postaje neizdrživo“.  Njegov poziv usledio je dan nakon posete Miroslava Lajčaka Beogradu. Evropski izaslanik do sada se nije izjašnjavao o sankcijama Rusji.

U svojoj poslednjoj turneji, najavljeno je da će Lajčak da razgovara o pripremama sa susret na Ohridu 18. marta, kada bi trebalo da se usvoji Plan impelmentacije sporazuma i o modalitetima i početku obrazovanja Zajednice srpskih opština. Evropska unija bi, kako se čuje, do 24. marta, kada se održava Evropski savet u Briselu, htela da dve strane nešto i potpišu, a jedini dokument koji je kandidat je Plan implementacije sporazuma. Sankcije u ovom kontekstu javno još niko nije pominjao, ali to ne znači da nije bilo govora o njima na sastancima koji su održani ili da to pitanje neće biti postavljenu u Ohridu.  

Američki ambasador Kristofer Hil koji nastoji da bude podsticajan kada je reč o uvođenju sankcija Rusiji, pre nekoliko dana korigovao je formulaciju koja je prenete u medijima da Srbija „mora“ da uvede sankcije Rusiji. "Ja nikada nisam upotrebio reč „mora“, ono što ja predlažem, imajući u vidu da je Srbija na evropskom putu i da će Srbija pre ili kasnije tamo stići, da je potrebno da se usaglasi sa politikom EU i neophodno je da, ako treba, da proguta neku gorku pilulu da to učini odmah", rekao je ambasador Hil. 

U svakom slučaju, ovo pitanje je uznemirilo Kremlj. Kremlj je preko Dimitrija Peskova saopštio očekivanje „da ćemo najproblematičnija pitanja rešiti u okviru poverljivog partnerskog dijaloga sa našim srpskim prijateljima“, dok je Marija Zaharova poručila: „Neki čudan stav: Amerika vrši pritisak na Srbiju, a srpski ministar poziva da deluje protiv Rusije. Možda je bolje da srpski ministar oštro progovori protiv pritiska na svoju zemlju?“, napisala je Marija Zaharova. 

Iz ovoga se vidi da Kosovo ili dijalog Beograda i Prištine nisu pitanja koja sam po sebi zanimaju velikie sile, ali da su ona tu zbog mnogo globalnije politike i dubljih potreba. 

O čemu je reč, može da nam pomogne cenjani američki dnevnik „Kriščan sajns monitor“ koji je pre nekoliko dana objavio je redakcijski komentar pod naslovom „Pobede protiv Rusije – ali van Ukrajine“. U komentaru glavni „lik“ je Srbija. Prihvatanje nemačko – francuskog plana od strane Srbije i Kosova uzima se kao primer evropskog uspeha u obuzdavanju „etničkog nacionalizma“ koji sada vodi Rusiju u njenom ratu protiv Ukrajine. „Ako bude sproveden, plan bi zadao udarac ruskim pokušajima da kontroliše države u Evropi sa slovenskim ili pravoslavnim hrišćanskim stanovništvom kao što je Srbija“, ističe dnevnik. 

U komentaru se citiraju stavovi Zorane Mihajović, Gabrijela Eskobara i Aleksandra Vučića u korist ovog sporazuma. „Takvo traženje demokratskog konsenzusa ne zvuči kao agresivni nacionalizam iz prošlosti Srbije. Bojište protiv rata Rusije sa Ukrajinom nije samo u Ukrajini“, zaključuje „Kriščan sajns monitor“. 

Ovo proširivanje „bojišta protiv Rusije na Srbiju“ polazi od toga da je borba protiv Rusije je globalna, ona se vodi na svakom pedlju planete, a u Srbiji posebno. Pošto je prilično jasno da je ovo teško ostvarivo u današnjem svetu, onda blok protiv Rusije nastoji da se čvrsto sagradi u „zapadnoj hemisferi“, na način kako je ona definisana u doba Monroove doktrine. Suprotstavljanje i borba protiv Rusije u tom smislu imaju fundamentalni značaj za „zapadnu hemisferu“.

Srpsko uvođenje bilo kojih, pa čak i najbezazlenijih sankcija Rusiji, značilo bi tek prvi korak Srbije u „zapadnu hemisferu“. Evropska unija je do sada prihvatila 10 paketa sankcija i to bi bio makismum koji bi Srbija mogla da primeni protiv Rusije. Možda se na Srbiju ne računa u punom obimu, ali Srbiji je jasno rečeno da neće biti otvaranja novih klastera dok Srbija ne uvede sankcije Rusiji. Evropski parlament je više puta usvajao rezolucije koje su imale identičnu poruku. 

Dakle, „vezana trgovina“ sankcija i sporazuma ima i delikatne momente koji mogu lako da budu ispušteni iz vida, sve dok se ne ukaže potreba da se upotrebe u ukupnom potencijalu. Recimo, nije jasno, postoji li i kakav je odnos sankcija i vojnog učešća u suprotstavljanju Rusiji u Ukrajin? Možemo da naslutimo da novi strateški planovi NATO imaju mesto i za Kosovo, te da bi oni mogli da budu ostvareni, Kosovo nekako treba da se kvalifikuje da postane članica NATO, iako nije država u pravom smislu, te je normalizacija odnosa važna i u ovom smislu.     

Usvojeni paketi sankcija Evropske unije imaju veliki broj bezbedonosnih i vojnih aspekata koji se ukrštaju s merama koje preduzima NATO, pošto su sada gotovo sve članice EU, osim Austrije, članice NATO ili su zatražile članstvo, pa pomenimo da li bi to imalo neku važnost i za Srbiju.

Značajan deo vojne opreme Srbije kompatibilan je naoružanjem koje imaju Ukrajina i Rusija, te bi, u ovom slučaju bilo nekako prirodno da bi se i od Srbije očekivalo da ojača ukrajinske borbene sposobnosti, na sličan način kao što se traži da se priključi sankcijama EU iako nije članica EU. Bio bi to još jedan test za Srbiju. Bilo bi važno da se tada pita da li kupuje ono što joj ne treba ili prodaje ono što nema.