Operacija “Proboj”: Pripreme Envera Hodže za vojnu invaziju Kosova i stvaranje “velike Albanije” posle Titove smrti (2)

Izvor: Print Screen/RTS

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

“Sektor Kosova” za “Kosovo republiku“

U cilju jačanja uticaja na Albance u Jugoslaviji i posebno na Kosovu, u strukturi aparata albanskog Centralnog komiteta APR godine stvoren je 1978. poseban Sektor za inostranu propagandu (Sektori te Propagandes me Boten e Jashtme) ili, kako je nezvanično nazvan, “sektor Kosova” (Sektori i Kosoves).

Njegov zadatak bio je da analizira situaciju koja se razvijala u regionima Jugoslavije naseljenim Albancima i da promoviše ideju ujedinjenja Albanaca i stvaranja “Velike Albanije”, bez obzira na postojeće međudržavne granice. S tim u vezi, „državna politika prema Kosovu temeljila se u prvoj etapi na platformi zasnovanoj na zahtevu „Kosovo – republika“ u okviru jugoslovenske federacije”. (Shteti shqiptar nuk i organizoi demonstratat e vitit 81. 29. 3. 2011 // LaimMaqedoni - http:// lajmpress. com/intervista/8402.html).

Za šefa APR, „albanska tema” je u ovom kontekstu postala jedna od najvažnijih sa stanovišta vojno-političke situacije na Balkanu. Analiza koju je Hodža uradio još uvek nije bila namenjena širokoj publici, jer bi mogla dodatno da zakomplikuje odnose Tirane i Beograda, ne samo u političkom smislu, već i da stvori uslove za vojnu konfrontaciju, kao i da privuče pažnju kako u Zapada i Istoka koja se tiče nedvosmislene pozicije rukovodstva Albanije u bliskoj budućnosti. Istovremeno, nacionalno - secesionistički factor, počeo je da igra sve značajniju ulogu u takozvanoj masovnoj vojno-političkoj strategiji koja je bila deo odbrambene politike hodističkog režima.

Scenariji razvoja događaja u Jugoslaviji, koje je formulisao Hodža, bili su konfrontacione prirode. Prema Hodžinim ocenama, posle Titove smrti, u rukovodstvu Jugoslavije trebalo je da počne borba za vlast, u kojoj će svaka od sukobljenih strana pokušati da nađe podršku u inostranstvu i pre svega u SAD. i SSSR, koji su predvodili odgovarajuće vojne blokove - NATO i Varšavski pakt. Sukob između njih mogao bi dovesti do pokušaja upotrebe oružanih snaga dva suprotstavljena vojno-politička pakta i, kako je Hodža zaključio u junu 1978, „u ovoj situaciji, naša zemlja će se suočiti sa rizikom od napada sa jedne i druge strane i to ne odvojeno od svake, već sa obe strane zajedno“.

U slučaju sukoba Albanije i SSSR-a, koji bi pribegao intervenciji protiv Jugoslavije, Enver Hodža je računao na ujedinjenje akcija sa Albancima koji žive na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji. Priprema za predstojeće događaje je zapravo postala važan element u delovanju državnog i partijskog aparata komunističke Albanije, a njen šef se i sam oslanjao na „patriotsko vaspitanje“ (kako ga je on nazivao) albanskog stanovništva SFRJ [8. F. 539]. U cilju održavanja borbene gotovosti Oružanih snaga, kao i Dobrovoljačkih snaga samoodbrane, na najopasnijim strateškim pravcima sa stanovišta moguće invazije, a pre svega u onim susednim, oktobra 1978. godine pojačane su jedinice stacionirane vojske i izvedene vežbe.

Za albansku stranu važan faktor je postao stepen borbene gotovosti jugoslovenskih oružanih snaga i Teritorijalne odbrane, da odbiju moguću spoljnu agresiju. U međuvremenu, tesna povezanost jugoslovenske spoljne, unutrašnje i odbrambene politike intenzivirala se u drugoj polovini 70-ih godina XX veka. To se posebno jasno pokazalo na kongresu SKJ održanom 20-23. juna 1978. godine. Strani analitičari su skrenuli pažnju na takozvana „tri glavna stuba života i stabilnosti zemlje“ koja su se do tada formirala: Titova ličnost, oružane snage i SKJ. Nastavak politike nesvrstanosti i jačanje samostalne spoljne politike za Beograd je bio najvažnija referentna tačka u međunarodnoj areni. S tim u vezi, za jugoslovensko rukovodstvo je od posebnog značaja bio je raspofred snaga na Balkanu, jer je sa pozicija SFRJ na poluostrvu i odnosa sa balkanskim zemljama – četiri članice dva suprotstavljena vojno-politička bloka – Varšavski pakt (Bugarska, Rumunija) i NATO (Grčka i Turska), a Albanija, koja nije bila deo nijednog pakta, ali je održavala bliske odnose sa NR Kinom, zavisile su ne samo od međunarodnog prestiža Jugoslavije, već i od njenog odbrambene politike kao države članice Pokreta nesvrstanih.

Pogoršanje odnosa Tirane i Pekinga, kako su primetili strani stručnjaci, koji su prilično precizno utvrdili ocenu albansko-kineskih odnosa sa jugoslovenske strane, sa stanovišta spoljnopolitičkih i odbrambenih interesa Beograda, imalo je dvostruko značenje. S jedne strane, za Jugoslaviju je povećana izolacija Albanije bila pozitivna činjenica, jer je zadala ozbiljan udarac režimu Envera Hodže. Međutim, s druge strane, jugoslovenska strana strahovala je da bi rukovodstvo Albanije moglo da napravi kompromis sa Kremljom, što bi moglo da „poveća opasnost po Jugoslaviju, uzimajući u obzir 1,5 miliona Albanaca koji žive na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj Gori”. Uz zaoštravanje bugarsko-jugoslovenskog sukoba oko Makedonije, pogoršanje albansko-jugoslovenskih odnosa zbog Kosova moglo bi da ima štetne posledice po budućnost Jugoslavije nakon Titovog nestanka sa političke scene [...] Zato je jedan od argumenata koji su jugoslovenski komentatori koristili u vezi sa sukobom između Pekinga i Tirane bio da je sada Albanija je sada ne samo protiv Jugoslavije i Kine, već i protiv Sovjetskog Saveza“.

Hodžina reakcija na Titov referat pročitan na XI kongresu SKJ (20 – 23. jun 1978) bila nedvosmisleno negativna. Ona svedočila o potencijalu sukoba između dve zemlje po pitanjima Albanaca na Kosovu i Jugoslaviji i planove albanskog lidera za ujedinjenje svih Albanaca i stvaranje “Velike Albanije”. Hodža je 22. juna 1978. u svom dnevniku zabeležio: „Činjenica je da čak i posle oslobođenja nisu smeli da se izjasne i opredele i deluju kako su hteli, a silom su ujedinjeni u federaciju koja je potom preimenovana u Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Jedan od tih naroda, koji nije dobio nikakvu mogućnost za samoopredeljenje, jesu Albanci od oko dva miliona ljudi koji žive na sopstvenoj zemlji. Albansko stanovništvo, koje, ponavljam, živi na sopstvenim teritorijama u Jugoslaviji, po broju prevazilazi stanovništvo Makedonije i Crne Gore. Dakle, zahtevati i boriti se tobože za samoopredeljenje drugih naroda u vreme kada ste u svojoj zemlji i u skladu sa svojom, navodno, socijalističkom teorijom, ne dozvoljavate ovo, onda je sve ovo, naglašavam, blef“.

Ovi planovi i očekivanja Titove smrti, doveli su do intenziviranja vojnih priprema Albanije prema Jugoslaviji. Ovo se jasno pokazalo tokom Hodžine inspekcijske posete Centralnom komandnom mestu 24. juna 1978., koje se nalazi severoistočno od Tirane, u blizini sela Lince. Tamo je stigao zajedno sa Mehmedom Šehuom, Kapom i Veli Ljakaijem.

Prilikom obilaska podzemnih objekata Centralnog kontrolnog centra, kao i kontrolnih probnih veza putem telefonskih i telegrafskih komunikacionih linija sa vojnom komandom glavnih gradova zemlje i regionalnim partijskim liderima, šef APT se interesovao za stepen pripravnosti objekta i dostupnost rezervnih komunikacionih linija. Prisutni vojnici, koji su bili odgovorni za izgradnju objekta, imali su utisak koji jasno svedoči o atmosferi iščekivanja rata: Hodža i njegova pratnja su se spremali da odbiju napad na Albaniju. Stoga su kao dokaz ozbiljnosti dešavanja uzete reči prvog sekretara PLA da smo „u predvečerje rata“, kao i izjave o potrebi nabavke strane opreme za odbranu. Situacija je za Hodžu postala posebno alarmantna nakon što je albanska strana 7. jula 1978. godine primila zvaničnu notu kineske vlade. Dokument ne samo da je najavio konačan prekid ekonomske i vojno-tehničke pomoći Tirani, već je sadržao i optužbe na račun albanskih vlasti da sabotiraju prijem pomoći i ukazao na njen veliki obim proteklih godina. Već sledećeg dana Hodža je sastavio teze mogućeg odgovora i naredio hitno sazivanje sednice Politbiroa.

Na sastanku Politbiroa 11. jula 1978. godine, posvećenom razmatranju aktuelne situacije u albansko-kineskim odnosima, Hodža se osvrnuo i na preporuke kineske strane da se zaključi vojni savez sa Jugoslavijom i Rumunijom, ali je naveo da je Albanija odmah odustala od tog plana. Hodža se ponovo pozvao na Albance u Jugoslaviji, ali je upozorio da, ako neko (tj. Jugoslavija) „učestvuje u kineskim intrigama protiv albanskog naroda, socijalističke Albanije“, onda će ih „svi Albanci svuda u celini odbaciti i pobednički krenuti protiv njih“ .

Posebnu pažnju privukao je odgovor albanske strane, objavljen 30. jula 1978. godine u „Zeri i populli” u kojem je objavljen kineski predlog o proširenju vojne saradnje između Albanije, Jugoslavije i Rumunije koji je albansko rukovodstvo nazvalo planom „Osovina Tirana-Beograd-Bukurešt”.

Krajem januara – početkom februara 1979. u Albaniji su održane vojne vežbe „Biza“ (nazvan po planinskom vrhu istočno od Tirane). Njihova ideja je bila da oružane snage (uz angažovanje rezervista) izvedu manevar na planinskom terenu u zimskom period, na granici prema Crnoj Gori. Vežba je dala katastrofalne rezultate, a kako se kasnije pokazalo, komandanti su žurili da je zvarše kako bi gledali utakmicu FK Dinamo u Tirani.

U pozadini intenziviranja vojnih vežbi, situacija u Jugoslaviji bila je za Hodžu presudno pitanje spoljne i odbrambene politike.

(Nastaviće se...)