Pola veka druga Zulje

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Teško da je neka evropska književnost u Srbiji u prevodima manje prisutna od albanske. Čak i da ne postoji ambivalencija oko statusa Kosova i Metohije, čak i da ne postoji signifikantna albanska manjina u Srbiji i izvan KiM-a, Albanija je srpski sused i svakako je pogrešno ne biti upućen u tamošnja društvena i kulturna kretanja. Osim nekoliko knjiga Ismaila Kadarea, ovde su o albanskoj književnosti ne zna apsolutno ništa. Čak i sam Kadare je prilično slabo poznat i prepoznat na srpskoj sceni.

Ako u drugoj polovini dvadesetog veka postoji važna prozna knjiga albanske književnosti, a da je nije napisao Ismail Kadare, to je ponajpre „Sjaj i pad druga Zulje“, roman objavljen 1973, pre tačno pola veka. Ta je knjiga nemačkim ljubiteljima prevedene književnosti dobro poznato delo. Prevod postoji i u Italiji, kao i u Francuskoj (gde ju je objavio legendarni izdavač „Galimar“), međutim, primera radi, prevod na engleski jezik ne postoji.  

"Sjaj i pad druga Zulje" napisao je pisac po imenu Dritero Agoli. On je rođen 1931, a umro je 2017. godine. Svoje remek-relo je objavio u svojim ranim četrdesetim godinama. Ponešto tipično, pre nego se okrenuo prozi, bio je pesnik, a ovaj roman je u njegovom opusu izuzetak, pošto je osim njega uglavnom pisao o albanskoj partizanskoj borbi. Već i njihovi naslovi su indikativni:  "Komesar Memo" odnosno "Čovek s topom". 

Knjiga je pisana u vreme Enver Hodžine diktature i bavi se epohom Enver Hodžine diktature. Slično kao i u drugim primerima kritičke fikcijske književnosti, unutar totalitarne paradigme, važnu rolu u celom kontekstu ima pitanje humora. Tvrtko Kulenović je primetio da su Iljf i Petrov u Sovjetskom Savezu bili popularni skoro kao estradne zvezde i da nisu imali praktično nikakvih političkih problema, mada se njihovim današnjim čitaocima čini da su oni prema tadašnjem režimu brutalno kritični. Za razliku od njih, brojni pisci koji nisu bili fokusirani na humornu stranu ljudskog života, bilo pesnici, bilo romansijeri, upoznali su sve strahote Sibira i GULAG-a. 

Agoli je u knjizi očigledno ironičan prema komunističkoj birokratiji. Nije njegov kritički humor toliko žestog kao onaj Iljfa i Petrova, ali je ipak potpuno očigledan. Narator romana je pisac po imenu Demka, nekoć priznat pisac koji je jako obećavao, ali koji u jednom trenutku praktično odustaje od književnosti, a počinje da piše govore za političare. A među političarima s kojima sarađuje, ponajviše se izdvaja drug Zuljo Kamberi. 

Ovaj političar je tipični birokrata koji je u državnoj hijerarhiji posvećen sektoru kulture. Iako je prilično visoko pozicioniran, i on zapravo sve vreme pokušava da impresionira svoje nadređene. Cilj druga Zulje da uđe u diplomatiju, odnosno da postane ambasador Albanije u nekoj zapadnoevropskoj zemlji. Njegov cilj je Holandija, a nipošto ne želi da ambasadoruje, primera radi, u Alžiru. 

Agolijev roman u Albaniji nije bio zabranjen, ali je počeo bivati prevođen tek nakon Enver Hodžine smrti. U zemljama u kojima se pojavio, postigao je pristojan uspeh, naročito u Nemačkoj. Poredili su ga sa Gogoljevim delima, kao i sa Kunderinom "Šalom".  Iako je totalitarizam u Albaniji bio mnogo "totalniji" negoli u praktično svim drugim evropskim socijalističkim zemljama, ima u ovom romanu i nečeg univerzalnog kad je reč o prikazu odnosa između umetnika i vlasti, ne samo socijalističke. Imamo li u vidu neke detalje iz Agolijeve biografije, između ostalog i činjenicu da je dugo bio na čelu Udruženja književnika Albanije, čini se da su i Demka i Zuljo u dobroj meri autobiografski nadahnuti likovi. Možda su i zbog toga obojica toliko uverljivi kao karakteri. 

Osim na navedene zapadnoevropske jezike, "Sjaj i pad druga Zulje" preveden je i na grčki te kineski jezik. Pola veka otkad je prvi put objavljen, mogla bi biti godišnjica koja će poslužiti kao zgodan povod da se ovaj roman pojavi i na srpskom. Mogle bi se napraviti zanimljive paralele s nekim ovdašnjim piscima i delima. Različite fondacije izdvajaju novac za potpomaganje saradnje između balkanskih zemalja, a ovo bi bio sjajan primer knjige koja bi u Srbiji zaista mogla naći zainteresovanu  publiku, a ne biti samo još jedan u nizu mrtvorođenih ukoričenja "projektne književnosti".