Neselektivno bombardovanje kao lajtmotiv

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Tviter poruka koju je o dvadeset četvrtoj godišnjici bombardovanja SR Jugoslavije uputio ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, Kristofer Hil, nešto je najbliže izvinjenju što je dosad bilo moguće čuti od strane zvaničnika američkih vlasti. Amerika je ozbiljna zemlja, sa kontinuitetom spoljne politike bez obzira na to ko je trenutno na vlasti, ali opet sve je zvučalo još autentničnije i iskrenije uzmemo li u obzir da je Hil bio nipošto beznačajan deo upravo te Klintonove administracije koja je bombardovanje sprovela. Naredna godišnjica bombardovanja biće dvadeset i peta, jubilarna, kako se to kaže (usput budi rečeno, koncept jubilarne godišnjice u savremenoj kulturi toliko popularan i obično povezivan sa godišnjicama deljivim sa brojem deset izvorno se odnosio upravo na godišnjice deljive sa brojem dvadeset i pet), pa je ovo moglo da izgleda kao uvertira za nekakvo oficijelno istorijsko „američko-srpsko pomirenje“.

Ali ne lezi vraže; ako se sada realnije može zamisliti približavanje zvaničnog američkog i zvaničnog srpskog narativa o bombardovanju, u samoj Srbiji oko nekih važnih segmenata tog bombardovanja u javnosti očigledno još uvek postoje prilično žučne podele. Pokazala je to recentna dosta ostrašćena polemika uredništva dnevnog lista „Danas“  i kolegijuma RTS-a, odnosno kolumniste (i filmskog kritičara) „Danasa“ Pavla Simjanovića i urednika informativnog programa RTS-a, Nenada Lj. Stefanovića. U najkraćem, Simjanović je RTS proglasio „legitimnim vojnim ciljem“ NATO saveza. Stefanović je ustvrdio da je takvo razmišljanje „put u neljudskost“. Simjanović je svoje tvrdnje i utisak branio vlastitom moralnom indignacijom zbog činjenice da je Tatjana Lenard na dnevniku poručila čelnicima NATO-a: „Pucajte, čekamo vas,“ a zatim se, eto, nije nalazila u zgradi RTS-a kad je ova pogođena. Oni koji dele Simjanovićevo mišljenje često se pozivaju i na činjenicu da Dragoljub Milanović onomad osuđen na deset godina zatvora zbog „povrede javne bezbednosti“.

Čitam to i razmišljam kako mi nije sporna Simjanovićeva indignacija, kako razumem i one koje potenciraju presudu Milanoviću, ali mi nije jasno zašto ih to vodi ka zaključku da je RTS bio legitiman vojni cilj. I dok razmišljam o tome, stalno mi je u glavi svest kako me sve to neverovatno podseća na nešto, kako postoji neki sličan istorijski momenat ili situacija, ali nikako ne mogu da se setim koji, mada mi je sve vreme, što se kaže, na vrh jezika.

Da se napokon setim, pomogla mi je još jedna godišnjica, godišnjica koja pada na današnji dan, godišnjica nacističkog bombardovanja Beograda iz 1941. godine. Posle osamdeset dve godine, kad je o ovom bombardovanju reč, mnogo manje se pominju ljudske žrtve, a mnogo više spaljena zgrada Narodne biblioteke i njen neprocenjivi fundus knjiga. Često se, međutim, u ovdašnjoj javnosti čuju komentari da, eto, nisu krivi Nemci, nego smo, tobože, „krivi mi“, pošto biblioteka nije planula odmah, nego tek predveče šestog aprila, a vlast nije reagovala na vreme da locira požar u početku i zadrži ga pod kontrolom. Druga varijanta iste škole mišljenja je krivljenje „nadležnih“ što na vreme nisu evakuisali bibliotečku građu negde izvan Beograda.

Ipak, ako ništa drugo, zbog bombardovanja Narodne biblioteke nije osuđen neki njen zaposlenik, nego (bar) jedan od onih koji su to bombardovanje sproveli: feldmaršal Aleksandar Ler. U čuvenoj Hitlerovoj biografiji koju je napisao Ijan Keršo, precizno se opisuje kako Hitler istovremeno planira i naređuje napade na Jugoslaviju i Grčku. Što se Grčke tiče, žao mu je što u taj konflikt uopšte mora ući i eksplicitno zabranjuju bombardovanje Atine. Ne želi da uništava grčko kulturno nasleđe. Kad je o napadu na Beogradu reč, Hitler naređuje da bombardovanje bude što je moguće temeljnije i neselektvnije, da se sprovede „bez milosti“ (u originalu „ohne Gnade“). Nema sile koja bi bila preterana protiv „srpske zločinačke klike“, tako je govorio svojim podređenima.

Hitlerova frazeologija o „srpskoj zločinačkoj kliki“ neobično je slična retorici pojedinih apolegeta NATO bombardovanja iz 1999. Slična je takođe i politika neselektivnog gađanja ciljeva u Beogradu. Gresi ovdašnjih političkih lidera i nekompetencija čelnika institucija su jedna stvar, ali krivicu za bombardovanje kulturnih dobara i medijskih kuća snosi ipak neko drugi. Međutim, pod uticajem neke vrste „Stokholmskog sindroma“ pojedinci opsesivno traže lokalnu odnosno srpsku krivicu. I u tom procesu verbalno pucaju – neselektivno.