Za sada bez dobrog koncepta

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar

Krajem prošle i početkom ove godine, u fokusu pažnje srpske kulturne javnosti našao se filmski režiser Srđan Karanović. Na prvi pogled paradoksalno, povod nije bio film, nego knjiga. Nije zapravo ni knjiga, nego dve knjige. Kažem „na prvi pogled paradoksalno“ zato što poslednjih godina srpski filmski režiseri, poput Emira Kusturice i Gorana Markovića, ne samo da često objavljuju knjige, nego te knjige i dobivaju ugledne nagrade ili se nalaze u najužim izborima za njih, bivaju prevođene na strane jezike i imaju sjajnu recepciju. Najpre je u izdanju „Geopoetike“ objavljena autobiografija „Sam o sebi“, da bi samo nekoliko nedelja kasnije „Filmski centar Srbije“ objavio knjigu razgovora koje je s Karanovićem vodio Stefan Arsenijević, a pod naslovom „Malo iznad tla“.            

Naposletku, pre nekih desetak dana, Karanović se u medije vratio zbog filma, ali ne nekog novog, nego jednog tri i po decenije starog. Razlog je digitalna restauracija filma „Za sada bez dobrog naslova“ (1988.). I mada sam Karanović u jednom recentnom intervjuu govori kako tema ovog filma jeste Kosovo, ali da Kosovo nije glavni motiv, teško je oteti se utisku da se upravo Karanović među srpskim režiserima najdojmljivije bavio kosovskom tematikom, i to i iz moderne i iz istorijske perspektive. Primer za ovo potonje je film „Besa“ iz 2009. godine.

Pisali smo na ovom istom mestu pre dve nedelje, između ostalog, o pesmi „Kosovska“ grupe Bijelo dugme, jednog od retkih artefakata jugoslovenske popularne kulture na albanskom jeziku. I zaista, zvuči skoro paradoksalno, u epohi u kojoj su Rita Ora i Dua Lipa globalne super zvezde, da kroz nekoliko decenija saživljenosti kosovskih Albanaca u jugoslovensku zajednicu baš niko od njih nije postao šire poznat pevač ili pevačica. Slično je bilo i u književnosti. Nije se dovoljno prevodilo ni sa albanskog na srpskohrvatski ni sa srpskohrvatskog na albanski. I ne samo to, kad bi neki pisac albanskog jezika kao Ismail Kadare postao svetski nezaobilazna književna činjenica, počesto se znalo desiti da ga se na srpskohrvatski ne prevodi sa albanskog originala, nego s prevoda na neki strani jezik, u Kadareovom slučaju – francuski.

Ako izuzemo sport, Albanci su u Jugoslaviji najvidljiviji bili kroz kinematografiju. Najbolji i najmoćniji primer je, naravno, Bekim Fehmiu, ali ne treba zaboraviti ni, primera radi, Envera Petrovcija, Faruka Begolija ili Abdurahmana Šalju.

Možda je i u novom kontekstu moguće nešto slično. Svetlana Slapšak je nedavno objavila izuzetno zanimljiv esej koji počinje ovako: „U drugoj deceniji našega veka kinematografija na Balkanu doživela je neočekivanu, idejno, produktivno i umetnički zrelu novu školu filma, koju zasada čine pretežno filmske radnice – režiserke, scenaristkinje, producentkinje i glumice iz Kosova. (...) Njihovi – većinom prvi – filmovi žanju nagrade po festivalima u svetu. Tematsko jezgro, duboko društveno angažovano, jesu upravo žene, njihov današnji položaj u Kosovu i, bez razlike, očajanje zbog takvog položaja i takvog društva. Svi ti filmovi su koprodukcije, koje dodatno svedoče o evropskoj povezanosti i o zajedničkim potrebama i interesima Balkana, posebno balkanskih žena“.

Logično je da ovaj trend pre registruje neka srpska autorka ili teoretičarka, nego neko čija je kultura mnogo udaljenija od albanske. Susedsko razumevanje, razumevanje među kulturama koje vekovima utiču jedna na drugu je skoro neizbežno. Slapšak ovde piše o jednoj festivalskoj „niši“ art-filma, ali je neka vrsta srpsko-albanske saradnje prisutna i na drugom kraju današnje igrane produkcije – u svetu modernih višesezonalnih žanrovskih televizijskih serija.       

Oni koji detaljno prate sve veću proizvodnju te grane kulturne industrije, kao najbolju ili barem jednu od najboljih novijih srpskih TV-serija navode seriju „Besa“ koju je po ideji Srđana Šapera „raspisao“ Toni Džordan. Uz Radivoja Bukvića i Miloša Timotijevića, glavnu ulogu u seriji igra albanski glumac rodom s Kosova – Arben Barjaktaraj.

Nije ni u velikoj Jugoslaviji sigurno neko smislio da pokuša integrisati Albance u jugoslovenski mejnstrim putem filma. To se desilo slučajno, prirodnim okretanjem ka Beogradu kao lokalnom centru jedne skupe industrije. Kad bi postojao neki koncept, neka ideja da se kroz saradnju lokalnih velikih producentskih kuća izbegavaju ucenjivački kapaciteti raznih polit-korektnih međunarodnih fondova, saradnja na planu filma mogla bi da označi novi početak kulturne saradnje na zdravim osnovama, bez stalnog perpetuiranja stereotipa i večnog vraćanja istog.